ПУТЕВИМА НАШЕ ПРОШЛОСТИ КНЕЗ НИКОЛА ВАСОЈЕВИЋ(5.) (1797–1844)

 

Пошто је успио прикупити потребна средства за пут и за извјесно вријеме за обезбеђење породице, кнез Васојевић у јануару 1840. године полази у Лондон ''полученија ради следујушће му плате и удовлетворениа штете претрпјене у Новом Пазару''. Ипак, сматрао је неопходним ''да прије одласка у Лондон, и овом приликом оде калуђерској братији у манастир Грачаницу, гдје се састао и са извјесним бројем шиптарских првака, у вези са започетим радом на дизању устанка у Косову и Метохији против Турака, гдје је са истим циљем и у зиму 1839. године тајно боравио око три мјесеца''. Шта је и колико кнез Васојевић по питању устанка учинио није познато, али да је код тамошњег становништва пробудио наду и унио оптимизам, потврђује садржај краја једног писма упућеног му од стране тамошњих Срба послије тог састанка, који је послије Васојевићеве смрти ''за мало доказитељство, како се народ околниј к покојнику расположен био'', објавио др Ђорђе Мушицки, које гласи:

 

    ''...Сав нам народ на вас има надежду...

 

 

Правац Васојевићког пута за Лондон двојако је приказиван. Према писању ''Србског народног листа'' 1844. године (169), он је ишао преко Цариграда, и ту се тврдило да је у фебруару виђен у Цариграду, док по др Алекси Ивићу кнез Васојевић је путовао преко Беча, којом приликом су га на том путу преко аустријске територије пратиле и на њега мотриле аустријске власти. Колико се кнез Васојевић у Лондону задржао, за сада није познато. Не зна се ни да ли је успио истјерати своја потраживања, мада, с обзиром да је наставио пут за Париз, може се претпоставити да је том приликом и званично престао бити енглески конзул, као и да је бар добрим дијелом наплатио своја потраживања.

 

 

 

                  Иако балканска словенска племена нијесу могла наћи правог пријатеља нити здравог и правог ослонца изван моћне словенске Русије, ипак је, због удаљености Русије било лутања и самозаваравања. Тако су се Обреновићи, због близине, ослањали на Аустрију, црногорски књаз Данило на Француску итд.

Исти разлози су мотивисали и кнеза Николу Васојевића који је Књажевини Холмији ( Васојевићима) покушао прибавити француско или британско покровитељство. За то је још на самом почетку 1840. године, ступио у контакт са француским конзулатима у Београду и Цариграду, настојећи да преко њих скрене пажњу моћне Француске на хришћанска племена у балканској Турској, а нарочито на своју Књажевину Холмију чији је био кнез. Француски конзул у Цариграду, након проучавања и провјере Васојевићких информација, налази да Француска и те како има интереса за сарадњу са кнезом Холмије, и у фебруару 1840. године обавјештава Министарство иностраних дјела Француске о слиједећем:

                    ''Неки словенски вођа или кнез по имену Никола Васојевић борави већ дуже вријеме у Паризу. Пошто је као инжењер био у служби Емир-паше, гувернера Јањине, успио је да посредством енглеске владе буде наименован за конзула у Босни. По свој прилици, он је убрзо напустио британску службу, шаљући породицу у Београд, а он сам се, вјешто скривајући траг својих путовања, домогао Париза. Прича се да је извјесно вријеме, не зна се када, провео и у служби Русије. Према томе то је тај човјек коме се може вјеровати да добро познаје политичке несугласице становништва Албаније, Србије, Босне и Бугарске. Он је поријеклом из једног краја  Црне Горе кога зову Брда (некадашња Холмија). То мало подручје, које има двадесет часова по дужини и шеснаест по ширини, налази се на сјевероистоку Црне Горе, с обје стране Мораче која се улива у Скадарско језеро, а подијељено је на више кнежевина или племена од којих су једно Васојевићи. Ова племена или кнежевине попут Црне Горе биле независне од Турака, а све скупа немају више од десет хиљада људи под оружјем. Жалосна је, уосталом, њихова судбина, често у рату с Турцима, они су, час једни час други били принуђени да се покоравају њиховој вољи. Они, на примјер, немају право на слободну пловидбу Скадарским језером и биједно животаре у суровим планинама, на којима ни њихова стока, која им је једино богаство, не налази довољно хране. Позанто је да је владика црногорски примао од Русије уговорену новчану годишњу помоћ. Кнез Васојевић је дошао да нешто слично потражи и од Француске, како за себе тако и за племе- да би у њему могао да заведе ред, да оснује неку школу, итд...Он се нуди да у овим планинама, међу својим ратоборним племеницима, учвршћује и шири утицај француског имена, не због неке тренутне користи, већ због онога што ће догађаји касније показивати. По томе, Француска би на обронцима Аустрије и у неким крајевима Турске добила многобројне и храбре присталице који би били спремни да слиједе њене политичке амбиције и да јој преко Јадранског мора отворе пут према Црном мору, уз помоћ заједничких веза који одржавају народи горње Албаније, Босне и доњег басена Дунава.

                Ето, то су идеје које је кнез Васојевић доста смушено изнио у свом писму предсједнику Владе и донекле више појаснио у разговорима које је имао са њим. Министар ће лако оцијенити у чему су оне неосноване и неизводљиве у садањем тренутку европских односа. Међутим, требало би прихватити, ако не као предлоге за дискусију, а оно бар у форми обавјештења, мишљење кнеза Васојевића која се у потпуности уклапа са информацијама које посједујемо у положају словенског живља под турском империјом. Телеграми француског конзулата у Београду и посебна преписка г.Колетија и генерала Фабријеа увјеравају нас заиста да у Босни, горњој Албанији, Херцеговини и сусједним земљама влада опасно превирање. Додуше, то није ништа ново за дух овог народа.

                Требало би, дакле, објаснити кнезу Васојевићу да се не може пружити потпуна подршка његовим захтјевима, али у његовим молбама постоји ипак нешто што би било веома тешко одбацити, Васојевић је дошао у Француску новцем који је већ потрошио. Он у посебном писму министру износи доста сумњиву ситуацију  у којој се налази и моли за помоћ. Но, министар ће о томе одлучивати. Али потребно је додати да је име кнеза Васојевића заузимало често достојно мјесто у писмима разних француских службеника, који му чак дају изванредне препоруке, а и кнез је недавно успио да г.Фабрегета, конзула на Малти, наведе на траг неком емисару кога је Конон-паша послао старом цариградском бегу''.

         (Турска, св. 280), Албанија, фебруара 1840. Као што се види из цитираног меморандума, кнез Васојевић са почетком 1840. године налази у Паризу.

           Изгледа да је он са француским конзулом у Цариграду био у изузетно добрим односима, јер конзул, и поред Васојевићког  проведеног времена у путу и боравка у Лондону зна, из Турске, да ће се кнез у фебруару налазити у Паризу. Конзул у том меморандуму зна и за Васојевићеву написану претпоставку француској влади, за коју каже да је упућена, иако ће, ваљда Васојевићевом грешком, бити датирана тек 13.маја т.г. дакле око три мјесеца касније.

         Кнез Васојевић се у Паризу нашао  и са својим старим пријатељем Ами Бујеом, чувеним француским феологом с којим се упознао негдје раније у албанским планинама.

          Кнез Никола Васојевић се 4.априла 1840. године из Париза јавља министру иностарних дела Књажевине Србије Авраму Петронијевићу, писмом слиједеће садржине: 

   ''...Ваша револуција доказала је свијету, да су Срби људи, који знаду шта је поштење и свобода, а собствена ваша, премда недостоточна конституција (устав), доказала је Европи, да сте ви народ, који има право на битије и да вам га ни Аустрија, ни Русија, одузети не могу, а нити имају право подјармити вас под иго турско, баш и кад би сад устали, а још мање могу вас под своју власт подчинити будући да сте већ свободни. И само још једно развитије у вашој политики било би нужно за достигнути с пером то, што оци и преци наши ни с какијем мачем не могоше учинити, јест за имати пријатеље, који не би имали никакве виде, а напротив који би политика застављала подржати вас. Система моја била би та, да смо ми сопствена господа, а пријатељи општи...''

         У писму је даље изражавао задовољство због протјеривања књаза Милоша Обреновића из Србије, који је по његовом мишљењу, био у стању продати Србију некој страној сили уколико би јој Турска запријетила. Према Русији се ни овом приликом не изјашњава много пријатељски. На крају, као и сваком другом приликом, србској ствари се безрезервно ставља на расположење.

  Кнез Васојевић је 13. маја 1840. године упућује меморандум предсједнику француске владе. Меморандум је историјске садржине у коме се разматра питање ослобођења словенског живља у балканској Турској, као и Албанаца који су у сусједству Књажевине Васојевића. Читава његова активност окренута Француској има за циљ ставити се под заштиту Француске, опет у циљу коначног формирања регуларне Књажевине Васојевића. Из меморандума се види да Васојевића орјентација према Француској датира од много раније, управо док је још био енглески конзул, па напомиње да су ставови из овог меморандума француској влади презентирани више пута од стране француских конзула: из Цариграда 1834. године, са Јонских острва 1836., са Крфа 1838. године, као и конзула из Београда. Писмо кнеза Васојевића гласи:

  

   ''Господине Предсједниче!

               Послије дужег и у смиреног размишљања, моја Брда, ја лично, као и сви Срби и све вође и правци Бугарске једногласно смо ријешили и одлучили да се одупрењмо свим таквим подухватима, да повратимо нашу стару независност, да образујемо једно политичко тијело, управо, независну државу, па због тога и тражимо пријатеље у другим силама.

 

Дакле, кнез Никола Васојевић врло вјешто дипломатски корача према циљу. Иако он није могао бити непријатељ Русије, нарочито не у мјери у којој он то истиче, настоји постићи циљ у проналажењу моћног покровитеља за своју књажевину користећи ривалство међу великим силама. Међутим, пада у очи, када конверира са Французима не инсистира на католицизму, за разлику када конверира са пољским језуитима.  

                                                                                                                                                                           Изводи из књиге Радомира П. Губеринића ''Кнез Никола Васојевић'', издавач ''Ступови'', Андријевица, 1997.    

                       

                                                            Наставиће се ...