Ирачки рат: јубилеј без диктатора

Закључак последњег извештаја ревизора о обнови Ирака је следећи: амерички напори и новац су отишли у песак. Уочи десетогодишњице почетка ирачке кампање очигледан је и други закључак – управо овај рат је на Блиском истоку створио зону турбулентности која се и даље шири.

На основу реферата који је Конгресу САД доставио специјални инспектор за реконструкцију Ирака Стјуарт Боуен, следи да 60 милијарди долара потрошених у току америчке окупације, није уродило значајнијим позитивним променама у овој земљи. „Новац је отишао као вода у песак,“ – истиче Боуен. По његовом мишљењу, стварни неуспех програма за обнову Ирака који финансирају САД треба да послужи као лекција приликом спровођења сличних операција у будућности, преноси Би-би-си.

Међутим, то ни из далека није једина лекција, коју је ирачки рат дао свим учесницима у њему за преко осамсто милијарди долара, колико је у њега уложио Вашингтон од тренутка упада америчке војске у Ирак 20. марта 2003. године. За свргавање режима Садама Хусеина својим животима је с америчке стране платило око пет и по хиљада војних лица и војних најамника из приватних компанија. Број жртава међу Ирачанима се не може тачно утврдити. По различитим подацима, од 2003. до 2012. године погинуло је од 90 до 120 хиљада мирних становника земље.

За САД се главна лекција из ирачке кампање састоји од високих губитака који нису оправдани коначним циљем, сматра председник Института за религије и политику Александар Игнатенко. Међутим, много важније последице америчког упада тешко да се сад могу исправити, приметио је он.

- На почетку окупације је постојала шанса да се настави линија стварања световне државе коју је, између осталог, спроводио Садам Хусеин, а која се заснива на идеологији и пракси политичке странке Баас. Међутим, Американци су прво направили прелазни устав за Ирак, а затим и стални устав на основу којег Ирак постаје конфесионална држава. То је довело до онога што се сад дешава у Ираку. У суштини, у Ираку се тренутно одвија рат између конфесија сунита и шиита.

Проблема такозваног сунитског троугла северно и западно од Багдада, где живе присталице убијеног Садама Хусеина никуда није нестао. Ирак се све време налази на ивици распада. Ирачки Курдистан већ води делатност, практично назависно од Багдада. Ербил – главни град Курдистана – од пролећа прошле године почео је да испоручује нафту Турској игноришући интересе централне владе Ирака. Провинција Басра у којој постоји нафта не крије тежњу да направи Конфедерацију Југа и Ирака. У областима Киркук и Мосул стално се дешавају оружани сукоби између сунита и шиита. У провинцији Анбар која се граничи са Сиријом активизирале су се формације „Ал Каиде у Ираку“, које су заједно са сиријским борцима практично освојиле контролу над границом.

У земљи која поседује нафтне ресурсе стално се осећа недостатак горива и нестаје струја. Немилосрдно расту цене. Системи образовања и здравства доживљавају стални пад, а незапосленост у неким крајевима премашује 40 процената.

Упркос циљу који је Вашингтон прокламовао пре десет година да ће ослободити регион од агресивног режима Садама Хусеина и његовог хемијског оружја, амерички упад је представљао почетак турбуленција на Блиском истоку. Развој ситуације у региону сведочи да ће он бити нестабилан најмање у наредних пола века, истакао је за „Глас Русије“ водећи стручњак Института за Блиски исток Сергеј Серјогичев:

- Међутим, најозбиљнији догађаји тек предстоје, очигледно је да ће они почети кад падне Иран. Тада ће то уопште бити крвава баханалија, имали смо једну малу Сомалију, а сад ћемо имати једну велику Сомалију, која ће захватити цео Медитерански регион у којем ће настрадати све земље. Зато што су наде на то да ће се у бомбардованим земљама као што су Ирак, Либија и Сирија, успоставити стабилан мир, слабе. Пашће Иран, затим ће доћи ред на Либан, а онда ће се поколебати Хашемитска краљевина Јордан, ни она неће моћи дуго да опстане.

По мишљењу низа стручњака, тубулентност Блиског истока и Северне Африке може довести до периферне сеобе народа која у којој постоји могућност да постојеће јужноевропске државе буду једноставно збрисане. Да овај песимистички сценарио не би постао реалност, већ сад треба зауставити грађански рат у Сирији. Питање је како то да се учини, јер сиријски конфликт представља само још једну експлозију у дугорочној ланчаној реакцији која је активирана у Ираку.

Никита Сорокин,