booking.com
Почетна страница > Новости
Бошко Антић

«СТРЕЉАЊЕ» ДОБРОВОЉЦА ДУШАНА

«СТРЕЉАЊЕ» ДОБРОВОЉЦА ДУШАНА
30.04.2018. год.
Пуцњи Гаврила Принципа у Сарајеву, на Видовдан 1914. године, искоришћени су за напад Аустроугарске на Србију, чиме је почео Први светски рат. Мало тога је остало забележено из овог рата о судбини људи из Илијаша и околине, а који су гинули за своју Србију. Сви мушкарци способни за рат отерани су у аустроугарску војску - било је то најгоре што се Србима могло десити – у саставу непријатељске војске да ратују против Србије. Из такве војске се масовно бежало у српску и руску војску. Многи од тих војника никада се нису вратили, оставили су кости у казаматима Сигета, Сегедина, нарочито Арада .

 



»Србски људи, становници, упосленици, војници, робијаши, бегунци из црно-жуте армаде, придружују се ослободилачкој војсци Србије, исказују право јунаштво. Многи су оставили кости на Кајмакчалану, Козјаку, Куманову и Битољу. Доста их почива у миру, на гробљима србских јунака широм Балкана».[1]

Илијашки крај имао је доста Солунаца. Многим из ових крајева није се испунила жеља да се домогну Русије и прикључе србској војсци. Остали су на ратиштима Галиције, Добруџе, Пијаве... Они који су одбили да иду у аустроугарску војску завршили су у логорима, а над србским становништвом извршена је одмазда и геноцид.
Нажалост, у јавности се мало зна о учешћу Срба из ових крајева у србској војсци, мало тога је забележно. Биле су то четири године глади и  смрти.

Судбина многих добровољаца из овог краја остала је непозната. Једну од њих забележио је Добривоје Остојић Фокси, новинар и књижевник из села Соврле у општини Илијаш, у свом делу «Илијаш туге и надања». Он пише о садржају документа кога је пронашао у рукопису Стевана Јаковљевића, писца чувене «Српске трилогије»,  у коме је препознао Душана Чортому из његовог села.
У том документу забележено је 1. маја 1917. године (црвеном оловком заокружено) и стављено неколико знакова узвика.

 «За једну младицу дуба свезан србски војник. Без шајкаче, разбарушене, боље речено разасуте косе. На десној страни измешана са блатом сукрвица, каја се делом пренела на лепо, али измучено лице. Поглед му упрт у неке даљине, безизражајан. Војнички блуза прописно закопчана, ципеле уредно очишћене, увијаче по свим србским прописима досежу до под колено. Стоји у неком свом свету. Не примећује да пред њим млатара рукама, виче већ промуклим гласом поручник, мали растом, енергичних покрета, ситне главе, којој гледано отпозади сву вредност одузимају два шиљка од негованих и вазелином ушиљених бркова који стрше, готово до ширине његових рамена, У полукугу, који се затвара, готово уз младицу за коју је привезан војник стоје саборци погнутих глава, погледа поклоњених земљи. Осетих, нешто се крупно догађа. Застадох, приупитах.

'Поручник вели да је рушио морал нас војника. Стрељаће га. Штета! Честит је и прави јунак био. Волео се нашалити. Волели смо га. Е, Душане, како ћеш лудо главу изгубити... Тешко нам је, тешко...'
Кочоперни поручник се сав предао својој улози. Прети, псује. 'Мало је за тебе једно стрељање. Кад би могло заслужио си три пута да будеш стрељан. Ти си од оних што нас убијају. Сви сте ви преко Дрине исти. Вас се треба чувати. Ти мени певаш о цару Лази, ти борце деморалишеш... ја ти пресуђујем. Ја, поручник Никола Поповић, из Лучана, нек знаш да те уби онај који спасава Србију. Да си ти био у мојој јединици, давно бих ја тебе открио. Ови млађани, каплари, школарци, они су нежне душе, они песме певају, за њих је рат лепота... Поручник Поповић, огрезао у три рата, зна ко је напријатељ.. У срце ћу те гађати. У срце. Како рече... Душан? Штета! Часно име. Име нашег највећег јунака, јединог цара, цара над царевима...Е, Душане, Душане...'

Поручник подскакује. Речи пропраћа гестовима. Стално једну руку спушта до појаса, милује пиштољчину. Туга у очима војника. А тај Душан, како рекоше да се зове, израста пред мојим очима. Леву страну главе надвија црна коврџава коса, која више личи на овнујско руно. Десну страну, ону са сукрвицом, одједном видим као крв, Христову крв, која се пролива за спас човеков. Крупне плаве очи одлутале у неке небеске даљине, тражећи своје путеве а нама нуде путеве спасења, Не знам, нико не зна око мене, шта је тај човек, тај Душан, треба да буде стрељан. Рекоше само: певао уз гусле. Ма шта да је певао, помислих, певао је у овој нашој несрећи. Ја бих га одликовао због песме.  Ма шта се певало, глас, песма на глас, храбри..., ето, Душана хоће да стреља поручник...
Поручник вади пиштољ. Маше њиме испред Душанових очију. Без успеха. Душан је у неком свом свету. 
'Их, кад га распали поручник оном пиштољчином по глави, једва се суздржах. Зар свог борца, крваво ти сунце, ал' не смедох... Видиш, влада преки суд, а судија је, ко год има чварак на рамену', више за себе него за мене, шапуће кошчат, висок, средовечан војник, огрнут ћебетом.

