booking.com
Почетна страница > Новости

Први командант србске речне флотиле и срнске морнарице

12.02.2018. год.
ОДИСЕЈ ИЗ ТЕМНИЋКОГ КРАЈА


Пише 
Бошко Антић, контраадмирал у пензји

Речна флотила Војске Србије је 6. августа 2015. године обележила 100-годишњицу свог формиrања. Формирана пред офанзиву снага фон Макензена, ова наша пловна јединица прошла је кроз више фаза свог развоја. али тек ових година дoстојно обележева свој рођендан. На свечаности је много тога поменуто, али име њеног оснивача остало је некако у сенци.

Заборавили смо многе јунаке наших ослободилачких ратова. Међу њима је и потпуковник Милан Ј. Радојевић, официр који је фoрмирао прву српску Речну флотилу, јуначки се са њом борио против снага Фон Макензена, са својим борцима-добровољцима прешао Албанију, формирао Бродарску команду на мору, командовао првим србским ратним бродом на мору и одвео га са Крфа у Солун, пробио се од Солуна до Београда и завршио рат у истом чину и смењен с дужности јер није хтео да прихвати да му командују они против којих се борио октобра 1915. године бранећи Београд.

Данас за њега у његовом Варварину и родном селу Бачина и не знају, мало знају и његови потомци а требао би да има споменик насред свог села и улицу у граду.

И село Бачина, и град Варварин и породица Радојевић требају бити поносни на јунака Милана.

Ово је прилика да се подсете сви они који нису знали ко је Милан Ј. Радојевић, да му се одуже тако што ће једна улица на Чукарици, коју је јуначки бранио, носити његово име, да ће му општина Варварин подићи споменик, да ће се у његовој Бачини на згради Месне заједнице постави плоча да се зна да је своју љубав према Србији и храброст коју је показао и у рату и после њега одавде понио.

У СТРОЈУ ХЕРОЈА «ЧЕЛИЧНЕ КЛАСЕ»

Милан Ј. Радојевић, рођен је 14. октобра 1881. године у селу Бачина, срез Темнићки, бановина Моравска од оца Јанићија и мајке Милеве.

После упорног трагања успео сам да откријем наследнике Милана Ј. Радојевића. Његов син Милорад имао је сина Радмила и кћерку Радунку, која је доживела 94 године и недавно је умрла. Радмило има кћерку Гордану, удату Васиљевић која живи у Крагујевцу. Њеног сина Вукашина, чукунунука Миланова, упознао сам са његовим чукундедом, послао му његову слику и сигуран сам да ће имати чиме да се похвали пред својим друговимa.




По завршеном шестом разреду гимназије ступио је у 32. класу Војне академије 1. септембра 1899. године, коју је завршио 15. августа 1901. године и произведен у чин пешадијског потпоручника, заједно са легендарним Драгутином Гавриловићем, војводом Војиславом Танкосићем – један од оснивача Црне руке, Војином Поповићем - Војводом Вуком, Милутином Недићем - касније армијски ђенерал, вршилац дужности начелника и начелник Главног генералштаба, командант армије и министар војске и морнарице, Бранивоје Јовановић – Војвода Брана, Богдан Хајнц, Милорад Петровић - Лорд ... Ова класа поднела је највеће жртве за време балканских ратова и Првог светског рата – од 194 официра погинуло је 59. Због великог одзива у добровољце за четничко ратовање 32. класа Војне академије је у Србској војсци добила назив "челична класа". Ова класа је, у балканским и Првом светском рату дала 64 носиoца Карађорђеве звезде са мачевима.

Унапређен је: у чин пешадијског поручника 18 марта 1905, капетана 14. јануара 1910, капетана прве класе 12. јула 1912, мајора 12. новембра1913. и потпуковника 1. октобра 1915. године; у чин геодетског пуковника 14. октобра 1920. године.

У својој војничкој каријери обављао је дужности: водни официр у 12. пешадијском пуку до октобра 1905; у барутани „Обилићево“ до децембра 1905; у 12. пуковској окружној команди до априла 1906; водни официр у 16. пешадијском пуку и 2. пешадијском пуку до 24. фебруара 1907; у Географском одељењу Главног Ђенералштаба до септембра 1912; топограф у Штабу 2. армије до октобра 1913; у Географском одељењу Главног Ђенералштаба до јула 1914; командант Другог батаљона Деветог пешадијског пука другог позива до 24. новембра 1914; командант Аде Циганлије, а тиме и командант прве српске Речне флотиле од 23 јануара до 8. октобра 1915. године; командант Другог батаљона Седмог пешадиског пука другог позива до 18.новембра 1915; командант Трећег батаљона 19. кадровског пешадиског пука до 20. децембра 1915; командант Бродарске команде, у инжињеријском одељењу Врховне команде, од 21. децембра 1915. до марта 1919. године; шеф Војнодрумског одсека Саобраћајног одељења Врховне команде до 4. маја 1920; шеф слагалишта одсека Војногеографског института до 12. новембра1923; шеф репродуктивног одсека Војногеографског института до 21. фебруара1940.

