СТО ГОДИНА ОД ДРУГОГ БАЛКАНСКОГ РАТА УЧЕШЋЕ ВАСОЈЕВИЋКЕ БРИГАДЕ У ДРУГОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ НА БРЕГЛНИЦИ

 

Србија и Црна Гора од 1914-1918. водиле су праведан рат тј. одбрамбени и ослободилачки, бранећи слободу и независност од Аустро-Угарске.У овом крвавом и до тада незапамћеном рату светских размера узео је видног учешћа и србски народ области Васојевића у саставу Црногорско-дечанске дивизије и борио се на Брегалници, Тресци и другим мјестима на Србско-бугарској граници. У Другом балканском рату са подручја Васојевића учествовала су четири батаљона(Андријевачко-полички, Велички, Шекуларско-трепачки и Љеворечко-краљски)који су припадала четвртој бригади Црногорске дивизије. У току борби на Брегалници, Црногорска дивизија није самостално дејствовала на фронту већ је у првих 10 дана увођена у дејства по дјеловима, јер су њене бригаде формацијски припадале србским армијским јединицама. За разлику од јединица српске војске које су тада биле релативно добро опремљене наоружањем и које су имале школовани официрски кадар, црногорске јединице су у том погледу знатније заостајале, али су и поред тога веома успјешно извршавале борбене задатке и у том погледу нијесу заостајале од србских јединица.     

 

Офанзивни напад србско-црногорских снага почели су 17. јула 1913. Прва црногорске бригада је нападала у правцу Брегалнице ка Калиманским висовима, Друга бригада је била у резерви, трећа бригада је дејствовала са Говедарника, преко ријеке Каменице ка селу Лукавици, а Четврата бригада са васојевићким батаљонима  налазила се на гребену Престепливу(између Китке и Побијеног камена). Прва два дана Трећа србска армија и Црногорска дивизија (која је дејствовала на простору између Прве и Треће српске срмије), Нијесу остварили запаженије борбене резултате. Уствари у тим првим борбеним окршајима на србској страни није било довољно организоване стратегије, па су бугарске трупе снажно дјеловале по фронту и у неколико случајева натјерале србско-црногорске снаге на повлачење. Четврта бугарска армије је вршила снажне нападе на Црногорску дивизију, а тешку ситуацију на овом дијелу ратишта погоршале су обилне кише од којих су надошле ријеке Каменица и Брегалница, па се преко њих није могла дотурати муниција која је већ била на измаку. Из ових разлога комадант Црногорске дивизије је наредио повлачење према Говедарнику и Пресеци. Тада је Четвртој бригади са васојевичким борцима наређено да напусти Осоговски одред и пружи помоћ бригади на Дуличким висовима. Ове потешкоће у којима се нашла Црногорска дивизија искористиле су бугарске трупе и прешле на десну обалу обеју ових ријека, па се дивизија морала повући на линију: Безиково-Пресека-Цер, а бугарске трупе су избиле на Дуличке висове и Говедарник. Међутим, Црногорска дивизија је 22.јула већ успјешно потиснула бугарске јединице на правцу Дуличких висова. Како Тимочка дивизија није успјела да заузме Говедарник, врховна команда донијела је одлуку да Црногорска дивизија уђе у састав Треће српске армије, послије чега су јединице обеју дивизија успјеле да запосједну линију: Безиково-Пресека-Побијени камен, чиме је коначно заустављена бугарска офанзива на линији Дулице-Говедарник. Јединицама обје дивизије је командовао пуковник Драгутин Милутиновић. Ово је практично био крај рата, јер више није било потребе за офанзивним нападима, па је Врховна команда наредила да 25. јула престану сви офанзивни напади. Иначе, слому бугарских армија потпомопгли су и напади Румуније на Бугарску са сјевера (пошто су бугарске трупе биле прешле румунско-бугарску границу) и Турске са југа (турске трупе су ушле у Тракију). У исто вријеме србско-црногорске трупе су све дубље продирале на територију Бугарске тако да је била угрожена и Софија. У таквој ситуацији Бугарска је била принуђена да затражи прекид непријатељстава,  а Букурешким уговором мировне конференције од 10. августа 1913. године и формално су престала непријатељства између Бугарске и савезника.

  Након завршетка рата Црногорска дивизија у чијем саставу су била и четири батаљона са подручја Васојевића, возовима је пребачена од Кочева до Косовске Митровице, а одатле је војска пјешице стигла 31. августа у Беране, а након два дана у Колашин. На свечаности у Колашину, 2. септембра исте године, краљ Никола је у свечаном дефилеу отпоздрављао војску и грлио по једног војника из сваке чете, а његов син Марко је прочитао указ краља Николе којим је одао признање и захвалност за успјешно извршене задатке на Брегалници. На крају свечаности, сви војници су на овој свечаности добили по три златна перпера, а људство дивизије демобилисано и враћено својим кућама. На брегалничком фронту Црна Гора је изгубила 240 бораца (погинулих од задобијених рана и умрлих од колере), а рањено је 721 војник. Из васојевићких батаљона погинуо је један војник, тројица су рањена, а од колере су умрла 3 борца и један подофицир.