booking.com
Почетна страница > Новости

Јуриш преко Дунава - десант у позадину Сремског фронта

Јуриш преко Дунава - десант у позадину Сремског фронта
28.12.2017. год.


Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

осле сламања непријатељске одбране код Илока, Шаренграда, Опатовца и Мохова крајем 1944. године, јединице Народноослобидилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ) и Црвене армије настојале су да искористе успехе и наставе са продором на запад, а Немци су по сваку цену настојали да спрече продор ка Вуковару.


Док су јединице Првог пролетерског корпуса напредовале преко 40 километара на запад пробијајући два непријатељска положаја на Сремском фронту, дотле је 60. корпус Црвене армије са Трећом војвођанском бригадом напредовао око 20 километара. Због такве ситуације је командант Трећег украјинског фронта наредио 7. децембра 1944. године Штабу 68. корпуса и Дунавској флотили да у споразуму са Првим. пролетерским корпусом НОВ и ПОЈ и Главним штабом НОВ и ПО Војводине, организује десант у позадину непријатељског фронта и пређе у напад на правцу Сотин – Вуковар, како би се спојио са снагама које се искрцавају код Вуковара.

ОДЛУКА О ДЕСАНТУ

Увидевши да фронтални напади Првог пролетерског корпуса НОВ и ПОЈ и 68. корпуса Црвене армије не дају очекиване резултате, да су тренутно слаби изгледи да се сломи непријатељска одбрана на Зеленој линији Сремског фронта, штабови поменутих јединица и Главни штаб НОВ и ПО Војводине заједнички су одлучили да Пета војвођанска бригада, са командантом Павлом Капичићем Пајом и политичким комесаром Есадом Церићем, затим 305. батаљон морнаричкодесантне пешадије Црвене армије, са командантом мајором Д.Д. Мартиновим, уз подршку оклопних чамаца Дунавске флотиле Црвене армије, изврше десант на Вуковар, да на себе привуку непријатељске снаге и тиме помогну јединицама које су упорно настојале да сломе Зелену линију непријатељске одбране. Командант десантних снага био је командант Дунавске флотиле вицеадмирал Сергеј Горшков.

Дунавска флотила је добила задатак да у Вуковару искрца једну бригаду 36. дивизије и комбиновани одред совјетских јединица. Команда Дунавске флотиле офлучила је да тај задатак изврши ноћу 7/8. децембра 1944. године бродовима Друге бригаде речних бродова. За извршење задатка формирани су одред за искрцавање од осам оклопних чамаца и одред за артиљеријску подршку од оклопних чамаца и минобацачких чамаца.

У предњи одред одређен је 305. батаљон морнаричкодесантне пешадије, а у други Пета бригада 36. дивизије и Шести самостални артиљеријско-митраљески батаљон Црвене армије. Артиљеријску подршку десанта обезбеђивали су бродови Друге бригаде речних бродова Дунавске флотиле, артиљерија Утврђеног рејона и Пратећи обалски артиљеријски одред Црвене армије.

Речни оклопни чамац Дунавске флотиле са укрцаним десантом

Штаб Пете бригаде отпочео је са припремама за десант 6. децембра.Четврти батаљон се пребацио 6. децембра у кривину Дунава, узводно од Вуковара, где се са четом Шестог самосталног артиљеријско-митраљеског батаљона припрема за форсирање Дунава. Овај батаљон са Четвртом четом Осмог батаљона Црвене армије требао је да се пребаци у другом таласу морнаричкодесантне пешадије, која је имала задатак да избије на ушће реке Вуке, а затим, по овладавању Вуковаром, да продире у правцу продора 68. корпуса. Четврти батаљон је требао да после форсирања Дунава код ушћа Вуке, продире уз Дунав.

Трећи батаљон Пете бригаде требало је да до 17.00 часова 7. децембра избије на кривину Дунава код Борова Села, где је требало да са Првом четом Осмог батаљона Црвена армије, по преласку Четвртог батаљона, форсира Дунав у трећем таласу и запоседне положаје на реци Вуки.

Пети батаљон Пете бригаде требало је да до 17.00 чссова избије на кривину Дунава, повеже се са Трећом четом Осмог батаљона Црвена армије и по добијеном наређењу форсира Дунав.

