BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Проклетство хрватских кошаркаша: Ко не слуша "Хеј Словени", слушаће "Боже правде"

Проклетство хрватских кошаркаша: Ко не слуша
20.08.2016. год.
Хрватски новинар и писац Борис Дежуловић, познат по бритком перу и бескомпромисној критици, обратио се тамошњој јавности пре неколико месеци, повлачећи паралелу између Атине 1995. и Рија 2016. године.

Послије побједе кошаркаша Србије над комшијама, Дежуловићева колумна је актуелнија него икада. Хиљаде Хрвата подијелили су је, током посљедња 24 часа, на својим профилима послије пораза и новог дебакла "коцкастих" на великом такмичењу.

 
Колумну преносимо у цјелини: 
 
Овога љета навршило се, наиме, точно двадесет година од оне недјеље кад је репрезентација тадашње Југославије, предвођена Дивцем и Ђорђевићем, у финалу Европског кошаркашког првенства у Атини побиједила страшну Сабонисову Литву и попела се на побједничко постоље. Једно од бизарнијих финала, у којему је због наводне судачке крађе у полуфиналном поразу од Југославије двадесет хиљада Грка на трибинама звиждало дојучерашњој православној браћи и отворено навијало за Литву, завршило је још бизарније: кад су додијељене медаље Литванцима и Хрватима – који су побједом над Грцима у утакмици за треће мјесто освојили бронцу – а спикер у дворани најавио злато за европске прваке Југославију, репрезентативци Хрватске пред констернираним су кошаркашким свијетом демонстративно сишли с постоља и нестали из дворане.
 
Туђманова директива
 
Био је, наиме, српањ 1995., и истовремено је на другом крају Балкана започињао још један финални турнир. Акцијом Бљесак два мјесеца раније Хрватска војска је ослободила Западну Славонију, а Мартић је за освету гранатирао Загреб. Пред сам почетак Европског првенства хрватске су снаге заузеле Динару, кључну стратешку точку за велико финале у Книну, и Фрањи Туђману догодила се најгора ноћна мора: мјесец дана пред Олују, Хрватска је требала гледати своје репрезентативце како на најнижој степеници постоља мирно стоје на омражену „Хеј, Славени“, док југославенски - дакле србски – репрезентативци тријумфално дижу три прста. Из Загреба је стога стигла директива од Јосифа Висарионовича Туђмана, и непосредно пред додјелу злата Југославији репрезентација Хрватске напустила је постоље.
 
Најзад, што се тадашњег директора ХРТ-а тицало, Хрватска је практички била првак Еуропе: оних 96 кошева у финалу могли су дати и они као и Срби.Кукавички, пиздунски бијегНикад прије и никад послије, у свих четрдесет пет година колико пратим спорт, нисам видио ништа тако срамно и кукавички као што је био тај пиздунски бијег с постоља. Кад су након оног хисторијског финала против Совјетског Савеза на Олимпијади у Мüнцхену 1972. амерички кошаркаши одбили примити сребрне медаље, барем се нису ни појавили на церемонији: ако ништа друго, њихов је бојкот био протест због контроверзних одлука суца финалне утакмице, чувеног Бугарина Артеника Арабадјана. Ово је, међутим, било нешто друго. Нису организатори на јарбол ставили заставу Социјалистичке Републике Хрватске, нису хрватски репрезентативци били покрадени, нису најзад ни изгубили од Југославије, нити уопће играли против ње – није се, укратко, догодило ништа због чега би макар немушто оправдали свој кукавички потез. Побјегли су као пичке само зато што Врховник није могао поднијети да су Срби прваци Еуропе, а да им хрватски витезови морају још и спортски честитати. Или да се, далеко било, некоме од дојучерашњих југославенских репрезентативаца на церемонији омакне, па да запјева „Хеј, Славени“.
 
То се морало догодити
 
Да се, ето, уопће нису ни појавили, или да су сачекали додјелу злата, па скинули хлаче и окренули гузице југославенској репрезентацији, таман да су запјевали „Лијепу нашу“ надгласавајући се с химном из разгласа, или Дивцу, Ђорђевићу, Даниловићу, Паспаљу и осталима, док стоје мирно, на препад отели златне медаље и побјегли из дворане - не би то било јадније и бједније од шупачког бијега с постоља.
Након тога догодило се оно што се догодити морало: како су те недјељне вечери сишли с постоља, никад се више, до дана данашњег, на њега нису вратили.
 
