Почетна страница > Новости

„Храбрени” Петар, тврд орах непријатељу

/ vostok.rs   | 27.08.2017.
„Храбрени” Петар, тврд орах непријатељу


Панчевац Петар Милорадовић је потомак једне старе српске породице, властеле Милорадовића коју су још за Косовске битке звали „Храбрени”, а касније док је владала Доњим Влахом у Херцеговини добија презиме Милорадовић Храбреновић. За време Сеобе Срба под Чарнојевићем, ова се породица населила у банатском селу Баваниште, а доцније, после Ракоцијеве буне, један од властелина одлази у Русију, са око сто хиљада Срба.

Грана Милорадовића у Баваништу, све до револуционарне 1848. године, давала је свештенике.

Још као омладинац, задојен српством, Петар је давао прилоге у Змајевом „Невену” и са њим преписку водио, сарађивао је и са вођама Зајечарске буне, а са Јашом Томићем у Руми основао „Друштво за рад” за издавање „Србских новина” у Војводини.

Када је радом дошао до огромног капитала, велепоседник и банкар Пера, како су га сви знали и звали, финансирао је 1910. године излазак листа „Застава” са преко милион круна. Још као млад човек, биран је за члана епархијске скупштине у администрату одбора Конзисторије у Вршцу. Захваљујући његовим прилозима, украшен је иконостас Преображенске, доцније и Светоуспенске цркве, чији је био врховни епитроп (тутор). Храму је даривао црквени барјак, опеку из своје циглане и три велика звона која и данас одзвањају центром Панчева.

Познато је да су за време балканских ратова, Панчевци помагали браћу Србе, а један од највећих донатора била је Петрова супруга Марија. Она је много пута Црвеном крсту Србије давала велике суме новца, што није могло остати без одјека, па јој је краљ Петар Први Карађорђевић лично уручио високо одликовање Краљевине Србије. Била је једина жена с леве стране Саве и Дунава која га је добила и којој је уприличена таква част и признање, док је Петар свуда и свакој прилици бранио националне и привредне интересе Срба, те је и његовом заслугом и ангажманом изабрано једанаест србских посланика за Црквени сабор у Доњем Банату.

Баш због таквих националних подвига, кућа Милорадовића била је стално на нишану мађарске полиције и чим је објављен рат Србији, Петар је ухапшен, 26. јула 1914. године и интерниран у логор Арад у ком остаје до краја те године. Но, одмах по повратку из заточеништва придружио се раду Српске црквене општине и често одлазио у Варошко веће Магистрата да протестује због реквирирања разних добара од србског живља и да се ублаже његове последице.

Због таквог залагања за српску ствар опет је био у немилости мађарских власти и наново, већ наредне године на захтев генерала Аугуста фон Макензена, Милорадовић бива са другим угледним Србима из Панчева интерниран у Сегедин, у ком су остали све до октобра 1915. године.

Три године касније, након пробоја Солунског фронта, рат се ближио крају. Почетком октобра 1918. тадашњи градоначелник Панчева др Игњат Рада оформио је одбор од 12 чланова, чији задатак беше „да град и околину спасе од могуће анархије”. У Одбору су били и виђени Срби, међу њима и Петар Милорадовић, који је месец дана пред ослобођење, одмах по паду Тисе, на последњој седници Варошког већа, у име Срба изјавио „да са Пештом, Мађарском и Аустријом немамо ништа заједничког”.

Он 7. новембра сазнаје да су се аустроугарске трупе повукле из Панчева и околине, те одлази моторним чамцем у Београд и Врховној команди српске војске излаже стање у вароши, да би у рано јутро 8. новембра, на Митровдан, србска војска са капетаном Петром Арачићем на челу прешла Дунав и запосела град. Са ослободиоцима је био и Петар. Већ наредног дана Панчевци др Душан Бошковић и др Мита Мушицки и он позвани су у Београд код др Момчила Нинчића, а неколико дана касније као изасланици јужног Баната, лађом отишли у Нови Сад, где је одлучено да се распишу избори за Велику народну скупштину.

Петар је у Баваништу, месту својих предака, изабран за посланика Велике народне скупштине, која је једногласно одлучила да се Војводина припоји Србији. На овој скупштини изабран је за члана Великог народног савета и посланика у Привременом народном представништву у Београду. Једногласно, 1. децембра проглашена је држава Краљевина Срба Хрвата и Словенаца, а свој глас је дао и Петар Милорадовић Храбреновић.

Олга Јанковић,
Политика


Повезане теме: Србија, историја, рат,


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост < Предходна новост Следећа новост >








Остале новости


Остале новости из рубрике »