Корени титоистичког сепаратизма Шиптара на Косову и Метохији

Турци су под својом директном државноуправном влашћу држали Косово и Метохију од 1455. г. када су заузели Ново Брдо па све до јесени 1912. г. када је ову своју древну област коначно ослободила војска Краљевине Србије и реинтегрисала је у своје државно тело, тј. тамо где Косово и Метохија законски и на правди Бога и припадају.[1] У међувремену, за време ове отоманске окупације централног дела србског државног и националног ткива још једни азијатски окупатори се појављују на тлу Старе Србије, а то су кавкаски Албанци (данашњи Дагестан) који су преко Арабије и Сицилије године 1043. г. дошли на простор данашње централне балканске Албаније[2], а од почетка 18.-ог столећа сукцесивно се са простора данашње Шипније насељавају уз подстрек отоманских власти на простор Косова и Метохије потискујући, тероришући и избацујући српске аутохтоне староседеоце са своје сопствене земље. Што би народна пословица рекла: „дошли дивљи и истерали питоме“.
Тачно се зна на основу старих повеља и друге архивске грађе из србског средњег века као и на основу првог отоманског „дефтера“ (пореска књига) из 1455. г. да је крајем Средњег века процентуално шиптарски живаљ на Косову и Метохији био занемарљиво мали обзиром да је износио свега 2% и то углавном у области Ђаковице.[3] Међутим, систематским терором над староседеоцима етничка структура на Косову и Метохији се до 1912. г. толико променила да је установљено на основу првог пописа након реинтеграције Косова и Метохије у матичну државу Србију да у овом делу Старе Србије живи читавих 50% Шиптара (у огромном броју муслимани и нешто римокатолика). Дакле, за 200 година (од о. 1700. г. до 1912. г.) некадашња централна област српске националне државе је етнички очишћена до пола. Остала је да се очисти друга половина. У том контексту свака промена државног статуса Космета и Метохије, тј. његово враћање у оквире државе Србије је за Шиптаре представљао смртоносни ударац за реализацију њихових великошиптарских територијално-државно-националних планова који су јасно формулисани од стране тзв. Прве призренске лиге из 1878. г.[4] и којих се сви Шиптари придржавају све до данашњих дана као алфа и омега њихове националне политике. Мењају се само савезници у односу на тренутно геополитичко стање региона и око њега: Турци, Аустро-Угари, Италијани, Немци, комунисти, НАТО, Европска Унија... 
 

