ПУТЕВИМА НАШЕ ПРОШЛОСТИ (2) - КНЕЗ НИКОЛА ВАСОЈЕВИЋ (1797–1844)

 

                                  

 

Коначно, у првој половини XIX вијека сазрели су услови дефинитивног ослобођења Србије и њеног разграничења са Турском. У тај сложени посао са Портом кнез Милош Обреновић је преко свог секретара Димитрија Давидовића активно укључио од раније познатог српаког патриоту и доброчинитеља кнеза Николу Васојевића. Тако је у фебруару 1830. 

   Радомир П. Губеринић       године формирана међународна комисија за поменуто 

 разграничење Србије са Турском. Комисија је почела са радом у марту 1830. године, да би коначно и успјешно тај посао довршила крајем 1831. године. Кнез Никола Васојевић је, ''кое по собственој жељи роду и отачеству своме ползовати, а кое и по предложениу ондашњег руског посланика у Цариграду Г. Рибопјера, пошљу га (десивши се депутати србски у Цариграду) са секретаром књажевским Димитријем Давидовићем у Србију, да тамо као инжинирски официр и као човек воени важества при определениу граница србски учествује''. Због личног познанства са члановима те комисије и снажног утицаја на њих са своје високе стручности и образовања, корист од Васојевићевог учешћа у раду комисије је била ненадокнадива. 

 

 

Имајући потребу за таквим стручњаком, а имајући у виду његов  допринос у раду поменуте комисије, као и његову безграничну љубав према своме отачеству књаз Милош Обреновић понуди кнеза Николу Васојевића да остане у служби Књажевине Србије, што Васојевић, након добијене сагласности руске владе и прихвати.  Први његов задатак је био да изради карту ново-разграничене и знатно проширене Књажевине Србије. Кнез Васојевић је тај задатак, на велико задовољство књаза Милоша, обавио брзо и квалитетно. Но, будући великог духовног потенцијала, а ипак не схватајући довољно слабе економске могућности заостале и дуго пљачкане Србије, кнез  Васојевић је, као главни инжењер Књажевине, излазио са крупним и тада тешко остварљивим инвестиционим пројектима чије су предрачунске вриједностима књаза  Милоша  Обреновића жестоко узнемиравале. Нарочито га је уплашио предлог за изградњу модерног магистралног пута Београд-Бар, који је поред високе цијене још морао ићи преко турских територија. ''Овдје га пак лоша срећа послужи, ербо књаз Милош, неуважавајући ревност и способност његову, одбие га с овим ријечима: Ја оћу и желим да мој инжинир умие и свиње пасти и планове чинити. Одговор овај такое силно на родољубиву душу Васојевића дејствовао, да се он сад реши и код непријатеља србски својима вежествима достојно ухлебленије потражити''. Овај неспоразум је био тако тежак да су сва настојања књажњвског секретара и искреног Васојевићевог пријатеља Димитрија Давидовића остала безуспјешна, утолико више што је књаз Милош по неким својим процјенама у образованог кнеза Васојевића видио кад-тад сигурног ривала, и сматрао је да га се што прије треба отарасити. 

 

 

Знајући за високо образовање и ванредну надареност кнеза Николе Васојевића и за његов неспоразум са кнезом Милошем, цариградска влада му је понудила службу као шефу инжињеријске службе у турској војсци. Пошто се кнез Васојевић опирао таквој понуди, носећи се мишљу да се поново врати у Русију, Турци га на сваки начин ријеше придобити, и понуде му положај генерал-квартермајстера свих сувопутних турских трупа у Европи. ''Он оде у Цариград, гди га Турци, достојне његове отличне способности ценећи, у воену службу приме. Седам, дакле, година служио е султана Махмуда II, и био е генерал  квартермајстер при свим турским сувопутним војскама''. У својству високог војног стручњака, кнез Васојевић је пропутовао кроз многе крајеве. ''Седам година служећи у турском војинству као генерал кватер-мајстер, имао сам случај и не хотећи сву Турску у накрст обићи'', пише кнез Васојевић Ђорђу Мушицком.