ЖЕСТОКЕ БОРБЕ НА МОСТОБРАНУ


Исте ноћи, на сектору Вуковара пребацила се Пета бригада са Осмим батаљоном Црвене армије бродовима Дунавске флотиле и напали Вуковар. Пребацивање је почело у 23.00 часа. При самом искрцавању Немци су уочили снаге десанта и отворили ватру. Мостобран је успостављен и створени су услови за пребацивање осталих снага. У току ноћи овладано је са делом Вуковара. Мостобран је био ширине око три километра, али веома плитак, једва 200-300 метара, што је непријатељу, након убацивања у борбу појачања, пружило шансу за његово уништавање. Развиле су се крваве борбе на мостобрану које су трајале цео дан.

У Операцијском дневнику 36. војвођанске дивизије, поред осталог, записано је:

«При самом искрцавању непријатељ је приметио наше снаге и отворио на њих жестоку ватру. Наши су се брзо снашли. У снажном налету протерали су непријатеља са обале Дунава, као и са цесте Трпиња – Вуковар, од железничке пруге до моста на реци Вуки, те створили мостобран за пребацивање осталих батаљона. У току ноћи пребацила су се сва четири батаљона Пете бригаде и батаљон Црвене армије и овладали, после тешких уличних борби, делом Вуковара од фабрике Бата до железничке станице, до реке Вуке и моста на цести Сотин – Вуковар...»

У Борбама за разбијање вуковарске групације посебно се истакао старешина Прве чете Г. М. Агафонов, чија је јединица искрцана на обалу за коректуру артиљеријске ватре бродова. Он је у најкритичнијем тренутку уочио групу аутоматичара која се кретала у напад на искрцани десант. Подржавало их је седам тенкова. Агафонов је гранатом уништио тенк а стрељачким наоружањем избацио из строја митраљесце. Затим је на челу са групом „десантника“ одвојио аутоматичаре од тенкова и потом су уништени и тенкови и аутоматичари. За хероизам испољен у овој борби Г. М. Агафонов је добио звање Хероја Совјетског Савеза.

Г. М. Агафонов, херој Совјетског Савеза

Непријатељ је само у току ноћи 8. децембра 29 пута јуришао на мостобран, али су сви јуриши одбијени с обостраним тешким губицима.

У наведеном дневнику о нападима непријатеља пише:

«У току дана, 8. децембра, непријатељ је добио појачања из правца Борова и Винковаца, у пешадији, артиљерији и тенковима. Када је добио довољно појачања, почео је са противнападима на наше положаје. Истог дана извршио је 29 противнапада, које је претходно припремао јаком артиљеријском и минобацачком ватром и потпомагао са 30 тенкова, од којих је већи део био система 'тигар'. Сви напади одбијени су нашим противнападима. До повлачења наших јединица није долазило, а уколико су се неки делови повлачили, то је било 10-15, а највише 20, метара и у противанападима заузимали су исти положај. Цео терен на коме се налазе наше јединице претворен је у систем ровова. У току ноћи непријатељски притисак прилично попушта, али преко целе ноћи непријатељска артиљерија и аутоматска оружја, као и минобацачи, туку прилазе реци Вуки, као и прилазе мостовима на истој. Истога дана уништено је осам неоријатељских тенкова».

Десант морнаричкодесантне пешадије Дунавске флотиле Црвене армије

У командама Југоистока, Групе армија «Е» и корпусне групе «Киблер» тражила се могућност за ликвидирање мостобрана и у борбу су убачене резерве са Сремског фронта. У зору 9. децембра, око 6.00 часова после ураганске ватре немачке трупе, сврстане у борбене групе «Исток» и «Запад», прешле су у притивнапад на целом фронту вуковарског мостобрана: Надирућу цестом од Борова до Сотина, непријатељ је покушао да одсече браниоце од Дунава и уништи их у центру града. Командант бригаде мајор Капичић је у таквој ситуацији донео одлуку да у борбу уведе Пети батаљон, који се налазио у резерви, и да противнападом одбаци непријатеља. Видевши свог команданта у стрељачком строју, борци су смело наступали не обазирући се на непријатељску ураганску ватру. Међутим, и поред снажног отпора наших и совјетских јединица притисак непријатеља је све јачи и јачи. Немци су имали слободу маневра, а снаге десанта су биле на уском простору. О томе је Павле Капичић написао:

