Горка Црна Гора династије Романових

Русија обележава 400-годишњицу царског Дома Романових. Прослава је приређења поводом успона на престо Михаила Фјодоровича Романова 11. јуна 1613. године, што је означило почетак нове владарске династије. У њено време Русија је постала моћна европска држава, али блистава управа завршена је трагедијом. Тим поводом хтели смо да подсетимо на црногорске принцезе Милицу и Стану (Анастасију), ћерке кнеза Николе Петровића Његоша, које су успеле да узму под своје читав царски двор и постале зла судбина читаве царске породице. Било им је суђено да одиграју у свим погледима одлучујућу улогу у судбини Руске царевине и да на мистични начин учине ближим њен крај.

Црногорски кнез Никола Петровић Његош био је русофил и своје ћерке Милицу и Стану послао је да се школују у Петербургу, у Смољном институту. Сестре су довезле из Црне Горе непоколебиву веру у натприродно, окултно, у магију и мистику. После завршетка школовања сестре је очекивала одлична партија за удају. Говори руски балканолог, сарадник Института за славистику РАН Наталија Струњина.

- 1889. године на свечаној вечери у част црногорског кнеза Николе Петровића Његоша цар Александар Трећи је подигао чувену здравицу: Пијемо за здравље јединог мог пријатеља – кнеза црногорског. Управо тада је била објављена веридба црногорских принцеза са представницима Дома Романових, рођацима цара Александра Трећег – Петром Николајевичем и Георгијем Лејхтенборским. Ипак још пре венчања Црногорке су почели да уводе у званични царски круг. Позивали су их на доручак, на вечере, где су често седеле поред цара, с десне и леве стране, што је било знак велике наклоности.

Брак Милице и Петра Романова био је врло срећан, мада се и говорило у вишим круговима да су Милици у њеним „љубавним“ стварима усрдно помагала три мага, позвана или из Париске академије окултних наука, или из саме Црне Горе. Али породични живот Анастасијин није био тако срећан. Односи са мужем код ње су били прилично компликовани, нису помагале ни спиритуалистичке сеансе са некаквим месјеом Филипом, кога је Анастасија позвала из Француске у покушају да спасе свој породични живот. Георгиј Лихтенбергски је признао да своју жену није волео ни један дан. Анастасија је често била у гостима у кући своје сестре Милице и тамо се упознала са великим кнезом Николајем Николајевичем. Тада је њен брак постојао само формално, и Стана је чинила све да се он и правно распадне, истиче Наталија Струњина.

- У разговорима са царицом жалила се на свој несрећни брак, играла улогу мученице и молила да јој се помогне око развода. Станин развод не само да је провоцирао осећај свеопште допуштености међу другим представницима Дома Романових, већ је извазвао и талас сличних молби цару Николају Другом. Ову моду развода назвали су друштвеним чиром. За склапање другог Станиног брака са Николајем Николајевичем било је потребно добити дозволу Светог синода, јер по законима Цркве два рођена брата нису могла да се ожене двема рођеним сестрама. Али овде је улогу одиграло пријатељство са царским брачним паром и забрана је била избегнута.

У међувремену Петербург је запљуснуо талас мистицизма. У граду се појавило мноштво салона, где су одржаване спиритуалистичке сеансе са оностраним светом. Милица и Стана су биле на царском двору главни стручњаци за разне магове и чаробњаке. Царицу Алексанру Фјодоровну онострани свет је очарао. Она је тако маштала да роди наследника! Црногорке су јој обећале испуњење сваког сна. На коленима су се клеле да ће царица родити дечака.

Како би помогле Александри Фјодоровној да зачне наслендника, Милица и Стана су често водиле на двор јуродиве, божје људе и шарлатане, како су их називали савременици. Али радост од рођења наследника није била дуготрајна – дете је било оболело од хемофилије. Сестре су почеле да убеђују царску породицу да ће излечити дете. И тада се појавио на двору старац из Сибира, Григорије Распутин или како је код нас уобичајено, Распућин. Постепено он је стекао неограничено поверење и наклоност царске породице до те мере да је чак наређивао да се именују поједини министри или да им се да оставка.

Григориј Распућин је заиста поседовао неки дар, способност, како су тада говорили, да „заговара крв“. Он је могао да зауставља крварење и олашава муке престолонаследника. И зато је царица хтела да га остави при себи, јер напади су се царевићу дешавали често. Неки самтрају да су црногорске принцезе покушавале преко Распутина да утичу на мишљење цара и да на тај начин спроводе жељену политику према Црној Гори. Могуће да је управо то био разлог захлађења односа Милице и Стане са царицом. Топло пријатељство међу њима сменила је хладна озлојеђеност.

Један од разлога такве промене у односима за историчаре је и кампања коју су Милица и Стана водиле против цара Николаја Другог. Оне су свим средствима покушавале да уздигну Станиног мужа, великог кнеза Николаја Николајевича, у то време врховног команданта. На пример, у Кијеву оне су делиле његове портрете испред Казанског сабора, док се у њему одвијала служба у част руског цара. Очигледно сестре су рачунале на народно расположење. Виделе су да се у време Првог светског рата у народу појавила мржња према свему немачком, то се одражавало и на царицу. До Александре Фјодоровне су стизале гласине да желе да је затворе у манастир, цара да свргну и да ставе на престо великог кнеза Николаја Николајевича. Тада би Стана била царица.

Али политичке планове Црногорки омео је револуционари талас. Оне су морале да проведу остатак свог века у изгнанству. Прво су Милица и Стана живеле код сестре у Италији, затим су побегле у Египат. До последњих дана није их напуштала нада да се врате у Петербург, не схватајући колико су њихове мистичне забаве и политичке интриге променили лице Русије.

Олга Журављова,