 

 

Године 1835. кнез Васојевић је у обиласку Скадра и Скадарског пашалука, исте године из Скадра долази на Цетиње да се упозна са Његошем и обиђе завичај. 24.новембра те године Његош му на основу Повеље коју је нашао у архиви Цетињског манастира, издаје увјерење којим се доказује његово племићко поријекло. Увјерење гласи: ''Ми Петар Петровић Његош, по милости божјој православни владар, господар Црне Горе и Брда, ...сваком чину у свакој соби у сваком сталежу нека буде знано, да се према истраживањима, која смо чинили, нашла Повеља у нашој архиви, из које се може видјети, да наш земљак кнез Никола, син кнеза Михаила, сина књаза Радоњића Захумског, од старосрбских кнежева потиче, који су у захумљу (Горња Црна Гора) владали и то од великодостојника кнеза Радоње Хумљанина, којега је у то достојанство узвисио краљ и потоњи цар Србије Стефан Душан Немањић у години 1346. И да њихово порекло и потомство и надаље од колена до колена у овом достојанству има да остане  и да ово од свих највиших великодостојника и кнежева србских има да буде потврђено. Послије слома царства србског иста породица измакла се испред великог  тлачења  турског и живљаше у Брдима васојевичким у Плаву, у Гусињу, до године 1803. и следствено потичу кнез Николај Михајловић, његова супруга књагиња Анастасија Ивановна и њихови синови Светислав Николајевић и њихова кћи књегиња  Елисавета Николајевна и њихово цијело потомство из племенитог кнежева рода, јесу прави кнежеви. Грб Књажевства (Васојевића) Захумског састоји се из српске круне под којом је крваво поље предствављено , на коме је једна гола рука, го мач држећи, представљена. На обема странама је Мјесец са звијездом Даницом. У оверу овог оригинала Књажества Захумског поткрепили смо нашим потписом и печатом. Учињено у Богом штићеној Црној Гори и престолници Цетњу, у години 1835.новембра 24. (м.п.) Петар Петровић књаз Његош православни владар и господар Црне Горе и Брда“. Ово увјерење је након сравњења преведено на француском, и на крају увјерења пише:“(Из словенског оригинала на француски преведено и оверено у граду Београду од стране француског конзула А.М. Кодрие. Град Београд 13.јануара 1840.у Књажевству србскоме)“

 

 

 

Др Љ.Дурковић каже да ово право црногорског владике да издаје увјерења о племићком поријеклу проистиче из наследног права те врсте које је имао србски патријарх Ј. Рајић. Колико је снажан утисак кнез Васојевић учинио на Његоша говори и то што му је за успомену поклонио вјечити Орфелинов календар, и на истом спјевао му похвалну пјесму, која гласи: 

Те, 1835. године, кнез Никола Васојевић је у Скадру обавио и неке важне дипломатске послове за Његоша и Црну Гору, о којима ће бити ријечи касније. Исте године кнез Васојевић пише Његошу:

„Ваше високо преосвештенство!

Отправљајући човјека пут Скадра синоћ, имао сам част молити Вас, да бисте ми одложили солдата Вашег за преписати ми чтогод, хвала Вам, Ви сте ми обећали, но желим веома да је ваше обештаније остало сујетно. Ја солдата нијесам могао имати, толико времена био је праћан, а сада, кад сам Вас молио ја, нашли су му посла. Доводећи ову бездјелицу до Вашег свједенија, ја не могу него само завалити Вам у исто вријеме сложити, да ја и моја мала прозба на раду с простим људима сујетна остала. С високим мојим прочитанијем, целујући Вашу свету десницу, имам чест бити вес Ваш. Милостивјејши Государ слуга понизни кнез Васојевић“.

 

 

 

Кнез Васојевић 16. јуна слиједеће године 1836. године из Битоља, пише књазу Милошу Обреновићу. У томе писму каже да се ''усудио јавити после толикога времена, како би понудио своју услугу'' ако му треба. Даље напомиње да  је главни инжењер у румелиској војсци, да је 1835. године био у Скадру, те да му је у Турској добро и да је својим стањем задовољан, али истиче да је спреман да се са својијем способностима стави у службу отаџбине, само када му књаз ''јавно или тајно'' поручи. Не располаже се са одговором књаза Милоша, али је лако претпоставити да га није ни било, јер књаз Милош није желио Васојевићев повратак у Србију. Кнез Васојевић је, међутим, чврсто ријешио прекинути са службом у турској армији. Године 1837. дакле, последење године службовања код Турака, налазио се у Превези гдје је радио као ''генерал квартирмајстер свију у Европи турскије дејствујушчије сила''. Ту је остао до 17. септембра 1837. године, када ће преко Цариграда и Париза тајно поћи у Енглеску по договору са Хоџесом, и непосредно са енглеским краљем ступити у преговоре око његовог ступања у енглеску дипломатску службу.

 

У СЛУЖБИ КРАЉЕВИНЕ ЕНГЛЕСКЕ

 

Енглески краљ је 30. јануара 1837. године потписао декрет, којим поставља Хоџеса за генералног конзула у Књажевини Србији. Пуковник Хоџес је стигао у Београд 2. маја исте године. Јурисдикција Хоџесовог конзулата протезала се на Србију, Босну, Албанију и Бугарску, с тим да се у тим провинцијама поставе вицеконзули. От када се Енглеска почиње интересовати стањем у србским земљама под Турцима. Зато енглески амбасадор у Цариграду лорд Понсонби именује кнеза Николу Васојевића за вице-конзула за провинције:Босну, Херцеговину и Албанију, са сједиштем конзулата у Новом Пазару. Марта 1838. године кнез Васојевић долази у Васојевиће у вези са пословима око осамостаљивања Холмије (Васојевића), а затим преко Скадра стиже на Цетиње, гдје је због болести остао нешто дуже. Будући обавијештен о Васојевићком раду на формирању и треће српске државе на Балкану, зване Холмије (Васојевићи), Његош није био одушевљен његовим доласком на Цетиње, нарочито као што енглески конзул иде преко Црне Горе, што се види и из Његошевог писма руском конзулу Гагићу у Дубровнику, које гласи: ''Има неколико дана да је овдје дошао кнез Николај Васојевић, иначе Радоњић, који је родом Црногорац из племена Васојевића. Он се васпитавао у Русији, гдје је неко вријеме служио као инжинир, па је послије ступио у турску службу, такође као инжинир. Када је оно 1835.године Румели Валис био с војском у Албанији, онда је он долазио овамо да види своје отачество и да мене посјети. Сад се налази у енглеској служби у звању вицеконзула, који је опредијељен у Нови Пазар и свратио се овдје из Скадра, откуда иде у Босну, да се представи босанском везиру и донио ми је писмо од енглеског конзула из Превезе, Сундерса, који ми га препоручује за рукопомоћ да пође кроз Црну Гору, представљајући му опасност тог његовог пута од босанских Турака, који питају ненавист к Црногорцима, но он је остао не поколебим у своме намјерењију и који дан поћи ће одавле пут Босне док се мало опорави, зашто се сада налази слаба здравља. Право казати ово његово путовање Хасан-паши, гувернатору скадарскоме, да бих ја рад да утврдимо мир међу Црном Гором и Албанијом, и он ми је одговорио да ће сада поћи у Мостар к Румели Валису, па кад се отуда врати, да ће онда са мном састати се и мир учинити''. С обзиром на свршетак овог писма, није било с горе погледати и писмо у оригиналу, а нарочито због добро видљиве неосноване нетрпељивости чланкописца према кнезу Николи Васојевићу. Његош је у ранијим сусретима и преписци  молио кнеза Васојевића па посредује код скадарског паше у циљу успостављања пограничног мира којег  тамо скоро никад није било. Кнез Васојевић је својим ауторитетом заиста утицао на скадарски паша и сам у свом писму Његошу изађе с предлогом да се утврди мир међу Црном Гором и Албанијом, да би се вењћ једном престала ''пролијевати крв по границама''. Писмо је било пријатељски написано, и Његош позива скадарског гувернатора Ферик-Хасан пашу да дође у Црну Гору како би се лично о условима мира договорили, напомињући да је пашино писмо примио преко дал.R Console disua maestra Regina di Novi Pazar principe Vasoevich (кнеза Николе Васојевића). Но, како је у међувремену дошло до сукоба Црногораца са Аустријанцима на Паштровској Гори, Хасан-паша нуди помоћ Његошу против Аустрије, али му поручује да се мане бринути за Црмницу, ''јер је Црмница турска земља''. Његош је на такво Хасан-пашино дјело енергично реаговао, опомињући га у одговору да се не мијеша ''у туђе послове''. Писмо гласи: ''Примио сам Ваше писмо, које ме веома удивљава, видећи да се мећете у туђе послове. Што је Вама стало до нас и до примораца, или ми наше границе подијелили или не, то је Вама ствар сасвијем туђа, по којој се показујете, да не познајете своју дужност. Што кажете да Црмница принадлежи Вама, онда, истина, да је принадлежила у старо вријеме Вама, као што је негде Вама принадлежила Албанија и готово сва друга европејска Турска. Ако је ова увреда, коју мени наносите у Вашем писму,из Ваше главе,то је знак да добро не знате како ствари стоје, ако ли је из чије друге главе, то онај који Вас је ово учио, да ми овако пишете,није Ваш пријатељ, јер се с Вама руга и смије. Ово Ваше писмо другојачији одговор не иште, но ја желећи бити с Вама, као забитом, у пријатељству, удаљавам се од свијах нелијепих ствари, које би Вас могле увриједити''. Тако је, поред свих залагања да се турско-црногорски односи побољшају, остало све по старом. Кнез Никола Васојевић је са Цетиња, преко Никшића, Мостара, Травника и Сарајева крајем марта исте године стигао у Нови Пазар. У Новом Пазару га је чекало доста посла:око коначног завршетка зграде за конзулат, око припрема за отварање српске школе чији је рад предвиђен у дијелу зграде конзулата, око контакта са дечанском калуђерском братијом у вези са планираним устанком у Косову и Метохији и друго. Задатке и планове је себи постављао према капацитету своје личности. 

 

 

У мају 1838. године кнез Васојевић је поново у Скадру, код скадарског губернатора Ферик-Хасан-паше. Из Скадра се јавио Његошу извјештавајући га да је код скадарског паше обавио све како му је било препоручено, али да је паша жестоко љут због садржаја Његошевог писма (за које Васојевић до тог момента није знао), наглашавајући да је и он био посрамљен таквим писмом. Писмо кнеза Николе Васојевића у цјелости гласи: ''Ваше високопреосвјетаченство милостивијеши Государ! Дуго, но срећено окончавши моје трудноје путешествије су ово неколико ријечи, цјелујући Вашу свету и архипатирску десницу, имам чест јавити Вам, да са частљиво дошао у Скадар и овије дана, ако Бог дадне и срећа ме помогне и послужи мислим да се са свом фамилијом упутим к Новом Пазару. Не примајући усображеније Ваше дружеско к мени расположеније у Вашу свијету сружбу и љубав, мислим да није право оставити Вас, не рекши Вам ни збогом остајте... Отацсвети , ја видим, да Вам политическе свезе и види Ваши не дозвољавају љубити ме, но призивајућу Бога свидјетељем моје искрености и представљајући времену на оправдање, потомству на расужденије, ја не могу него захвалити Вам на Ваш хлеб и сол, и на Ваше гостопримство и увјерити Вас, да сам Вам заиста искрено и душом и срцем предан био и као соточественик, да сам био готов Вас и отечества ради свим пожертвовати... но по видимому чини се да је моја, не лицемјерна ревност и чистосредачнија моја преданост к Вам у злу страну прињата. Le Dieu, le temps e la posterite sernot les temoin..., но касно. Није од потребе описивати Вам моје веома и сверху сваког чајанија срећно пуитешествије: Никшичи, Али-Паша Ризванбеговић и Везир босански Веџид паша докачили су да умију подржавати своме цару...у Никшићу, у Мостару, у Травнику, у Сарајеву и у Новом Пазару Турци и ришћани на неколико сахата излазили су предаме на сретеније. Али-паша Ризванбеговић (Столчић) и Веџид-паша шиљали су ми своје бињиш-атове и по педесет каваза на сретеније, и од ових људи добио сам једног веома доброг ата и веома доброг коња-једном речју још до данас тако као ја нико није други од христјана примјен био Турками. Све оно, што сте ми препоручили били да Вам свршим код Хасан-паше, свршио сам био, тј.двије ствари, прво и проче и Хасан-паша као војени човјек, помагајући се на моје увјереније и на моју препоруку и не видјевши Вас, душевно Вам је био предан и био се и ријешио и посљедњу кап крви с вами попола дијелити, он је имао на вас велику надежду  и увијек се с вами хвалио и вас препозносио и за знак његове к вама преданости, чујући да су Њемци напали на вас и да сте били у нужди послао вам је на помоћ Амзагу  су неколико стотина војске, су неколико топова, пра и свега и с готовошћу и с цијелом армијом подержати Вас.  Читао сам његово (черновоје) писмо к Вашему високопреошвјешченству и само у оном нашао сам погрешку, не у смислу и намјерењију, но јединству и изражењију мислеј.  Ј азаиста знам и могу Вам се поручити, да Турска данаске Черну-Гору не расматра као прије, своју, но њена данашња полза требује да ми сушчествујемо. Ваше, пак ,писмо и отговор Ваш њему посрамили су ме и опечалили. Потребно је било узети време како је, и људе какви су, велим писмо ме је Ваше веома опечалило и учинило ми ује, да сам се веома покајао. Хасан-паша, получувши Ваше писмо, с гордошћу хвалећи се се рече преводчику: ''Ево писмо от вашег пријатеља, дај да видимо што нам пише наш нови пријатељ''. Он је паче био готов и у новцу помоћи Вам у случају нужде. Но, о!, колико се посрамио самог себе видећи се горко преварен. Заиста и ја сам од срамоте јучер нисам га могао читати.Високопреосвјашчењејши архипастиру наш и мили и драги соотечествениче! Љубећи отечество, љубећи и вас ја сам мој дуг учинио (за који би Св.Петар скупо платио) но, кад или нисте умјели, или нисте хтјели восползовати се, није моја кривица и немојте те мене у посљедствију времена кривити,- ако сам Вам био лицемјеран  или  користољубив нека ме Бог убије.-све знам и све ми је познато-и као син отечества  душевно жалим о обштеј нашеј несрећи. Доћи ће време, кад ћете се споменути мојих совјетов, но биће касно. Високопреосвешчењејши! Извините мње великодушно за моје простодушје и откровеност, љубав моја к отечеству и преданости која к Вашеј светој и љубезној особи сут причини сему. Ја, супруга моја и дјети моји цјелујем тисјачекратно Вашу свјатују десницу и просим Вашего свјатога благослова. С мојим глубоким прочитанијем и преданостију ја имам част именовати се Вашега високопреосвјешчества милостивјејши Государ, Високопреосвјешчењејши архипастир. У Скадру покорњејши слуга и пријатељ искрени    22.маја 1838.љета. Кнез Николај  Васоевич. (21.маја стигао сам у Скадар)''