 
Први пут у својој повесници балкански Шиптари су од Мусолинија у априлу 1941. г. добили као поклон на тацни огромну државу о којој су сањали још од Прве призренске лиге 1878. г. и коју су одмах након примања поклона почели здушно да чисте од правих власника – Срба. Тада се и скоро читаво Косово и Метохија нашло у овој марионетско-сателитској Мусолинијевој Великој Шипнији сем свог северног дела и то из два разлога:
1. тамо није било Шиптара као ни данас, и
2. Немци су за себе узели рудник Трепчу и северни део Косова који гравитира према Трепчи ради експлоатације рудника.
Дакле, оно што су урадили титоисти након 1945. г. није успео да уради чак ни Мусолини: укључили су и север Косова у другу независну шиптарску државу на Балкану − тзв. Аутономну Покрајну Косово и Метохију како би и та апсолутно чисто србска косметска област заједно са остатком овог дела Старе Србије након смрти Енвера Хоџе отишла у Велику Шипнију. До поклањања читаве косовскометохијске територије Енвер Хоџиној Шипнији одмах након рата није дошло само из једног јединог разлога: Хоџа је стао на Стаљинову, а не на Титову страну након Резолуције Информационог Бироа од 28. јуна 1948. г.[5] Дакле, чекало се да прво Хоџа умре па да се реализују и предратни и ратни планови КПЈ у вези са Косовом и Метохијом. Судбина је хтела да се Тито лично не наслади овим чином јер је умро пре Хоџе, али је зато за време своје антисрпске диктатуре од 35 година урадио све да Косово и Метохија буду фактички отцепљени од Србије и првом згодном приликом припојени Шипнији. Стога и не чуди да су косметски Шиптари ни годину дана након Титове смрти почетком 1981. г. јавно и отворено масовно на улици и тражили испуњење датих обећања која је на крају реализовао уместо машин-бравара Тита велики швалер из Беле куће − Бил Клинтон, а верификовао тексашки ранчер Џорџ Буш Јуниор (то је онај који је након своје прве и једине председничке посете Шипнији морао да купи нови ручни сахат).
Можемо на овом месту засигурно да тврдимо да се корени титоистичког сепаратизма косовскометохијских Шиптара налазе у одлукама тзв. Бујанске конференције са самога краја 1943. г. и почетка наредне 1944. г. Та фамозна конференција шиптарских сепаратиста у селу Бујану на територији Северне Албаније трајала је читава три дана (дакле дан дуже од Брозовог Другог засиједања АВНОЈ-а) од 31. децембра 1943. г. до 2. јануара 1944. г. и фактички је представљала шиптарски одговор на југокомунистичке одлуке у Јајцу, а била је нелегална, нелегитимна, дивља и шумска као и сва заседања титоистичког АВНОЈ-а и осталих партизанских скупштина. Да се потсетимо да су у Јајцу присутни комунистички депутати из свих делова Југославије сем из Србије донели “одлуку”[6] да се након рата формира Федеративна Народна Република Југославија састављена од шест федералних јединица од којих су две (Црна Гора и Македонија) у етно-националном смислу директно отргнуте од Срба па и од Србије док се на другој страни стварала велика Хрватска и Словенија. Даље комадање Србије и Срба је осмишљено одвајањем Војводине и КосМета од њихове матице. Легални владар Краљевине Југославије је детрониран, а аустроугарски каплар је сам себи пришио ни мање ни више него чак маршалске еполете које није имао чак ни Стаљин који је тада већ добио рат након Стаљинградске и Курске битке.[7]
Јајачким одлукама Брозов АВНОЈ је у сваком случају одредио државне границе послератне Југославије у оквиру којих се формално нашло и Косово са Метохијом што се требало пошто-пото поништити неком шиптарском пандан конференцијом на којој би наводно на основу народне воље како косметских тако и шипнијских (албанских) Шиптара границе послератне Југославије биле прекројене у корист Шипније. Тако је и дошло до конференцијског заседања у селу Бујану на коме су учествовали „народни делегати“ из Шипније и са Косова и Метохије уз напомену да је од 49 присутних делегата, са КосМета било само седам, а које је предводио Павле Јовићевић. Овде је од круцијалне битности скренути пажњу на то да је присуство бар неколико косметских не-Шиптара (Срби и један муслиман) било преко потребно са формалне тачке гледишта како би се Бујанским “одлукама” дао мултиетнички кредибилитет. Из истог тог мултиетничког разлога на застави терористичке самопроглашене државе ОВК 17. фебруара 2008. г. под фирмом „Републике Косово“ се налази шест звездица које наводно симболизују свих шест најглавнијих етничких групација на КосМету иако су сви не-Шиптари фактички протерани (укључујући и разноразне муслимане) након јуна 1999. г. тако да оне који су остали у Тачикистану, а нису Шиптари можете да бројите на прсте и то једне руке, али их формално за западне ТВ и новине има (успут, тих шест петокракица на плавој ЕУ-НАТО подлози у ствари представљају шест територија на које Шиптари претендују у оквиру пројекта Велике Шипније).    