Учествовао је у Србско-турском рату 1912/13. године, Србско-бугарскм рату 1913. и Првом светском рату 1914-1918. године.

Учествујући у ослободилачким ратовима два пута је рањаван: на друму Мустафа Паша - Једрене 10. јануара 1913. године у кук десне ноге и на Сувобору 18. новембра 1914. године у десну ногу. Као последицу рањавања имао је краћу ногу за два центиметра, укочено колено, реуматизам...

Пензионисан је и преведен у резервни састав Војске Краљевине Југославије 21. фебруара 1940. године.

Одликован је: Златном медаљом за ревносну службу (1913), Златном медаљом за ревносну службу (1917), Златном медаљом за храброст (1924), Белим орлом 4. степена, Карађорђевом звездом 4. степена са мачевима (1920) за заслуге у одбрани Београда, Орденом Св. Саве 4. степена, Орденом Св. Саве 3. степена, Белим орлом 3. степена, Југословенском круном 4. степена, Југословенском круном 3. степена, Споменицом Краља Петра Првог, Споменицом за србско-турски рат 1912/13. године, Споменицом за србско-бугарски рат 1913. године, Споменицом за рат за ослобођење и уједињење 1914-1918, Албанском споменицом 1915, Енглеским орденом Д.С.С. (1916), Француским ратним крстом дивизијског ранга (1919) и Грчким ратним крстом (1919).

КОМАНДАНТ ПРВЕ НАЦИОНАЛНЕ ФЛОТИЛЕ

Рат је Милана Ј. Радојевића затекао на положају команданта Другог батаљона Деветог пешадијског пука другог позива до 24. новембра 1914, а од 23 јануара до 8. октобра 1915. године је командант Аде Циганлије, а тиме и командант прве српске Речне флотиле. Као командант Аде Циганлије је био носилац формирања Речне флотиле, која му је била потчињена цело вреемс ог постојања.

У оквиру снага Топчидерског пододсека на чукаричком делу војишта дејствовала је Команда Аде Циганлије за чијег је команданта 10. јануара 1915. године постављен мајор Милан Ј. Радојевић. О ангажованим средствима и снагама јединице командант Радојевић пише у свом дневнику: „По оздрављењу од задобијених рана 10. јануара 1915. године примио команду Аде Циганлије у саставу Команде Одбране Београда, под којом су командом биле јединице: Бродарска Чета са бродарском радионицом, одред добровољаца, минерско одељење, Шумадијски Мостови Полутрен и пешадија која је поседала Малу и Велику Аду Циганлију. Поред организације овог дела фронта, овој је команди био нарочити задатак: организација техничких средстава за прелазак преко Саве и Дунава при евентуалној нашој офанзиви и организација свих средства за одбрану и осигурање наших дуж Саве и Дунава у обиму Команде Одбране Београда. У вези са овом командом биле су још и стране поморске мисије: руска, енглеска и француска, прва са торпедним и минским станицама, друга са артиљеријом и рефлекторима поред торпедних станица и једног патролног брода са лансирним апаратима за торпеда, а трећа са маринским топовима и рефлекторима...“.

Пуцањ са монитора «Бодрог» био је знак за почетак Првог светског рата, али и знак да ће речне ратне флотиле одиграти значајну улогу у овом рату, а јакој аустроугарској флотили Србија се није имала чиме супроставити, јер није имала речне ратне бродове ни одговарајућу обалску артиљерију за дејства против оклопљених монитора.

Речну флотилу је било могуће формирати за кратко време исључиво за ограничена дејства на фронту око Београда. Стварана је на Сави код Аде Циганлије, која је штитила рукавац код Чукарице од погледа са леве обале, а прилазе су штитиле минске препреке, савезничке торпедне батерије и морнаричка далекометна артиљерија.

Најинтензивније припреме за одбрану од напада преко Дунава и Саве обављене су у току ишчекивања офанзиве немачких снага под командом фелдмаршала Макензена октобра 1915. године. У то време србска Речна флотила је већ имала у саставу оклопљени брод «Тимок», оклопљени чамац «Јадар», брзи моторни чамац «Слободу» са руском посадом, моторне чамце «Победа» и «Свети Ђорђе», више шлепова и око100 чамаца.


Србска Речна флотила у чукаричком рукавцу

«Наоружани митраљезима, србски бродови су патролисали на Сави и Дунаву», како пише Младен Ст. Ђуричић. «Често пута су се упућивали и у извиђање уз Дунав, па је капетан Милан Мишић са бродом 'Тимок' продро у Нови Сад, извршио извиђање, изазвао панику у Пристаништу и окренуо натраг гоњен и засипан ватром. Стигао је у Београд пробијених груди. Ипак је преболео рану».

«Јадар» је био први србски новосаграђени ратни брод. Поринут је у Саву 6. августа 1915. године, а изграђен је у новоформираном војном бродоградишту на Сави код Чуларице. Овај брод је имао два митраљеза у куполи. Коришћен је и за полагање мина на Сави и Дунаву.

Датум поринућа «Јадра» проглашен је за Дан Речне флотиле.

Србској флотили придодат је и енглески торпедни чамац, наоружан са два торпеда 450 мм и брзометним аутоматским топом «Хочкис» калибра 47 мм, са енглеском посадом. Поред патролирања, тај чамац је извршио два торпедна напада на бродове код Земуна.

Главна дејства српске Речне флотиле била су на Сави и Дунаву, код Београда. Србска Речне флотила је одржавала везу између десне обале Саве и мостобрана на Великој Ади Циганлији, коју су поселе српске трупе, штитила комуникацију Београд–Обреновац, потпомагала прелазак србских трупа у Срем, минирала пловне путеве и обављала извиђачку службу. Била је потчињена Команди Велике Аде Циганлије, чији је командант био потпуковник Милан Ј. Радојевић – први командант наше Речне флотиле.



Оклопљени чамац «Јадар» у пловидби поред Аде Циганлије

За време преласка јединица фелдмаршала Макензена 6/7. октобра 1915. године, јединице српске Речне флотиле учествовале су у борбама на простору од Чукарице до порушеног савског железничког моста. Бродови Флотиле пружали су непријатељу жесток отпор, нападајући његова пловна средства за прелазак. Смелим нападима србски чамци су често продирали у позадину непријатеља и спречавали довожење појачања његовим јединицама, које су успеле да пређу на Аду. За време тешких и крвавих борби, јединице Флотиле одржавале су и поново успостављале телефонске везе са десном обалом Саве, превозиле браниоцима острва појачања у људству, а приликом повлачења србских копнених снага учествовале су у евакуацији острва.

Антоније Ђурић у свом фељтону «За част отаџбине» пише:

«... Оклопљени шлеп, који је служио за прихват посаде са Мале Аде, потопљен је... Моторни чамац 'Слобода' разнесен је као да је од картона.

У мрак, моторни чамац 'Победа' односи посади на Малој Ади храну. Цела флотила поседа своје објекте, готова да се упусти у борбу. Енглески мајор Кер очекује наређење својој шалупи која је заједно са осталим објектима под сталном шрапнелском ватром.

Ни у поноћ оркан не престаје.

Седмог октобра наставља се паклена ватра. Флотила крстари између Мале Аде и Чукарице, пошто је телефонска веза стално у прекиду. Око два часа, по поноћи, командир мртве страже са Велике Аде према Црпари јавља да непријатељ подиже мост. Одмах се у извиђање упућују енглеска шалупа и оклопљени чамац 'Јадар'. Шалупа са дрвеним коритом, дочекана ватром, враћа се. 'Јадар' продужује пут узводно, али не примећује ништа на води...

... 'Победа'' и Свети Ђорђе' наизменично одржавају непрекидну везу с Малом Адом на коју Немци такође нападају. Упућује се једно одељење са обичним чамцима ради сваке евентуалности, пошто су све телефонске везе покидане. Моторни чамац 'Свети Ђорђе' је онеспособљен...

... У зору 'Јадар' прелази на Малу Аду и преноси прву групу заробљених Немаца. Они изјављују да су дошли са руског фронта до Батајнице, па трчећим кораком до Аде Циганлије, јер су два часа каснили са прелазом. Прочитана им је, пре напада, заповест да пред собом имају непријатеље какве до сада нису имали, који се херојски боре на свом земљишту.

Следећи дан 'Победа' превози муницију на Малу Аду. Чим се појављује на Сави, дочекује је један митраљез са савског железничког моста и онеспособљава.

Нешто поподне у један мах чују се громки узвици на Малој Ади, а потом настаје громка тишина. 'Јадар', на кога се тог часа претоваривана муниција за посаду Мале Аде, полази у извиђање. Али чим се појавио иза низводног врха Велике Аде дочекују га два митраљеза са Мале Аде. То је значило да се посада Мале Аде часно одужила свом позиву и до последњег метка одржала у борби, да би завршила ножем у прса».

«Јадар» је скренуо узводно и отворио ватру с бока и иза леђа Немаца. После дејства морао се повучи.