Кнез Никола Васојевић се овог љета непредвиђено дуго задржао у Скадру. Он у овом писму извјештава Његоша да је извршио све што му је било препоручено, ''тј. Двије ствари п(рво) и п(роче)''. Ово проче, тј. Друго, односило се на кнежеву обавезу да се код комаданта аустриских снага у Котору, Карачија, заузме у вези са сукобом Црногораца с Аустралијанцима у Боки. Он је по том питању ишао лично комданту у Котор и обавио повољне разговоре у корист Црне Горе. Поред изложеног, кнез Никола је путовао и у Васојевиће у вези са устројством књажевине Холмије (Васојевића), као и ради изналажења одређеног броја момака за упис у новопазарску српску школу коју ће тога љета отворити у Новом Пазару. Путовање у Васојевиће је овога пута, изгледа, било тајно. Тако дуго бављење кнеза Васојевића у Скадру и у Васојевићима, изазвало је у јавности различите коментаре. Једни су мислили да је са конзулатом премјештен из Новог Пазару у Цетиње, јер се знало да је раније био у добрим односима са Његошем. Други су претпостављали да су се Енглеска и Француска заинтересовале за Црну Гору. Трећу су, опет, изгледа сазнали да је тајно долазио у Васојевиће као васојевички кнез“јер је највише боравио у Васојевићима, гдје је био три пута“, и да је тамо сређивао неке послове око формирања књажевине Холмије(Васојевића). Све је то условило да је аустријаска влада изјавила да Васојевића треба сматрати као страно лице, конзула кога је и Порта признала.

                                              Изводи из књиге Радомира П. Губеринића ''Кнез Никола 

                                                       Васојевић'', издавач ''Ступови'', Андријевица, 1997.                               

 

Наставиће се ...