Сепаратистичком заседању у Бујану су претходиле и одређене идејно-техничке припреме из којих се такође може видети шта ће бити са Косовом и Метохијом након титоистичког преотимања власти и завођења „диктатуре пролетаријата“. Тако је у новембру месецу на заседању на Шар планини одлучено да се „Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију“ преименује у „Покрајински комитет КПЈ за Косово и Дукађин“. Дакле, Титови шарпланинци су овом одлуком, као прво, унапред прејудицирали статус КосМета у оквиру послератне федералне јединице Србије – од области до покрајине, и као друго, ту покрајину су и формално десрбизовали, тј. пошиптарили. Наиме, статус једне територије као покрајине је несумњиво већи и независнији од статуса области, што ће рећи да је покрајински статус далеко повољнији за сецесију у односу на позиције које обезбеђује обласни статус обзиром да су ингеренције покрајине веће у односу на једну област. Чији КосМет након рата треба да буде да се наслутити собзиром на промену назива једног његовог дела – вековна србска Метохија је преименована у никад постојећи шиптарски Дукађин који јесте гранични предео према КосМету у северној Шипнији али се никада није користио за саму територију Метохије из простог разлога јер је Метохија била одувек саставни део Косова, а Косово са Метохијом део државе Србије али никада Шипније. Формални разлог за преименовање српске древне Метохије у скоројевићски шиптарски Дукађин је био тај да овај топоним (Метохија) има верско-црквену конотацију (што је апсолутно тачно), а нова Југославија се гради на рационално-атеистичким основама и резонима. Међутим, да се овде радило о бајкама за предшколски узраст говори нам и чињеница да главни комунистички харамбаша Јосип Броз Тито није никада променио своје библијско име Јосип (Јозеф) у неко атеистичко као што то није урадио, на пример, ни Фадиљ Хоџа (хоџа је муслимански свештеник).[8]
Овакве промене верских топонима у „атеистичке“ нису практиковане у католичкој Словенији и Хрватској али јесу на србском православном КосМету. Тако, на пример, хрватски Крижевци нису никада преименовани у неки атеистички топоним са мађарском лексичком конотацијом. Исту политику затирања топонима по етничкој основи је у своје време спроводио и Енвер Хоџа у Шипнији од 1967. г. када је прогласио Шипнију за прву атеистичку државу на свету. Том приликом је промењен велки број топонима као и велики број личних имена и презимена која су имала верску конотацију али углавном грчко-православна док су случајеви мењања шиптарско-муслиманских личних имена и презимена били изузеци. У сваком случају, преименовањем, тј. пошиптаривањем, српске Метохије у шиптарски Дукађин брисала се и државна граница између Југославије и Шипније, а самим тим се указивао смер решавања косметског питања ако је ту уопште и имало шта да се решава обзиром да се зна у кога су тапије на земљу. Шћипетарски Дукађин је тако стекао легитимитет да абсорбује српску Метохију. У духу сецесије КосМета од Србије су тако на овом новембарском шарпланинском заседању 1943. г. основани и „Главни штаб НОВ Косова и Дукађина“, „Покрајински комитет КПЈ за Косово и Дукађин“, „Обласни комитет КПЈ за Дукађин“ и „Обласни комитет КПЈ за Косово“, а да при том Комунистичка партија Србије није ни постојала. Наиме, Комунистичка партија Србије је формирана тек након завршетка рата у мају 1945. г. у Београду,[9] а дотле је постојао „Покрајински комитет КПЈ за Србију“ на чијем је челу као први секретар „ПК КПЈ за Србију“ био Благоје Нешковић 1941. г. – 1945. г. Све остале федералне јединице Титове Југославије су имале до тада формиране своје земаљске комунистичке партије тако да у току рата једино федерална јединица Србија није имала своју КП што ће рећи да се од самог почетка стварања Титославије Србија стављала у подређени положај у односу на све остале замишљене федералне јединице али се зато изједначавала по ингеренцијама са Косовом и Метохијом што ће рећи да КосМет од почетка није ни замишљан као стварни део Србије што стварно није ни био у Титославији исто као ни Војводина.
 