Иза Велике Аде Циганлије били су постављени шлепови, испуњени земљом и песком, из којих су браниоци Београда пружали снажан отпор и наносили непријатељу тешке губитке. У тим борбама готово сви бродови су претрпели тешка оштећења. Немци су потопили чамце «Победа» и «Свети Ђорђе», који су одржавали везу са Малом Адом Циганлијом, а потом и оклопни шлеп за време прихвата посаде са Мале Аде Циганлије. Нешто касније је потопљен и чамац «Слобода», чија је посада скинула митраљез и наставиал да се бори на Ади.

У четири часа 8. октобра наређено је да се импровизивана Речна флотила потопи, 4. батаљону 10. кадровског пука да се повуче са Велике Аде Циганлије и инжињерцима да поруше мост.

Био је то крај српске Речне флотиле, која је импровизована и дејствовала само два дана, али је свој задатак извршила у потпуности и превазишла своје могућности. Била је то прва наша речна ратна флотила, која је располагала са скромним и малим пловним објектима из речног бродарстзва, добила је и први србски ратни брод – «Јадар». Имала је људство састављено од стараца и омладинаца, али високог морала и одлучно да брани отаџбину. Она је постигла значајне резултате, што се најбоље види из оперативног дневника Макензенових снага при форсирању Дунава и Саве, по коме је било предвиђено уништење те Флотиле још на почетку артиљеријске припреме и планирано обезбеђење места преласка на ушћу Саве у Дунав пловним јединицама аустроуагарске флотиле од изненадних напада србских патролних чамаца.

Борба српске Речне флотиле у првом светском рату заслужено заузима истакнуто место у херојској одбрани Београда, а у историју ратовања ушла је као још једна флотила формирана у току рата. С обзиром на значај који је имала у рату, доказала је да се без специјално обучених и опремљених пловних снага не могу успешно изводити борбена дејства на пловним рекама, какве су Дунав и Сава.

Борбе за Аду Циганлију један страни новинар овако је описао:

«Пролазећи поред овог ниског, дугачког и жбуновитог острва, на коме су и данас ретка висока дрвећа изрешетана пушчаним зрнима, а положене гране и данас леже, живо ме подсећа да је сваки жбун и свака стопа ове влажне земље натопљена крвљу храбрих бранилаца и многобројног исто тако храброг нападача.

Путниче, иди мало више на Баново Брдо, па погледај многобројне хумке оних који су дали своје животе на овом острву. Тамо почивају један крај другог храбри браниоци и њихови противници из далеке Немачке, на домаку Београда, за који су пали».

У Београд се и није могло другачије, само преко мртвих бранилаца. Браниоци нашег главног града су остали доследни својој заклетви – само преко њих мртвих непријатељ може проћи. Пет хиљада мртвих за свој град, од шеснаест хиљада бранилаца, не рачунајући погинуле грађане од бомбардовања.

ПРЕКО АЛБАНИЈЕ

Пруживши достојан отпор надмоћнијем непријатељу, србска војска која је бранила Београд се повлачила, исцпљена и после претрпљених губитака у реорганизованом стању. Многе су се јединице измешале, па су се повлачиле раздвојено. Нису се могли одупрети шестоструко бројнијем непријатељу, кога је подржавала тешка артиљерија са копна и воде.

Са трупама Одбране Београда, правцем Младеновац-Баточина-Јагодина, повлачиле су се и снаге које су браниле Аду Циганлију, с њима и преживели бродарци српске Речне

флотиле, који су напустили своје бродове. Митраљези и један топ су скинути и посада их је понела за борбе на копну. Искрцано људство је подељено у две групе. Млађи су се придужили свом команданту, потпуковнику Милану Ј. Радојевићу, остали су се придружили Одбрани Београда. У каснијим сећањима Милан Ј. Радојевић пише да су “ и једни и други били ван војне обавезе”. У првој групи је био и један ратник који је остао без ока, а код Аде Циганлије је заробио немачког поручника. “Такви су били”, пише Милан Ј. Радојевић, ”и остали дечаци који ме нису напуштали ни у примирју, ни у бојевима”.

Са својим «дечацима», први командант Речне флотиле се пробијао из боја у бој. Гинули су код Кумодража и на Торлаку. На Авали су се пробили из окружења, “један од њих», по тврђењу Милана Ј. Радојевића у тексту Одисеја србског брода Србија, “лежи у гробу Незнаног јунака и даље кроз све бојеве, где је требало луде смелости, истрајности и одрицања свога живота, ту је била моја ‘гарда’, моји верни дечаци који ме нису напуштали”. Тако говори командант о својим војницима, који нису још за то били дорасли годинама, а својим делима су то превазишли.

Србска војска се повлачила под борбом на узастопним положајима и честим противнападима наносећи непријатељу знатне губитке. Са осталом војском су се повлачили и припадници српске Речне флотиле. На Јадранско море стигли су гладни, боси и голи. Албански камењар им је подерао обућу, одећу претворио у рите. Стигли су на море о коме су сањали - храбри србски бродарци - добровољци стигли су са Саве на широко Јадранско море, чији крај не виде.