Поручник се сваки час уноси насрећнику у лице. Шапуће му нешто, а онда подврисне да чују сви око њега. Неки супериоран израз на његовом лицу ме јежи. Начин на који посматра Душана и све нас, делује понижавајуће, одвратно. Осећам као да му Душан, понекад баченим погледом, каже: 'Начин на који ме посматраш нагони ме на повраћање. Али знај, никада ти нећу дозволити да схватиш како се осећам, а још мање, гњидо, да пред тобом осећам страх'.
Одједном као да нека невдиљива, ванземаљска снага умири све. Поручник полуотворених уста, унезвери поглед. Застаде у став «мирно» не трепћући очима.
Војници заузеше став мирно. Испрсише се. Погледе упутише једном месту. Пуковник Милош Васић, уз помоћ ађутанта излази из двоколице. Поглед баци на војнике, у полукругу, а онда, убитачан, према поручнику.

'Ја, поручник Никола Поповић, на основу Закона о преким судовима, члан 14. став. 1. стрељаћу Душана... презиме не знам, из Пријека, који је рушио морал наше војске на најгрубљи начин'.
 'Поручниче, чиме га је рушио?»
 'Певао је уз гусле, уместо гусала превлачећи дрветом преко дрвета, песму, која руши морал!'
 'Коју поручниче?'

'Не знам све речи, али вређао је цара Лазара и српство...'»
 'Одвежи војника'» смирено нареди пуковник.
 'Војниче, шта си то певао? Кажи, ал' тачно!'
'Господине пуковниче, смучило ми се, сјетио сам се свог села, тамо далеко у Босни, своје браће Илије и Николе који је већ погинуо у овим борбама, своје мајке Стане, сјети се своје судбине и запјевао, онако за себе, помало ружно, безобразно. Ал', тако ми пјевамо и говоримо...'
'Запевај војниче, запевај да ја чујем глас, да знам да још неко песмом тугу разбија'.

Два војника, охрабрени и обрадовани, збуњени и с жељом да докажу ревност, одједном угураше Душану два дрвета... загледа се Душан у неке своје светове, одлуташе мисли, а из грла крену глас, некакав чудан, као да не излази из његовог грла, неки глас неке поруке...

 'Царе Лазо, јебем ли ти мајку,
И твом пјаном Краљевићу Марку,
Сити, пјани изгубисте царство,
Голи, боси ми га повраћамо...'

Звонак глас одјекује. Војници у својим мислима и погледима прикованим за гуслара.
'Душане, мој Душане, то нам је судбина, то нам је историја.
Поручниче, идите у своју јединицу. Душане, међу војнике' нареди Васић.
Овлаш подиже пуковник руку на поздрав, па је препусти ађутанту да му помогне при уласку у двосед.

 Кренуше. Поручник не спушта руку од шапке, све док се не удаљише кола, а онда, не погледавши Душана и војнике, некако шмугну између нас.
Не би примећен кад се удаљи. А Душан ми рече да је из аустријске војске побегао са  братом Николом, кад му се прилика пружила. Да су од почетак голготе, да су из неког села уз железничку пругу Брод - Сарајево, да су досељеници из Херцеговине, Николићи, а незнано зашто добили ново презиме Чортоме. Брат му је, вели, погинуо, а остала мајка и најмлађи брат Илија.»

 Покушао је Добривоје да на Зејтинлику  пронађе крст са именом Душана Чортоме и његовог брата Николе. Нема га ни у крипти, ни на главном гробљу. Могуће је да су сахрањени на неком од 216 пуковских гробаља  на широком Солунском фронту.

Припремио Бошко АНТИЋ

          

[1] Добривије Остојић Фокси, Илијаш туге и надања – записи, Newslines, Београд, 1994, стр. 17-18.
 





Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Ради се о старом манастиру из 15. века, код села Милошева (стари назив Короглаш), са десне стране пута Неготин–Кладово. Према веровању, рањени Краљевић Марко, после битке код Ровина (код...


У последње време стално се истиче да нам је неопходна војска регрута. У спроведеној анкети, 74 одсто грађана Србије изјаснило се да поново треба увести обавезно служење војног рока. Професи...

Чучук Стана је опевана у народним песмама као супруга Хајдук Вељка, који је због ње "изгубио главу", али и као жена војник која је четири пута рањавана у име...


На брзину, али помпезно најављени Народни протест одржан је у суботу увече на бањолучком Тргу Крајине.

приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији У првом борбеном реду погинуо је командант Војнопоморског сектора Бока капетан бојног брода Крсто Ђур


У руској историји је било неколико међународних конфликата за које није постојало друго решење осим рата. Па ипак, руска дипломатска виртуозност и професионализам руске армије у више наврата су...


Остале новости из рубрике »
HrvatskaTravel
BTGport.net - у1
Песница - да ли су само случајности?

СЛИКА СЕДМИЦЕ

Одвикавање од пушења
WEB SHOP

ДјЕВОЈКА ДАНА