 
Одлуке Бујанске конференције су као што то комунистички ред и налаже биле већ унапред записане и донете те је у Бујану само формално требало да се изгласа отцепљење Косова и Метохије како од будуће федералне јединице Србије тако и од читаве Титославије. Комунисти су иначе били познати по темељном и добро утаначеном предконференцијском раду тако да учесници-делегати на оваквим „народним“ скуповима нису морали ни најмање да разбијају главу по питању одабира опција јер их није ни било. Тако се догодило и у Бујану где је партизанска конференција већ првог дана, тј. 31. децембра 1943. г., усвојила унапред припремљену тзв. „Бујанску резолуцију“ чији почетни параграф гласи дословце овако:
„Косово и Метохија је крај који је насељен највећим делом шиптарским народом, а који, као и увек, тако и данас – жели да се уједини са Шипнијом. Према томе, осећамо за дужност указати прави пут којим треба да пође шиптарски народ да би остварио своје тежње. Једини пут да се Шиптари Косова и Метохије уједине са Шипнијом јесте заједничка борба са осталим народима Југославије против окупатора и његових слугу. Јер је то једини пут да се извојује слобода, када ће сви народи, па и Шиптари, бити у могућности да се изјасне о својој судбини са правом на самоопредељење до отцепљења“.[10]
Порука овог уводног и најбитнијег параграфа је апсолутно јасна али треба обратити пажњу и на финесе. Полази се од тога да је КосМет насељен претежно Шиптарима у датом тренутку, тј. крајем 1943. г. и почетком 1944. г., што једноставно представља верификовање шиптарско-балистичких злочина геноцидне природе почињене над Србима не само за време постојања Мусолинијеве Велике Шипније већ и пре тога. Ако се зна да је уочи рата на КосМету постојао избалансиран однос Срба и Шиптара (и то након двовековног терора ових последњих над овим првима), а да се након рата тај однос променио у шиптарску корист услед физичке ликвидације око 25. 000 Срба, протеривања најмање 100.000 Срба из покрајине и насељавањем око 200.000 Шиптара из Шипније (тзв. „Косовари“), јасно је да је Бујанска резолуција у овом контексту имала улогу признавања status quo ситуације по угледу на одлуке Другог заседања АВНОЈ-а којима се такође легализовао хрватско-бошњачки етноцид над Србима преко пропагандне политике суживота у новој Југославији под паролом антиреваншистичког „братства и јединства“. Даље се отворено каже да је циљ свих Шиптара на КосМету, па тако и оних малобројних у титоистичким наоружаним одредима аншлусирање Косова и Метохије од стране суседне Шипније на основу Лењинове синтагме самоопредељења до отцепљења. То што су на КосМету Шиптари на привременом раду у другој држави и то што Шиптари немају никакве ни правне ни моралне тапије на туђу земљу, без обзира што на њој станују као гастарбајтери, није из разумљивих разлога отимачине узимано у обзир. Дакле, бујанско-шиптарска филозофија приватног власништва би се могла свести на пароле „чије стадо његова и ливада“, „чији ауто његов и паркинг“ или „чији кревет његов и читав хотел“, а по угледу на совјетске бољшевике који су преко Лењинових парола „фабрике радницима“ и „земља сељацима“ опљачкали туђу имовину (и руску и инострану). По тој логици „национализације“ штедише у некој банци имају право да присвоје читаву банку и затим је продају јер имају штедне улоге у њој.
Овде треба обратити и пажњу на тренутак у коме се организује конференција у Бујану: не само након Јајца већ пре свега након капитулације Италије (септембар 1943. г.) и Техеранске конференције савезника (која се поклапа са Јајачком скупштином Титових национализатора). Наиме, крајем те 1943. г. је било сасвим јасно ко ће да добије, а ко да изгуби рат па је стога и усташама и балистима било битно да се што већи број припадника својих националних групација до краја рата пребаци у победнички табор и тако легализују тековине из првог дела рата када је вода ишла на њихову воденицу. У конкретном бујановачком случају, легализација Мусолинијеве и након тога Хитлерове Велике Шипније би се спровела тако што би се Шиптари укључили у Титов НОБ на крају рата и формално као део антихитлеровске коалиције искористили своје наводно право да се самоопределе демократским путем у којој ће држави да живе након рата и то са све земље на којој тренутно станују као подстанари. То што и други народи на тој истој територији (нпр. Срби) по истој тој лењинистичкој логици самоопредељења имају подједнако право да се самоопределе није узимано у обзир јер се није уклапало у пројекат Велике Шипније још од 1878. г. И управо из овог разлога је Броз дозволио комунистичкој војсци Енвера Хоџе из суседне Шипније да формално заједно са титоистичком комунистичком војском и јединицама бугарске армије учествује у „ослобађању“ КосМета од 17. новембра до 23. новембра 1944. г.[11] како би након рата суседна држава Шипнија полагала некакво право на ову србијанску провинцију, тј. да одлучује о њеној судбини.[12] 
Још пре као и за време читавог Другог светског рата, па тако и за време бујанског конферентисања, било је познато да је управо овакве „бујанске“ ставове јавно заговарао Енвер Хоџа – Титова копија и штићеник у Шипнији кога је Тито и материјално и војно и финансијски подржавао све до Резолуције ИБ-а 1948. г. Да су се бујански ставови о сакаћењу Србије подударали са косметском политиком Титославије говори нам и чињеница да нико и никада од стране партизанкомуниста и њихове институционализоване структуре власти није осудио одлуке Бујанске конференције, а до растурања СФРЈ је било итекако довољно времена за такву осуду и поред захтева косметских Срба.[13] Титоистичка машинерија „братства и јединства“ је радила пуном паром и газила све оне који су „нарушавали добросусетске односе у вишенационалним срединама“ па је тако баш из тог разлога титославска „народна“ скупштина осакаћене Србије одмах након рата брже-боље и донела читав један закон о забрани повратка прогнаних аутохтоних власника земље  са КосМета у периоду ратне Велике Шипније у своје домове и на своју земљу. Овакав беспримеран цинизам се једино можда може упоредити у новијој балканској повести са образложењем Главног стана НАТО пакта да је ова алијанса 1999. г. грешком бомбардовала амбасаду НР Кине у Београду услед коришћења застареле мапе главног града Србије. У сваком случају, одлуке Бујанске конференције су засигурно биле смернице којим путем Шиптари на Косову и Метохији имају да иду све до реализације прокламованих циљева Прве призренске лиге.[14]
Након усвајања Резолуције у Бујану требало је и потписати овај сепаратистички акт. Од 49 учесника конференције у својству „народних депутата“ само један учесник то није урадио – Србин Симо Васиљевић, познати трговац из царског града Призрена који је након рата од стране власти био једноставно одбачен на маргине живота што му је била казна за кршење партијске дисциплине. Колико је титоистичка НР/СР Србија била национално обезглављена и са полтронским политичким руководством говори нам управо чињеница да је ова и оваква Брозова Србија уважавала одлуке донете у Бујану као и учеснике Бујанске конференције (сем Васиљевића) па је тако приликом „прославе“ четрдесетогодишњице Бујанске конференције (31. децембра 1983. г. и то након шиптарских сепаратистичких демонстрација из 1981. г.) Београд на ову свечаност послао званичну републичку делегацију. Да ли сте икада чули да, на пример, званична Мађарска, комунистичка или посткомунистичка, слављенички обележава потписивање Тријанона са војном парадом у Будимпешти на Тргу хероја (Хешек тер)?! Нисте и нећете.
 