КОМАНДАНТ СРПСКЕ МОРНАРИЦЕ

На Крфу

Морнар остаје морнар читав живот било где да се нађе. Чим су сазнали да се у Медовскм заливу налазе два потопљена брода са брашном, хлебом и сланином, одмах су наши бродарци почели да ваде храну из потопљених бродова да се нахране избеглице. Са потопљених бродова су искрцавали храну, а на друге укрцавали болеснике, жене и децу који су преживели албанску голготу.

Бродарци су сами себе назвали Бродарском командом, осећајући потребу за њеним постојањем. Командант пристаништа је Врховној команди предложио да се та Бродарска команда заиста формира и Врховна команда је актом број 58.453 од 15. децембра 1915. године за њеног команданта поставила потпуковника Милана Ј. Радојевића, који је добио задатак да формира Команду.

Бродарци су и дан и ноћ утоваривали рањене и болесне војнике, избеглице и ратни материјал за Крф. Сви су одлазили морем, а бродарци су остајали. Укрцали су се на последњи брод који је одлазио. Оставивши своје чамце у албанској луци, преко Бриндизија, бродарци су стигли на острво Видо. По острву су се кретали живи костури - болесни србски војници. Француска шалупа ретко одржава везу са Крфом. Бродарци, вични чамцима, су се снашли и са грчким чамцима су се пребацили на Крф. Увек спремни на акцију, од Грка су закупили један чамац са веслима и њиме успоставили везу са острвом Видо.

Ембрион Бродарске команде је постојао. Чланови Врховне команде су знали искуства Команде Аде Циганлије и многи од њих су били уверени да се искуство бродараца може искористити и овде на Крфу. Инжењери Ђорђе Златковић и Миливоје Павловић су код Краљевске Владе, а начелник Саобраћајног оделења Милутин Недић, класни друг Милана Ј. Радојевића, код Врховне команде настојали да се формира, коначно, Бродарска команда и да јој се купи један брод. И Краљевска Влада и Врховна команда су усвојиле предлоге.

Испробано је много малих бродова. Одређена је и стручна комисија, која је изабрала бродић “Авго - Зора”, раније је то била грчка торпиљарка “Паxсо”, чији је депласман био 69,50 тона, дужина 23,10 и ширина 4 метра. Развијао је брзину од 16 чворова. Брод је био наоружан са два митраљеза. До куповине је саобраћао на линији Крф - Санти Каранти. Плаћен је 45.000 драхми, а на опрему је потрошено још 5.000 драхми. Начелник Саобраћајног оделења му је дао име “Србија”. О том догађају Иво Шишевић пише:

“Нико није био сретнији од наших бродараца, који је примише, поседоше и пустише у саобраћај. На њеном задњем крају немирно је лепршала срспка народна тробојна застава. Застава је била мало већих размера, те је њен доњи крај пркосно додиривао плаво крфско море. Морали смо лађу крстити и вјенчати за море, како је то по поморским обичајима, назвали смо је ‘Србија’, јер је то била једнодушна жеља. Хтјели смо, да нас потсјећа весела, пркосна и снажна на оно што нам је најмилије, на изгубљену Отаџбину, на мајку Србију. Крупним ћирилским словима беше написано с једне и друге стране СРБИЈА. Већ сама појава тога брода, са србском заставом на крми, изазвала је и дипломатски инцидент. Италијански посланик замјерио је што брод плови под србском заставом, која није призната као поморска и што је у Италији узбуђена штампа појавом србског торпиљара у поморским водама блиским самој Италији.”

Брод је примљен 7. марта 1916. године. Француска команда пристаништа га није радо прихватила и није дала своје људство за помоћ на броду. Сматрали су да овај брод није оспособљен за обалну службу. Дали су само једног подофицира и једног мотористу.

“Послуга на броду састављена је од наших капетана и лађара, са Дунава и Саве, који су избегли на Крф са нашом војском преко Албаније, а доцније, дошао је добровољно и приличан број наших Бокељаца и Далматинаца из Египта, Француске, Енглеске, Италије и других земаља. Међу њима било је капетана помораца дуге пловидбе, машиниста и обичних морнара, те је брод добио прописну посаду од 28 људи, као и остали персонал за радионицу”, пише Ж.Ј. Кезић. Број чланова посаде се касније мењао.

На броду се вијорила србска застава, иако вијање српске заставе није било у складу са међународним поморским прописима - Србија није била поморска земља и њена застава није призната на мору. Међутим, “спор” је изглађен уз објашњење да србска застава служи за дизање морала код србских војника. Без обзира што је та тврдња искоришћена као лукавство, застава је заиста подизала морал србских војника, они су били поносни на њу.

