ПУТЕВИМА НАШЕ ПРОШЛОСТИ-КНЕЗ НИКОЛА ВАСОЈЕВИЋ (3.) (1797–1844)

                                  

 

 

 

Идеја о отварању школе ''за сиромашну српску дјецу'' није била ни случајна ни нова. Одавно је кнез Никола Васојевић одлучио да слиједи ''дјела будимских кнезова'', и вазда ''роду  и сотечестеницима својим полезан бити''. Одлазећи више пута у Васојевиће одабрао је и припремио повећу групу младића за школовање. Младиће је припре-мио из Лијеве Ријеке и лимских Васојевића, међу којима су се налазили и Милош Николин Фатић-Губеринић из Коњуха, (који је по томе касније прозван Ђак, од кога су коњушки Ђаковићи), затим син Милована Раичева из Трепче, унук Николе Саичића из Виницке и други.

          

Зграду конзулата, у којој ће бити смјештена и школа, пројектовао је сам Никола конзул. Школски простор је био капацитета за око 30 ученика, која је могла да ради без сметње за конзулат. Кнез Никола је од претпостављеног Сандерса још у току зиме 1833. године добио потребна средства, а зграда је под његовим надзором била довршена крајем маја исте године. Ова приземна зграда је за оно вријеме била врло лијепа грађевина, а лоцирана је на пристојном брежуљку званом Ендек, између новопазарске старе тврђаве и Алтум Халем џамије на десној обали Рашке. Зграда је, иако руинирана, још и до данас очувана. Рађена је у облику великог слова Е, са три избочине, како се види на фотографији, која је ухватила пола објекта. 

 

      Кнез Васојевић је половином љета 1838.године са породицом из Скадра преко Васојевића стигао у Нови Пазар. Одмах за њим стигла је група младића из Васојевића за упис у школу. Иако је речено да је школа намијењена ''да се неимућна србска дјеца уче'', дјеца су била одабрана из угледних и имућних кућа и била су нешто старијег узраста, како би лакше савладала сложену наставу. То је, у ствари, требало да буде кадар за новоформирану регуларну Кнежевину Холмију (Васојевиће). У ту сврху је нађен и учитељ ширег образовања и јачих националних поимања, неки калуђер из Црне Горе, коме је кнез Васојевић  одредио плату од 50 гроша мјесечно. Школа је почела са радом јула 1838. године. 

 

 

                                        

 

          Грандиозна активност образованог и енергичног кнеза Николе Васојевића у Новом Пазару наишла је на велико интересовање и љубопитљивост код новопазарских турских власти. Васојевићеви планови да у Санџаку намјерава дићи устанак исламизираног и неисламизираног живља против Турака, планови да дизање арбанашко-србског устанка у Косову и Метохији, планови да државу Холмију (Васојевиће) намјерава проширити све до иза Новог Пазара, како би тако формираном трећом србском државом повезао Србију и Црну Гору и на тај начин створио једну јаку монолитну српску државу од Јадрана до Дунава, те да од младића које ће школовати у Новом Пазару намјера створити елитни кадар за тако замишљену државну творевину изазвало је силну подозривост. Поред подозривости због изложеног, кнез и конзул Никола Васојевић је оптужен и због тога, што је већ био познат као велики турски непријатељ и што је као такав прибављао велике количине барута  и слао га побуњеном мостарском Али-паши Ризванбеговићу, који је у Херцеговини дигао устанак против турске царевине, те да је све то урадио под титулом енглеског вицеконзула. Све је то код Турака изазвало жестоку мржњу и нетрпељивост према кнезу Николи.

 

    Још приликом првог Васојевићевог боравка у Новом Пазару, у марту 1838. године, неко је провокативно пронио вијест да је султан новопазарски крај продао Енглезима и да кнез Васојевић долази да преузме власт. Том приликом ''напао га је, насред вароши, неки Турчин и замало га није мотком умлатио''. Послије другог доласка у Нови Пазар, Турци су му пријетили да ће га исјећи на комаде. Пошто је на челу ових насилника био и кадија, кнез Васојевић се у више наврата жалио босанском везиру и од њега тражио заштиту. Међутим, не само да заштите није било, већ је новопазарски муселим и муслиманима и хришћанима у Новом Пазару поручио да кнез Васојевића и његову породицу бојкотују у свим видовима.

Тако је практично био одсјечен од народа, па је и храну веома тешко могао набављати, а и пошта му није редовно приспијевала. Знајући за то, претпостављени му генерални конзул Сандрес обавијестио га је да ће му пошту дотурати до граничних власти у Рашки, те да је тамо може подизати. Након што је у септембру подигао пошту у Рашки, у повратку је нашао зидове и капију свог стана измазане људским изметом, уз прикачену цедуљу на којој је писало ''нека сели из Новог Пазара'', иначе ће га убити.

Иако је кадија на Васојевићеву жалбу одговорио да му се ''неће ништа рђаво десити'', дошла је наоружана турска патрола и саопштила му да у року од двадесет часова напусти Нови Пазар, јер они неће допустити да он одржава везе с књазом Милошем, и развија ''заставу неверног краља енглеског''.

И, наравно, послије свега тога, Никола конзул је ноћу 22.септембра, ''огрнут својом бурком'' (черкеска козлена кобаница) побјегао у Књажевину Србију и као енглески конзул ставио се под њену заштиту. Турци су изгледа и стварно хтјели извршити своје обећање, али пошто конзула нијесу нашли, имовину су му опљачкали, кућу запалили, а породицу му пропратили к њему у Србију.

О конзуловом бјекству из Новог Пазара, из различитих извора је било и различитих коментара и обавјештења. По једнима, Никола конзул је у неком сукобу са људима новопазарског кадије убио два Турчина, па је због тога морао и побјећи. По другима, Никола Васојевић је свакако морао бити протјеран као енглески конзул, јер су Турци били против мијешања Енглеске у источној Европи и продирању њене трогивне. Уз то се јако наглашава да се кнез Васојевић понаша као легитимни господар хришћана. 

На протест генералног енглеског конзула у Београду, Хоџесу, турске власти су се извињавале и позивале вицеконзула да се врати, уз обећања да му се ништа рђаво неће догодити, нашто је он, по наговору Хоџеса био и пристао. Међутим, кнез Васојевић је, након неких новојих сазнања о томе шта му се спрема у Новом Пазару, коначно одустао од повратка.

 

                                Кнез Никола Васојевић поново код књаза Милоша            

 

   

 Књаз Милош Обреновић (18.03.1780-26.09.1860.)     био је књаз Србије од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Учествовао је у Првом србском устанку и предводио српске устанике у Другом србском устанку.

 

   Будући обавијештен да се кнез Васојевић (Никола конзул) налази на мокрогорском карантину, књаз Милош Обреновић је овога пута наредио да му се укаже свака дужна пажња и да се што боље дочека. Разлози оваквог става књаза Милоша свакако се заснивају на тренутни тежак положај кнеза Васојевића, као и неке шире турске одбојности према енглеској политици на Балкану. Тих дана је и у Београду било натписа по зидовима против Енглеза, а на једној цедуљици је нађена и директна пријетња енглеском конзулу у Београду сљедеће садржине: ''Ој, Оџесу, иглески консуле! Чуј добро шта се говори! Прођи се ти србских послова, јер ћеш горе проћи него твој ортак Васојевић. Њему су Турци пенџере са говнима измазали, а теби ће Срби главу са баљегом намазати. Чуј добро шта ти се говори''. Нема сумње да је и ово невјешто закамуфлирано дјело турског паше који је још увијек био у Београду, јер су Енглези тада били у пријатељству са Србијом. И, наравно, и Хоџес је из Београда морао побјећи у тада аустријски Земун.