[1] „Сам савез балканских држава, усмерен на потискивање Турске из Европе и поновно овладавање територијама на које су се полагала историјска права, а такође са циљем да се матичнм државама присаједине бројни сународници под туђинском влашћу, остварен је у атмосфери страха да непосредно следи аустроугарска и италијанска експанзија у западним и јужним деловима Балкана, који су још увек били у саставу Османског царства“ (Небојша Дамњановић, Вера Здравковић, Слике рата. Балкански ратови на разгледницама у историјском музеју Србије, Београд: Историјски музеј Србије, 2012, стр. 5).

[2] О томе да су балкански Шиптари пореклом са Кавказа, а да су на Балкан дошли са Сицилије 1043. г. као војници византијског стратега Ђорђа Манијака изричито, поред још неких источника, говори и византијски летописац Михаило Аталиота (Michael Ataliota, Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae, Bonn: Weber, 1853, стр. 18). Да је ова „Кавкаска теорија“ о пореклу балканских Шиптара тачна потврђују чак и шиптарски повесничари на западним универзитетима (Stefang Pollo, Arben Puto, The History of Albania, London-Boston-Hebley: Routledge & Kegan, 1981, стр. 37). О постојању државе Албаније на Кавказу у доба Александра Македонског пише и грчки историограф Ксенофонт. Иначе, Косово и Метохија су за Србе и Србију оно што је Тоскана за Италијане и Италију и у повесном и у државном и у културолошком смислу речи. Косовски манастир Грачаница (подигнут 1315. г.) и метохијски манастир Високи Дечани (подигнут 1335. г.) су, на пример, старији од “Кривог торња” (“Torre Pendente”) у Пизи (подигнут 1350. г.) као и од чувеног ренесансног звоника (“Campanila”) у Фиренци (подигнутог 1359. г.). Ове две српске и хришћанске светиње, као и многе друге, на Косову и Метохији су старије и од покрштавања последњег европског народа – Литванаца, 1387. г. (Alfredas Bumblauskas, Senosios Lietuvos istorija, 1009−1795, Vilnius: R. Paknio leidykla, 2007, стр. 134−139).