«Земља је била преорана непријатељским гранатама. Грмљавина топова, штектање митраљеза, пушчани пуцњи и прасак ручних бомби заглушивали су уши. Чинило нам се као да се и температура ваздуха повећала од жестоке ватре свих могућих оружја. Прамење ватре и дима обавило је непријатељске тенкове, гранате њихових топова заривале су се у грудобране наших ровова. Гледао сам са командног места како експлозије артиљеријске гранате разносе у ваздух читаво наше митраљеско гнездо. Међутим, одмах су други митраљесци запоседали ову рупчагу...

... Наши и совјетски борци, као да су чврсто срасли са земљом, нису попуштали».

ЦРВЕНОАРМЕЈЦИ СЕ ПОВЛАЧЕ


У јеку нажешћих борби, командант Трећег украјинског фронта, маршал Толбухин, наредио је Штабу 68. корпуса да покуша савладати непријатељску одбрану на Зеленој линији код Сотина и пружи помоћ опкољеним Војвођанима и Црвеноармејцима на ушћу Вуке. Кад се увидело да се немачки обруч не може пробити одлучено је да се десант извуче на леву обалу Дунава.

Ноћу су се бродови Дунавске флотиле приближили вуковарском пристаништу, истоварили муницију, укрцали рањене и погинуле. Непријатељ овог пута ни ноћу није обустављао нападе. Пошто су у међувремену југословенске и совјетске јединице остале без противтенковских оруђа, то је Команда Дунавске флотиле предложила да се десант повуче и у вечерњим сатима 9. децембра стигло је наређење за повлачење на леву обалу Дунава. Командант батаљона Црвеноармејаца је желео да се његова јединица прва извуче, што је командант Пете војвођанске бригаде прихватио. Пре повлачења батаљони Пете бригаде и Црвене армије још једном су прешли у напад да би маскирали извлачење са мостобрана. Пребацивање на другу обалу било је тешко, јер није било довољно чамаца. Постојала је опасност да се неке јединице неће успети извучи у току ноћи. Било је и трагичних тренутака. Једна од тежих епозода овог тешког извлачења описана је књизи «У рововима Сремског фронта» Милорада Гончина:

«И поред предузетих мера и упозорења да се одржава веза, неки борци се нису најбоље сналазили у мраку и касно су стизали до обале. Код пилане, кад су одбијени напади тенкова и очекивано да се опет појаве, Трећа чета Трећег батаљона, чији је командир рањен у колено приликом успостављања мостобрана, добила је наређење да се нечујно повуче и отвори ватру. Двојица бораца, Љубисав Димитрић и Никола Мирковић, нису чули тихи позив десетара да напусте положај и пожуре ка бродићу присталом у пличаку. Негде пред зору, засметала им је тишина и брзо су се уверили да близини нема никога. Збуњени су пошли у мрак, у правцу Дунава, где се повремено чуло брујање мотора, схвативши да је евакуација у току. Брод се лагано одвајао од обале. Задихани Димитрић и Мирковић у трку су скочили с бедема, у последњем тренутку су се снажно ухватили за бродску ограду и почели дозивати у помоћ. Нико их није чуо од силовите хуке мотора и таласа. А снага их је напуштала, тело им одрвенило од студени и пливања кроз залеђену реку. Крајњим напором одржали су се прилепљени са спољну страну брода који је успорио и пристао уз другу обалу. Мирковић је на измаку снаг завапио:

- У помоћ! Утопићемо се!

Срећом,борци који су излазили из утробе брода, чули су позиве промрзлих другова. Прихватили су их, изнели на обалу, утоплили и загријали да се поврате и крену за колонама које су одмицале равницом».

До 10.00 часова 10. децембра пребачени су сви преживели борци, а Павле Капичић даље пише:

«... И у тренуцаима такве неизвесности није опао морал бораца и старешина моје бригаде. И поред одласка Црвеноармејаца они су били решени да по сваку цену бране своје положаје. Никада не могу заборавити сусрет са командиром чете Стојаном Кнежевићем. Очекивао сам напад непријатеља са западног правца, командир ми је са пуно поуздања и решености рекао да ниједан непријатељски војник неће проћи преко положаја – док је он жив, или било који његов борац. Његова храброст и самоувреност толико су мене одушевиле да сам му поклонио свој џепни сат.

