booking.com
Почетна страница > Новости

74. годишњица пробоја блокаде Лењинграда

74. годишњица пробоја блокаде Лењинграда
27.01.2018. год.


Данас се навршавају 74 године од потпуног укидања блокаде Лењинграда. Блокада која је започела 8. септембра 1941. године и трајала је скоро 900 дана. За време блокаде Лењинград је изгубио по разним подацима од 400 хиљада до милион и по људи.

Већина њих погинула је не од непријатељских дејстава, већ од глади. Норма хлеба по особи износила је свега 125 грама дневно. Људи су падали на улицама, и смрт је постало толико уобичајена појава, да више никога није плашила. У међувремену, лењинграђани су се трудили колико могу да подржавају војску. За спас рањених дали су 144 хиљада литара крви.




У време рата Лењинград је фактички постао још један концентрациони логор из којег је било скоро немогуће побећи. Становници су били у сталном страху од смрти – најдужни ваздушни напад трајао је 13 сати. Тада је у граду експлодирало више од 2000 бомби. Али, како се сећају сами становници блокираног града, то није било најстрашније. Најтеже је било борити се против глади и хладноће. Зими је град просто одумирао. Водовод није радио; књиге и све што гори спаљивало се како би се бар мало огрејало. Људи су се смрзавали или умирали од глади, немоћни да нешто измене. Сва безисходност њиховог положаја је у 9 редова дневника Тање Савичеве која је записивала датуме смрти читаве породице: Савичеви су умрли. Сви су умрли. Остала је само Тања.



Како је писала у свом дневнику друга становница блокираног Лењинграда Јелена Скрјабина, људи су од глади толико ослабили да се не противе смрти. Умиру као да су заспали. А полуживи људи који их окружују не обраћају на њих никакву пажњу.



Прва јесен и зима блокаде биле су најтеже, говори шеф научно-изложбеног одељења музеја одбране и блокаде Лењинграда Ирина Муравјова:

Најмања норма хлеба била је у периоду од 20. новембра 1941. године до 25. децембра 1941. године. Када су најмање норме за децу, издржавана лица и службеници су добијали по 125 грама. Радницима су давали 250. Осталу храну су давали када је она нестајала у граду. Наравно, она је нестајала и наступио је период у децембру када је храна једноставно нестала. Јело се све што је било – и кармин, и машинско уље, гутало се све што је прихватао желудац. А они који су се нашли у Лењинграду повлачећи се од фашиста, били су смештени у домове у којима није било никаквих резерви – они су почели да умиру први.




Децембар 1941. године био је за лењинграђане један од најтежих. Тада је град једноставно одумирао. Сваког дана глад је косила више од 4000 људи, понекад је та цифра достизала 7000.

Већ у фебруару 1941. норме хлеба су увећане. Али то није могло да спасе од глади, мада губици су се постепено смањивали. У јануару 1942. године умрло је око 130 000 људи, у мају 50 000, у септембру 7000 људи. Понекад се чинило да само чудо може да спасе. Своју причу испричала нам је председник Управе Санкт-Петербуршке друштвене органиазције Становници блокираног Лењинграда Ирина Скрипачова:

- Мама је од глади добила крваву дијареју. То је била смртна пресуда. Она је написала белешку тетки. Успут сам је прочитала: тета Настја, ако имаш нешто, дај Ири. Дошла сам код тета Настје, а она је до тада дала чистачу своју бунду. Чистач јој је дао свињску кожу. 50 пута 50 центиметара са које је све било скинуто. Она ју је исекла на комаде и кувала на бубњари. Воде није било, тоалети су били смрзнути. Дала је стаклену чашу, тамо су биле две кожице. Мама је пила још слаби раствор хипермангана. Опоравила се.




Такве приче чудесног исцељења су постојале. Има их мало, али било би још мање да није било Пута живота преко Ладошког језера, једине нити која је повезивала Лењинград са спољним светом. Десетине хиљада људи – возачи, механичари, мајстори – жртвовали су животе како би помогли да преживе они који су остали у опкољеном граду.

Међу страдалима био је и старији брат руског председника Владимира Путина. Отац и мајка преживели су блокаду, мада је Путинов отац тада био рањен.

Његов брат, који је тада имао две године, оболео је од дифтерије и преминуо.

„Рекли су нам да је умро, али нам нису рекли где је сахрањен. Могуће је да је сахрањен баш на Спомен гробљу Пискарјовки“, рекао је својевремено Путин.



У књизи сећања на жртве опсаде стоји податак да је Виктор Владимирович Путин, рођен 1940. године, преминуо 1942. године и сахрањен на Спомен гробљу Пискарјовки. Владимир Владимирович је рођен неколико година касније, 7. октобра 1952. године, такође у Лењинграду.




  • Извор
  • / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Овде је заборављено и салашарско србско гробље које ће можда бити предмет истраживања археолога који ће се једног дана чудити одакле гробље у тој пустари


После 104 године, породица Савићевић из Ивањице открила податке о свом претку, мајору српске војске, Милану Савићевићу, који је погинуо у бици на Дрини 1914. Подигли му и освештали...

Војевао је храбро за отаџбину официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), а кад битке утихну водио ратни дневник. Бележница је чувана у породици дуго после Драгољубове смрти, да би је...


На територији бившег СССР-а, Министарство одбране САД активно ради на формирању мреже биолошких лабораторија, у циљу стварања напредних сојева патогених микроорганизама који ће послужити за израду савременог биолошког оружја...

  Руски народ је током своје историје пролазио кроз веома тешке периоде. Идеологија и вера у нешто што је узвишеније од опипљиве стварности често су служиле као покретачка снага и...


Јула 1916. године окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици - без успеха. Два дана касније,


Остале новости из рубрике »
HrvatskaTravel
BTGport.net - у1
Што природа украси

СЛИКА СЕДМИЦЕ

Одвикавање од пушења
WEB SHOP

ДјЕВОЈКА ДАНА