[3] Видети круцијални повесни источник за ову проблематику: Hazim Šabanović (glavni urednik), Hamid Hadžibegić, Adem Handžić, Ešref Kovačević (priredili), Oblast Brankovića. Opširni katastarski popis iz 1455. godine (naslov originala: Defter-I, Mufassal-I, Vilayet-I, VLK, sene 859), Monumenta Turcica. Historiam Slavorum Meridionalium Illustrantia, Tomus tertius, serija III, Defteri, knjiga 2, sv. 1, Sarajevo: Orijentalni institut u Sarajevu, 1972. Један од најпознатијих јужнословенских филолога 20.-ог столећа, Павле Ивић је децидан тврдећи: „Чињенични материјал јасно показује да није било језичког континуитета између античког становништва садашње Косовске покрајине и живља који сада настањује ту област.“ (Павле Ивић, О језику некадашњем и садашњем, Београд: БИГЗ−Јединство, 1990, стр. 141).

[4] Петер Бартл, Албанци од средњег века до данас, Београд: CLIO, 2001, стр. 94−97.

[5] Сам Енвер Хоџа је у свему копирао свог великог идола Стаљина па је тако настојао да буде његова копија у Албанији (Robert Bideleux, Ian Jeffries, A History of Eastern Europe. Crisis and Change, London−New York: Routledge, 1999, p. 550).

[6] Одлуке Другог заседања АВНОЈ-а нису донете гласањем, тј. пребројавањем гласова, било гласачким листићима или подизањем руку, нису чак донете ни акламацијом већ „оркестрираним аплаузима учесника ове манифестације, после чега је председавајући изговарао унапред научене речи: ‘На основу једногласног аплауза констатујем да смо усвојили...’ или ‘На основу једнодушног аплауза констатујем да смо прихватили предлог...’“ (Перо Симић, Дража. Смрт дужа од живота, Београд: Службени гласник, 2012, стр. 182). Од 303 члана АВНОЈ-а овом заседању у Јајцу је присуствовало само 142 делегата па се кворум обезбеђивао тако што је мањина гласала и за себе и за све оне који нису били присутни у сали (Перо Симић, Тито феномен 20. века, Београд, 2011, стр. 122−125). На сличан начин је вероватно радио и шиптарски бујански АВНОЈ из 1943./1944. г.

[7] Светска повест ратовања бележи овај акт као најбрже аванзовање једног солдата од најнижег до највишег војног чина прескачући читаву плејаду свих осталих у низу – од каплара/разводника до маршала. Радомир Путник је, на пример, да би зарадио чин војводе (еквивалентно маршалу) морао да ослободи читаву Стару Србију од Турака у Првом Балканском рату 1912. г. док су Живојин Мишић и Степа Степановић тај чин зарадили бранећи и одбранећи Србију од Брозове аустроуграрске солдатеске 1914. г. Броз је, иначе и такође, и једини „маршал“ на свету који је тај чин „зарадио“ константним бежањем пред непријатељем. Брозов колега по капларском чину из истог рата и истог војно-политичког савеза – Адолф Хитлер није ипак себи као немачки фирер прикачио никакав нови војни чин јер га једноставно никада није ни заслужио.    

[8] Албанија је 1967. г. званично проглашена за „прву атеистичку државу на свету“ па су тако затворени сви верски објекти и институције, а верским службеницима је забрањено да врше своје дужности. Религијски називи топонима су се замењивали са профаним па је чак вршена и пракса да се лична имена и презимена са верском конотацијом мењају у атеистичка. Међутим, оваква атеистичка и нова културна револуција по узору на кинеску из доба Мао Цетунга је била углавном одличан параван за асимилацију етничких мањина, тј. свих не-Албанаца, а поготову православних Грка, обзиром да су се на удару Хоџиног државног атеизма нашли углавном хришћани, а поготово не-Албанци (Hugh Poulton, The Balkans: Minorities and States in Conflict, London: Minority Rights Publications, 1994, стр. 193−203). Стога је данас Албанија (заједно са Хрватском и Косовом) територија са најмањим бројем мањина у читавој Европи.  

[9] Комунистичка партија Србије је последња покрајинска партија основана као таква у оквиру Комунистичке партије Југославије што можда и најбоље говори о намењеном подређеном и колонијалном односу Србије у оквирима будуће Титославије у којој су газдовале Хрватска и Словенија експлоатишући остатак земље.

[10] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, Druga knjiga, Beograd: NOLIT, 1988, str. 294−295.

[11] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, Druga knjiga, Beograd: NOLIT, 1988, str. 417.

[12] Познато је да је Хоџина тзв. „Народно-ослободилачка војска Албаније“ била увелико дотирана и потпомагана од стране Брозове партизанске војске и да без те круцијалне помоћи не би успела да се докопа власти у Албанији након повлачења немачке армије. 

[13] У ком смеру ће се развијати питање КосМета након рата у оквирима Титославије било је јасно врло брзо након комунистичког „ослобођења“ ове покрајине обзиром да су се локални Шиптари поново латили оружја против нових југословенских власти захтевајући да се КосМет прикључи Шипнији на основама резолуције у Бујану. Ову шиптарску „контрареволуцију“ на КосМету од децембра 1944. г. до марта 1945. г. је Брозов режим морао да угушује директном војном интервенцијом у току које је 8. фебруара 1945. г. уведена војна управа на Косову и Метохији. Ову одлуку о увођењу војне управе је донео сам Јосип Броз. За команданта војне управе је постављен пуковник Саво Дрљевић, а за политичког комесара Ђуро Меденица. За команданта војне области је том приликом именован пуковник Никола Божанић. Тада је ангажовано читавих 39.000 бораца тзв. НОВЈ који су били распоређени у чак 15 бригада. Након задавања одлучујућег ударца шиптарским „контрареволуционарима“ 21. фебруара 1945. г. у селу Трстенику у области Дренице поједини шиптарски одметници су пружали отпор све до 1952. г. (Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, Druga knjiga, Beograd: NOLIT, 1988, str. 418).  

[14] Поред Прве постојале су још Друга и Трећа призренска лига шиптарских националиста и шовиниста. Друга призренска лига је на заседању од 16. јуна до 19. јуна 1943. г., којим је председавао чувени шиптарски исламски фундаменталиста Џафер Дева, донела одлуку о оснивању 21.-ве SS брдске дивизије „Скендербег“. Трећу призренску лигу су основали шиптарски гастарбајтери на Западу са циљем формирања шиптарских оружаних снага у свим балканским областима у којима живе Шиптари са основним политичким задатком разбијања Титославије и стварања Велике Шипније. Одлука о формирању терористичких оружаних формација је донета на заседању Треће призренске лиге у Њујорку 26. и 28. новембра 1966. г. (Др Радослав Гаћиновић, Насиље у Југославији, Београд: EVRO-GIUNTI, 2002, стр. 165).