Цела бродска посада била је састављена од добровољаца са Саве и Дунава, а бродом су заповедали капетани речних бродова. Посада се смењивала на броду, а они који нису били чланови посаде образовали су радионицу за оправке. Радили су на једном новом чамцу и градили весла.

На самом почетку рада, брод је доживео и хаварију. Брод се насукао на стене уз кеј, а при том је моториста сломио вентил сигурности. Квар је отклоњен, команду над бродом преузео је потпуковник Милан Ј. Радојевић, а са бродом и сву одговорност за брод и његово функционисање.

Брод је саобраћао на редовним линијама између Крфа и Говина на северу и Ахилеона, Бенице и Мориатике на југу. Брод је увек био тако крцан “да ни игла не би пала”, како пише његов командант Милан Ј. Радојевић, “на кров брода”. Превозили су се генерали, виши официри, али и здрави и болесни редови. Сва места на броду су била свима приступачна, без обзира на чин и положај. “Србија” под србском заставом је била понос србских војника, пружала им је у туђини неку топлину.

На броду се често чула најпопуларнија песма са Крфа, а касније и Солуна - “Тамо далеко”.. Певали су је србски и савезнички војници и свако је додавао нешто своје.

Од Крфа до Солуна, кроз Коринтски канал, између егејских острва, поред хриди и пличина и, што је најопасније, поред многобројних минских препрека и опасности од немачких подморница

Када су српске трупе напустиле Крф, после реорганизације која је завршена 26. априла 1916. године, на пут се спремала и Бродарска команда са посадом “Србије”.

Одласком србских трупа све је мање било потребе за превожењем. Позадинске установе, које су остале на Крфу, су желеле да брод и даље остане на Крфу, али је Врховна команда сматрала да је Бродарска команда њена јединица, која треба да буде са осталим њеним јединицама. Било је пуно дилема око способности брода за такав пут. Командант и његова посада су били упорни, тражили су за брод било какво наоружање, “митраљез или један Хочкисов топчић”, како пише Милан Ј. Радојевић, али код Савезника су наишли на подругљив осмех. Онај ко има крстарице, разараче и подморница не може схватити да се неко таквим бродом усуђује на пут од Крфа до Солуна, кроз Коринтски канал, између многобројних егејских острва, хриди и пличина и, што је најопасније, поред многобројних минских препрека и опасности од немачких подморница. Уместо наоружања упућен им је један подофицир - “Метр Пупон”, како га назива Милан Ј. Радојевић, који треба да их води као навигатор. Команданта “навалне”(назив како је зове Милан Ј. Радојевић) дивизије са крстарице “Валдек Русо” им је послао поморску карту са уцртаним путем којим требају пловити.

Потпуковник Милан Ј. Радојевић је прибавио и бродске документе, те формирао посаду , а остатак оставио капетану Мостарчићу да их касније пребаци у Солун.

Храбри командант са Аде Циганлије је био храбар и на Јонском мору, где је са својом посадом за кратко време стекао одређена искуства, али и поверење у своје људе. Истина, та искуства су стечена у превожењима око острва Крфа, а сада се требало отиснути на тако далек пут, са бродом у који верује само он и његова посада - било је то довољно за подвиг.

Командант је био пешадијски потпуковник Милан Ј. Радојевић, ађутант пешадијски поручник Бранко Мишић, помоћник команданта бродски капетан Милан Петровић, лекар Милутин Гачић, машински инжењер Милоје Здравковић, мотористи Милан Павловић и Лазар Максимовић, кормилари Коста Мирчетић и Петар Јовановић, ложачи Глиша Стефановић, Јован Ивковић и Јован Копчалић, редар Момчило Дамјановић, “матрози” Илија Ташић, Александар Беговић, Миодраг Манић, Јован Ристић и Алекснадар Луковић. У посади се налазио и поменути Француз Пупон.

Брод је био спреман за пут до Солуна, најдужи који је прошао. Савезници нису имали поверења у овај брод, али србски војници су веровали у своју “Србију”. Посада бродараца на чијем челу је био пешадијски официр, већ искусни поморац, кренула је на следећу етапу на свом повратку у Отаџбину.

Са својом војском кренуо је и њен први ратни брод, њихова “Србија”. Тешко се било одлучити на такав пут са тако старим бродом. Међутим, за српске морнаре није било дилеме - правац Солун са “Србијом”, а одатле је лакше за родну Србију.

Дванаестог маја 1916. године стигло је одобрење да “Србија” може кренути на пут.

Брод је испловио у 13.00 часова. Потпуковник Милан Ј. Радојевић тај моменат описује: “Тачно у 13 часова полазимо. Пролазимо поред крстарице ‘Валдек Русо’. Официри са брода машу нам и желе срећан пут. Са обале заостали Срби машу нам марамицама. Ми смо горди што идемо пре њих, као да смо пошли својим кућама, а не на нову етапу чамовања. Ложачи пуним лопатама нагрчу угаљ у ложиште. Импонира нам густ црни дим као да смо и ми на неком ратном броду. Брод јури пуном паром”.