Хрватски кошаркаши - који су до тада, што у саставу Југославије, што као репрезентативци самосталне хрватске државе, на тридесет пет свјетских, европских и олимпијских натјецања освојили невјеројатних тридесет медаља - на сљедећих двадесет великих натјецања заредом нису више узели ниједну једину. Све од тада до данас струка и новинари питају се што се догодило с некад моћном кошаркашком Хрватском, која је још половицом првог полувремена олимпијског финала у Барцелони 1992. оним монструозним Араповићевим закуцавањем преко Робинсона водила 25:23 против америчког Дреам Теама с Мицхаелом Јорданом, Ларрyјем Бyрдом и Магиц Јохнсоном, најјаче спортске екипе која је икад крочила Земљом. Двадесет година стручњаци тако анализирају је ли за пропаст хрватске кошарке крива прерана смрт Дражена Петровића, одлазак талената у НБА, Цибонино убојство домаће лиге или свађе у Савезу, а све је заправо започело неспортским, шупачким бијегом из Олимпијске дворане у Атени.
Није ријеч о свемирској равнотежи или проклетству, како то воле називати надахнути спортски есејисти. Ствар је знанствено, управо емпиријски доказива. Момчад која не поштује спорт којим се бави и не честита бољој од себе, па таман да је та састављена од убојица – а јебига, није – само играчки демонстрира свој људски кукавичлук. Велика муда и много храбрости требало је да се 1995. честита Србима у Атени, а Хрватска тих муда, нажалост, није имала.

Ко не слуша "Хеј, Словени“, слушаће "Боже правде“
 
Данас, двадесет година касније, знамо: Фрањо Туђман – чијом директивом, ваља се и тога сјетити, Хрватска телевизија годинама касније није преносила ниједно финале ниједног спортског натјецања у којему је играла Србија – морао је Сабонису, Марчиулионису и Куртинаитису додијелити највише државне ордене. Да су, наиме, Литванци изгубили од те, иначе сјајне хрватске генерације - талентираније од сваке која је наслиједила њен лузерски ген – и да је Хрватска прошла у финале, изгубила би од Југославије двадесет осам разлике. То није ни свемирска равнотежа ни проклетство, то је елементарна спортска психологија.Да Хрвати, наиме, знају бити велики и достојанствени у побједи, знали би ваљда бити велики и достојанствени и у поразу. А у побједи нису знали бити велики и достојанствени ни онога љета 1995., ни овога 2015., кад су славили њену двадесету годишњицу. Има зато бога, или правде, чега год, нечега мора бити. Да парафразирам старог преваранта Горана Бреговића и онај његов пророчански стих о пјесми и олуји: тко не слуша „Хеј, Славени“, слушат ће „Боже правде“.


  • Извор
  • Presrs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Redovna izborna skupština Srpskog atletskog saveza održana je danas u prostorijama Hotela M. Predsednik SAS, Veselin Jevrosimović ponovo je reizabran za novi četvorodišnji mandat na ovoj poziciji 2024-2028. Ovo...


Пријатељска утакмица ће се одиграти у ВТБ Арени капацитета преко 25.700 места

 Danas je u prostorijama hotela Crowne Plaza održana Konferencija za medije povodom 100 dana do Svetskog prvenstva u krosu 2024, kao i otkrivanje logo-a takmičenja.


Juniorska šampionka Evrope, treća na mitingu Dijamantske lige, sedma na Svetskom prvenstvu za seniore, četvrta na Evropskom prvenstvu u dvorani i državna rekorderka Srbije u skoku uvis, Angelina Topić...

    Najbolja srpska atletičarka Ivana Vuleta je pobednica finala dijamantske lige u Judžinu sa skokom  u dalj od 6.85 metara. Na istom takmičenju juniorka Angelina Topić


Predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se pre desetak dana u Budimpešti sa srpskim atletičarima koji su nastupali na Svetskom atletskom prvenstvu u Budimpešti i rukovodstvom Srpskog atletskog saveza. Predsednik...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА