Разарачи: окосница савремене флоте

У Русији се наставља рад на разарачу нове генерације. Данас су бродови ове класе постали главна борбена снага многих флота и по својим могућностима се пре могу назвати крстарицама. Серијска производња оваквих бродова представља неопходан услов за стварање океанске флоте, која је у стању да обавља задатке далеко од обале.

Ко ће наследити „Современог“?

Последњи разарачи произведени у СССР били су бродови по пројекту 956, познати по називу главног као разарачи типа „Савремени“ (у Русији се разарачи традиционално називају придевима). Производња главног „Савременог“ је почела у марту 1976. године, а у строј је ушао 1980. године. Шеснаести и последњи разарач овог типа направљен за РМ Русије – „Неустрашиви“, који данас носи име „Адмирал Ушаков“, уведен је у строј 1993. године. Још четири брода по пројекту 956 су 1999-2006. године завршена по наруџбини РМ Кине.

Бродови ове врсте добијају похвале због добрих особина кретања и ударних могућности, али су извесни недостаци пројекта довели до прилично брзог отписа основне масе разарача овог типа у постсовјетско време. Ахилова пета је застарели енергетски уређај парне турбине, који је мање економичан и поуздан од гасне турбине на противподморничким бродовима који су истовремено грађени по пројекту 1155 „Удалој“. Осим тога, могућности противбродске и противваздушне одбране разарача нису добиле највишу оцену. Због тога се данас у строју налазе само три „Савремена“ од 16 произведених. Још два брода се налазе на ремонту, а четири на конзервацији, очекују да њихова судбина буде решена. Поређења ради, од дванаест БПК по пројекту 1155 у строју је остало осам бродова.

Мане разарача по пројекту 956 биле су очигледне још у СССР где је на крају пројектован и произведен брод по пројекту 1155.1 који је требало да обједини поуздану енергетику и противподморничке могућности БПК пројекта „Удалој“ с ударним могућностима „Савременог“. Нажалост, направљен је само један такав брод – „Адмирал Чабаненко“, који је проглашен за један од најбољих бродова РМ Русије. Започет у фебруару 1989. године и поринут у децембру 1992. године уведен је у строј тек 1999. године – постсовјетска стварност није погодовала брзом завршавању и тестирању ратних бродова.

Уосталом, ни „Чабаненко“ није био идеалан – до времена његовог увођења у строј у САД је направљено скоро три десетине разарача типа „Арли Бурк“ (Arligh Burke), који су de facto одредили стандард бродова ове класе на данашњи дан. Главни адут „Бурка“ (и већих крстарица типа „Тикондерога“) представљао је вишефункционални борбени информационо-управљачки систем (БИУС) „Иџис“ (Aegis) који је у комбинацији с уређајем за вертикално лансирање Mk 41 ове бродове претворио у универзалне борце. У уређају Mk 41 могуће је било лоцирати практично сву номенклатуру противбродских и зенитних ракета, као и противбродских ракетних торпеда, које РМ САД поседује у свом наоружању. „Чабаненко“ је, као и његови претходници по пројекту 1155 такође имао уређај за вертикално лансирање (УВЛ), али се он може користити само за лансирање зенитних ракета средњег домета 9М330 комплекса „Кинжал“. Осим тога, домаћа флота није располагала БИУС с могућностима „Иџис“.

Полазни захтеви

Дакле, искристалисали су се главни захтеви у погледу „разарача будућности“: постојање вишефункционалног БИУС, који омогућава праћење, навођење на циљ и погађање циља на површини, под водом, у ваздуху и на копну, као и управљање како појединачним бродом, тако и читавим комбинацијама, укључујући летелице различитих категорија и уређаје за вертикално лансирање с широком номенклатуром муниције која се користи. Специфични захтеви РМ Русије су на крају изискивали стварање два типа УВЛ – универзалног бродског стрељачког комплекса (УКСК) и УВЛ мање масе и димензија за зенитно-ракетни комплекс „Редут“. Оба уређаја могу користити различите типове ракета – у УКСК се смештају протибродске ракете „Оникс“, као и сва номенклатура ракета комплекса „Калибар“ – од стратешких крилатих ракета до противбродских ракетних торпеда. Један модул УКСК може да прими 8 ракета. У модул система за лансирање „Редута“ могу се натоварити четири зенитне ракете средњег домета (до 150 км) 9М96Е и 16 – малог (до 15 км) – 9М100. Ракете малог домета се лоцирају у контејнере по 4 комада у једној ћелији. Тако, на пример, руска корвета „Саобразитељни“, која има три модула „Редут“ по 4 ћелије у сваком, може да понесе 12 ракета средњег домета или 48 ракета малог домета или њихове различите комбинације.

Истовремено с наоружањем стваран је и нови систем управљања – данас руска флота постепено прелази на „Сигму“ – универзални БИУС, јединствен за све надводне ратне бродове нове генерације, који се само мало разликује у зависности од класе и наоружања конкретног брода.

„Сигма“ је у својој првој варијанти тестирана на фрегати „Неустрашиви“, која је произведена 90-их година. Њена савршенија верзија је примењена на корветама типа „Стрегушчиј“, како на оним које су већ ушле у састав флоте, тако и на оне које се данас граде за РМ Русије. Своју „Сигму“ добијају фрегате нове генерације и она ће у следећој обновљеној верзији постати „електронски мозак“ нових разарача.

Финансијска ограничења борбених могућности

Питање чије решавање данас предстоји јесте у ком односу ће бити могућности разарача и његова цена. Засад нема детаљних информација о пројекту. Судећи по свему, ради се о три могуће варијанте. Прва је брод с потисном силом од 900 тона с енергетским уређајем гасне турбине, 130-мм артиљеријом, наоружан највероватније с четири модула УКСК (до 32 ракете збирно). ПВО брода ће бити обезбеђена уз помоћ 16 модула ЗРК „Редут“ (до 4 ракете средњег домета или до 16 ракета малог домета у сваком модулу, односно од 64 до 144 зенитне ракете збирно, у различитим комбинацијама).

Јача, али и скупља јесте 12000-тонска варијанта разарача, који највероватније може бити снабдевен 152-мм артиљеријом и носиће знатно већи „ракетни арсенал“. Трећа варијанта разарача ће се уз димензије и бојне могућности отприлике сличне другом, разликовати по атомској енергији – није искључено да ће у тој варијанти бити економичнија од гасних турбина по вредности животног циклуса.

Тешко је рећи која ће од три варијанте бити изабрана. Вредност оваквог брода у серији ће, опет – како се претпоставља, износити око 40-60 милијарди рубаља, а у принципу, РМ Русије је потребно минимум 12-16 сличних бојевих јединица које су у стању да уз подршку фрегата и корвета постану окосница морске снаге Русије на Северу и на Далеком истоку. Добивши и освојивши приличан број ракетних бродова, од корвета до разарача, флота ће поред свега осталог, бити спремна за формирање композиција сталног дејства, чије „језгро“ могу постати модернизоване ракетне крстарице, универзални десантни бродови, а у перспективи – носачи авиона.

Пројекат перспективног разарача за РМ Русије треба да буде одбрањен 2014. године и имајући у виду ниво завршености главних елемената опреме и наоружања, радови на главном делу могу почети већ 2015-2016. године. Није нам преостало још много да сачекамо.

Илија Крамник,