Са обале, поред србских војника, машу им и крфске мајке дајући нам свој благослов, али и с тугом младе Крфљанке чија су срца освојили србски војници.

Пролазак поред острва Итака, родног места Одисеја, посетио је српске Одисеје на Хомера и његово време, на време митова и легенди. Уместо античких чудовишта вребале су немачке подморнице и мине.

Од наиласка на мине спасила их је француска торпиљарка. Укрцани француски подофицир замало их није довео на минско поље. Није од тада више био арогантан, нити је више потцењивао ове људе који су дошли са река, а неки од њих нису чак пловили раније ни реком. Пут је водио западно до Паксоса и Антипаксоса, па отвореним Јонским морем уз вертикалне стеновите обале. Овакву пловидбу бродарци нису имали на Дунаву и Сави. Ноћу се није назирала обала, у даљини се видео само светионик.

После проласка кроз теснац Рион и Антирион према Невпаксосу посада је била уморна и брод се насукао на пличак, али штете није било.

Тачно у подне 13. маја стигли су пред улазак у Коринтски канал. Србска застава плови кроз канал који повезује Јонско и Егејско море. Грчки војници са обале узвикују: “Зито Сербо”. На изласку контролори, кад су угледали српску заставу, нису обавили никакву контролу. За бродарце то и није била нека атракција, само их је та пловидба посетила на пловидбу кроз Ђердап због околних стена, као да плове кроз Мали и Велики Казан и виде Мали и Велики Штрбац изнад њих. Они су научили да плове кроз вртлоге Ђердапа. На њиховим лицима огледала се сета.

У пирејском пристаништу их у француском конзулату упозоравају да се без заштите ратних бродова не путује Егејским морем, јер има “сумарена” и мина. Француски адмирал није веровао ни да ће “Србија” стићи довде. Од србског почасног конзула у Пиреју добијена је србска тробојка са великим државним грбом у средини.

У 10.00 часова 15. маја пут је настављен. Море је било узбуркано. Мали брод се љуљао као орахова љуска. Приче о сумаренима не престају. Код моста између Еубеје и копна, у месту Халкису на брод долази француски конзул Гал. Сва упозорења о немогућности даље пловидбе због тренутног правца морске струје и подсећања на страдање бродова у таквим условима била су безуспешна - “Србија” је наставила даље.

“Пред поноћ поче море да бесни. Сасвим изненада почеше да се ваљају све већи таласи. Са запада севале су муње. Мала ‘Србија’ изгледала је као орахова љуска. Брод се њихао у свима правцима, како су га таласи бацали. Изгледало је као да бели врхови побеснелих таласа додирују врх катарке. Метр (звање) Пупон чинио се да спава на крову брода”, пише Милан Ј. Радојевић, “Изнад валова у даљини црнели су се брегови као авети, који се спремају да нас прогутају. Бљесак муња засењивао нам очи”.

Крмар Коста је сигурно водио брод, а на питање потпуковника Радојевића одговорио је: “Не брините, господине потпуковниче, ово није страшније од кошаве у Ђердапу”.

Француз Пупон од страха се држао за ограду, а крмар Коста је хладан. Пред непознатом обалом су се усидрили. Случајно су се зауставили пре оштрих стена, којих на поморској карти , коју су имали, није било.

Ујутро се све смирило, море је било глатко. Дижу сидро и крећу између рта Книмас и каменитог острвцета Лисица, а од рта Ставрос курс води на север.

И поред сталних упозорења у Валосу да “мине плове са Дарданела право на излаз Валоског залива, да сумарени ишчекују сваки брод, па потапају чак и рибарске барке”, брод у 15.00 часова 17. маја напушта Валос.

У зору 18. маја опет је брод наишао на песак, али опет је била велика срећа - нема оштећења. У пет часова брод прелази кроз обележене пролазе кроз минска поља, а већ у седам часова угледали су кеј у Солуну. Нико ништа није чуо о броду у Солуну од његовог поласка с Крфа. Потпуковник Милан Ј. Радојевић се одмах јавио Врховној команди. Сачекао их је и фарнцуски командант у Солуну контраадмирал Моро.


Ратни брод “Србија” у солунској луци

Срећа прати храбре и одисеја “Србије” се срећно завршила. Посада је била на прагу Отаџбине. Посада је веровала да је била под заштитом заштитника свих морнара Светог Николе, па онда је лако објаснити стихове које је србска војска певала у Солуну: “Сви моле Светог Николу, његову силу на мору”.


Лако је објаснити и познату поморску узречицу: “ Ко не зна да се моли Богу нека пође на море”.