На позив књаза Милоша, кнез Васојевић је неким послом у Крагујевцу. Том приликом су му на име трошкова пута исплаћене дневнице из књажевске касе. Док је овом приликом боравио у Крагујевцу, поред посјете Милошу Обреновићу, кнез Никола Васојевић је био гост и код Лазе Зубана, који је у част високог госта том приликом к себи позвао и пјеснике професора Теодоровића и Исидора Стојановића и друге пријатеље као Бранковића, Исаиловића и друге.

Поводом тих виђења Исидор Стојановић му је испјевао пјесму следеће садржине:

 

 

 

                                                           Приказао у Крагујевцу 31. октобар,1838.

 

                                                           Исидор Стојановић, Професор''.

 

 

Колико се кнез Васојевић задржао у Крагујевцу и Београду не може се тачно знати, али сва његова настојања код Хоџеса (који се и сам налазио у избјеглиштву, у Земуну), да као вицеконзул буде распоређен негдје изван Новог Пазара, нијесу уродила плодом.

 

 

        Након обављених одређених послова и обиласка својих пријатеља у Београду и Крагујевцу, као исвоје породице у Баљевцу на Ибру, кнез Васојевић је концем октобра дошао у Васојевиће. Циљ овог доласка био је да обави неке послове око ''организовања неког устанка на коме је од раније радио, као и да покуша отворити школу у манастиру Ђурђевим Ступовима, јер је она коју је био отворио у Новом Пазару већ била престала са радом''. У манастиру Ђурђевим Ступовима се налазио 1.новембра 1838. године, којом приликом је у манастиру поклонио једно Јеванђеље већег обима са сребним златом опточеним корицама, са посветом о коме др Никола Шкеровић пише: ''1908.године пропутовао сам, као студент, један дио Црне Горе, па и Васојевића. Пошто сам обишао сва важнија мјеста у племену, једног дана сам прешао у онда, још турске, Беране. Том приликом сам посјетио Ђурђеве Ступове, узео извјесне прибиљешке о фрескама, гробним натписима и др. Међу црквеним књигама падало је у очи велико, у сребрним корицама, Јеванђеље. То је био дар од кнеза Николе Васојевића, о ком пише г. Р. Вешовић у цитираном броју ''Записа''. Како се из тога записа види, стр.141, тога Јеванђеља је већ нестало из Ђурђевих Ступова. Ако је већ то Јеванђеље зле судбине да се није сачувало, међу мојим прибиљешкама се сачувао натпис, који је био на њему, а који сам преписао приликом моје посјете 1908.године. Натпис у цјелости гласи: ''Ово Евангелије приложио обитељи зовомаји Ђурђеви Ступови Храму Свјетого Великомученика Георгија и подарио отачеству и братии и племену своему-Племић Књаз Николај Васоевич консул Енглески от Босне, Херцеговине и от Албаније 1-а ноемвриа 1838.љета''. Десно је стајао печат с натписом британског вице конзула, а лијево печат с његовим именом. У продужењу, послије печата, истом руком је писано и ово: ''Благочестиви и Христољубиви Књаз Николај, Благочастиваја и Христољубиваја Књагиња Настасија, Благочастиви и Христољубиви кнезови 

                                                                                           Свјатисав Бранислав Алтоман

 

 