- Да имам два ордена за храборост, рекао сам му - дао бих ти један; пошто немам, дајем ти сат за успомену на овај догађај».

У току борби Пета војвођанска ударна бригада имала је 161. мртвог борца, 20 несталих и 308 рањених.

Борба на Вуковару је изразито најсложенија и најтежа коју је Пета бригада имала на свом борбеном путу. Могло би се рећи да су две чињенице битно утицале на жестину и стравичност борби код Вуковара па и ограничене резултате. У моменту искрцавања десанта офанзива Првог пролетерског корпуса и 52. дивизије Црвене армије на Сремском форнту била је у јењавању, односно заустављена на утврђеној и запоседнутој јаким снагама непријатеља линији одбране. Процена непријатељских снага у Вуковару није била тачна. Снаге су биле много јаче, а могућност за довођење нових, као што се у борби показало, била је врло велика. Десант је ишао преко Дунава, највеће европске реке и право у средиште града који је био добро припремљен за одбрану. Ка њемус су водили и добри путеви. Непријатељ је врло брзо успео да се организује и да доведе већ идућег дана јаке и добро наоружане и подржане од артиљерије и тенкова своје снаге. Тако се десант нашао између набујалог Дунава и реке Вуке, која се баш ту излила. Дубина фронта који се протезао до Борова, била је мала, тако да се готово пушчаном ватром могла прострелити. Такав положај десанта онемогућио је било какав маневар, а непријатељу омогућио да десант туче својом артиљеријом. Па ипак десант је и Пета бригада у њему успео да задржи мостобран, уз огромно пожртвовање, велике људске и материјалне губитке. Али и непријатељ је имао велике и значајне губитке – око 470 мртвих, преко 650 рањених и 22 заробљена, уништен је 21тенк. Борци Пете бригаде, ратујући заједно са Црвеном армијом, готово у истим рововима и на истим положајима, тукли су се јуначки и беспоштедно. Своја прса ставили су пред непријатељске тенкове, па и није чудо што их је толико уништено. Висока морална свест овде је као нигде другде дошла до пуног изражаја. Пета бригада је у целини по цену великих жртава извршила свој задатак. За херојску пожртвовану борбу похваљена је од Главног штаба Војводине. Добила је признање и од совјетске команде.

Павле Капичић, четврти с лева, честита својим борцима одликовања

На тај начин завршена је битка за вуковарски мостобран, која је трајала два дана и три ноћи уз непрекидне борбе. Мостобран се није одржао, а његов неуспех је последица неуспеха у нападу 68. корпуса који је требао олакшати ситуацију десанту, али и погрешни подаци о јачини непријатеља у Вуковару. Десант је показао неопходност постојања пловних снага које треба да обезбеђују десант за време превожења, да га подржавају за време успостављања мостобрана и борби на њему, али и за потребе извлачења у случају неуспеха.

Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији



  • Извор
  • / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Прича је више него филмска: у јуну 1941. један тешки совјетски тенк је држао дан и ноћ 5 000 немачких војника. Немачка војска је првих дана Другог светског рата брзо...


Пише: Бошко Антић, контраадмирал у пензији Поводом 23. октобра Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату  представници Изасланства  одбране Руске Федераци

На данашњи дан, пре 100 година, формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Чин уједињења потписан је у кући Крсмановића у Београду 1. децембра 1918. године. Приватна кућа изабрана...


У историји Русије било је много храбрих људи који су се жртвовали ради отаџбине и својих сународника. Наводимо четворо најистакнутијих међу њима. 1. Александар Невски Кнез Александар Невски

Jован С. Стојковић (1875–1920), познатији као војвода Бабунски, био је један од најславнијих старих четника. Основну школу је започео, са закашњењем од две године, у селу Оморану, јер у...


Александар Кравченко, козачки атаман, оснивач организације „Косовски фронт“ и сајта Србска.ру у интервјуу за Russia Beyond


Остале новости из рубрике »
HrvatskaTravel
BTGport.net - у1
Зимске љепоте

СЛИКА СЕДМИЦЕ

Одвикавање од пушења
WEB SHOP

ДјЕВОЈКА ДАНА