Заклетва прве српске морнарице

Одмах по доласку у Солун, “Србија” је почела са превожењем људства и материјала на линији Солун-Микра. Од набавке брода на Крфу па до новембра 1916. године “Србија” је превезла 33.062 војника и официра и 759.965 килограма разне робе. Био је то подвиг с обзиром да је то био брод стар 35 година и са дотрајалим котлом. Брод је поправљен и ремонтован на енглеском доку.


Команда брода била је војничка. Врховна команда је наредила да посада положи заклетву. Била је то прва зааклетва коју полажу србски морнари. На дан заклетве код посаде је завладало “неко необично, огромно и свето осећање”, пише Ж.Ј. Кезић у “Војничком гласнику” 1927. године, “како код морнара тако и код старешина. Сваки је једва чекао да дође на заклетву, а нарочито стари морнари, који су били дуги низ година на мору, али увек под туђим заставама, а нису ни слутили да ће дочекати да путују у свом животу под својом заставом”.


Морнари су се у новим морнарским униформама, које су купљене на енглеској крстарици “Сен Жорж”, шеткали нервозни из жеље да оставе што бољи утисак када улицама Солуна крену на заклетву. Желели су да буду пример осталим морнарима на бродовима у Солунском заливу. Касарна је била окићена цвећем, на капији се вијала велика србска застава, а грађани Солуна и савезнички војници су се окупили да виде свечаност полагања заклетве морнарице која се заклиње у туђој земљи, која нема ни једног метра слободне своје земље, ни једног метра слободне своје обале. Али то је војска народа који никада није признао туђу власт, који има своју државу и који је пре десет векова имао своје море и своју морнарицу.


"Србија” је свеже офарбана, име брода истакнуто је јасним живим бојама, а на јарболу се вијала државна застава са савезничким заставама. На прамцу и крми вијала се такође застава Отаџбине. Заставе су везле српске девојке.


Бродарска команда и посада брода «Србија»

“Гледајући ово”, пише Ж.Ј. Кезић, “ наша срца су силно куцала од радости, јер нам се чини, да је ова заклетва претеча будућих великих заклетви наше моћне морнарице, на нашем будућем лепом и слободном Јадрану, и чини нам се, да су они силни и многобројни бродови, укотвљени у Солунском заливу, већ наши бродови на Јадранском мору и да су они морнари, који се спремају да положе заклетву, сишли са оних бродова у Солунском заливу”.


Музика Краљеве гарде, одевена у нова гардијска одела, свира српску народну музику, а у колу су наши војници, Енглези, Французи и Сенегалци - црнци први пут играју коло, коло из поробљене Србије, а они добро знају што је робија и далека, поробљена, земља.


“Србија” је и до дана заклетве била понос србских војника. Није било оваквог весеља на улицама Солуна.


Командир Прве саобраћајне чете води морнаре улицама Солуна, на челу је музика, а иза свих огромна маса радозналог народа. “Наши морнари”, по речима Ж.Ј. Кезића, “иако у туђини и без своје Отаџбине били су више него поносни, јер они иду на свечану реч, иду на заклетву Краљу и Отаџбини”.


Било је то 18. маја 1916. године.


По завршеној заклетви морнари су се вратили у своју Касарну. Настало је весеље. Свечаности су присуствовали представници свих савезничких армија и сви су пожелели да у будућности виде наше бродове, под нашом заставом.


“Када су наши морнари”, пише Ж.Ј. Кезић, “положили заклетву на верност Краљу и Отаџбини, осећали су се сасвим други војници, лађа ‘Србија’ им је била и изгледала лепша и милија, него до тога часа, јер они су сада заклети војници. Чували су свој брод ка<


  • Извор
  • / vostok.rs


Коментара (3) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Овде је заборављено и салашарско србско гробље које ће можда бити предмет истраживања археолога који ће се једног дана чудити одакле гробље у тој пустари


После 104 године, породица Савићевић из Ивањице открила податке о свом претку, мајору српске војске, Милану Савићевићу, који је погинуо у бици на Дрини 1914. Подигли му и освештали...

Војевао је храбро за отаџбину официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), а кад битке утихну водио ратни дневник. Бележница је чувана у породици дуго после Драгољубове смрти, да би је...


На територији бившег СССР-а, Министарство одбране САД активно ради на формирању мреже биолошких лабораторија, у циљу стварања напредних сојева патогених микроорганизама који ће послужити за израду савременог биолошког оружја...

  Руски народ је током своје историје пролазио кроз веома тешке периоде. Идеологија и вера у нешто што је узвишеније од опипљиве стварности често су служиле као покретачка снага и...


Јула 1916. године окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици - без успеха. Два дана касније,


Остале новости из рубрике »
HrvatskaTravel
BTGport.net - у1
Што природа украси

СЛИКА СЕДМИЦЕ

Одвикавање од пушења
WEB SHOP

ДјЕВОЈКА ДАНА