       Коначно, кнеза Николу Васојевића видимо у Баљевцу на Ибру код своје породице, гдје ју је привремено био смјестио. 5. децембра 1838. он се из Баљевца јавља Лази Зубану писмом сљедеће садржине: ''С радостију примам перо као истини пријатељ пријатељу из овијех усамљених стрна горске области вами и вашој почтењејшеј супруги моје нижајше почитеније освидељствовати и у исто вријеме као минутни и кратковремени гост захвалити вам на ваше пријатељско гостопримство и за оно парче хљеба и соли, које сам ја у вашој кући изио, а особито и сувише вам благодарим за пјесме и гусле ваше. Вјерујте ми, без болести вам говорим, ја сам у Русији, у Француској, у Италији, у Енглеској, а особито у Германији и Грчкој чуо много лијепих гласова музике и пјесама, велим  љепше од нашијех, но ни једна ме није толико плијенила као ваш глас и ваше гусле. Ја ћу вам се признати без моје сопствене хвале, ја воспитавши се у Италији могу се похвалити да разумијем музику и веома лијепо пјевам на овом и на србском језику, ја лијепо свирам на фортепијану и у флауту, а књагина васоевичка лијепо свира у харфу. Но што се може сравнити с отечественим језиком? Дјела моих претков, које ја сада пјевам уз гусле, милија су ми од опере Танкреда, или волног Стријелка-Frevschutz, ја пјевам не туђа но моја дјела и мојих дједа и прадједа. Распра  Алтоманова с Лазаром, бој мојих дједова Турцима, дјела б у д и м с к и х  к н е з о в а Радомира жупана и Војислав а и сина његовог Васе родоначелника нашијех племенах, јесу данашњим јединитим утјешенијем мојим у овим странама. -Ви наше  пјесме немате, но ја ћу вам послати веома скоро, може бити да ће се и вама подражавам. -Хвала вама, хвала случају, сад немам потребу од другога да ми други свира - но још не умијем добро прстима да ударам прстима по гуслама. -Молим вас, драги пријатељу, срдачно поздравите ми Г. професора Тодоровића, мога драгог поету Исидора Стојановић, Г.Бранковића, а особито молим поздравите ми господина мог старог пријатеља Исаиловића и сву браћу и пријатеље, које сам имао част у вашој поштеној кући познати. -Веома жалим да смо далеко, јер ја веома љубим учене људе, а и цијенити их умијем, давно сам желио видјети се окруженим ученом браћом мојом, но нијесам никада имао ову срећу, наша је кућа увијек била покровитељица јунака и учених људи. Ја ипак не имам ову срећу. Имам доста Италијана, Француза, Енглеза и друге нације, но не имам Србаља. Опстојатељства и данашње стање Турције, а такођер и зимно доба не дозвољавају ми ићи у Босну још за које вријеме и за то смо се већ с Рашке карауле (кордонска стража) спустили доље на Ибру у Баљевац, близу Студенице четири сата. Супруга је моја веома љубопитна видјети из далека Жилблаза, Пизара, брачна поклона и броч и мојег хвалимног пјевца г. Лазу Зубана, а такођер видјети вашу почтену супругу и милу вашу дјевојчицу, по должност, горе и ријеке сакрили су нас може бити на вијеки. Супруга моја поздравља вашу супругу. А уја вас молим, кад видите г. Милутиновића, кажите му од моје стране, да ми се веома допао план његовог сочиненија Сербијанке, благородна мисао славити и пјевати дјела претков наших старијех! 

 

(П.С.) Кнезови васојевички Светислав, Бранислав и Алтоман поздрављају вас пуно и заједно самном и мојом супругом желе вам многољетно, срећно и весело дочекивати и проводити овај и будуће празнике рождества Христа''.

И из цитираног писма се види да је кнез немаштином силно пригњечен. Почетком фебруара 1839. године, кнез Васојевић је непредвиђено отпутовао тајно у непознатом правцу. Пошто је у међувремену виђен у Пећи, претпостављало се да је био код Краснића у циљу оживљавања још од пораније започетог рада на дизању устанка Срба и Арбанаса против Турака. Мирољуб Спасојевић каже да је тада обишао калуђерске братије манастира Дечана и Грачанице у циљу убрзања дизања устанка, на чему је почео радити од прије неколико година.

                                                                          

                                             Изводи из књиге Радомира П. Губеринића ''Кнез Никола 

                                                       Васојевић'', издавач ''Ступови'', Андријевица, 1997.                               

 

Наставиће се ...