BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Истина о признању кривице за Сарајевски атентат

Истина о признању кривице за Сарајевски атентат
28.06.2017. год.


У бројним анализама темељитијих познавалаца историјске грађе која се односи на политичке прилике и превирања у време Солунског процеса, једна теза заслужује посебну пажњу.

Ни Солунски процес, па ни смртне пресуде Апису, Малобабићу и Вуловићу, нису нужно налагали егзекуцију. У литератури и документима о тој теми наводи се да је одлука о Аписовом погубљењу донета тек у време преговора које је Аустроугарска повела са силама Антанте ради успостављања сепаратног мира, а о којима је, према бројним сведочењима, била обавештена и србска влада.

Као кључни доказ тезе наводи се да је пуковник Петар Живковић у време Солунског процеса послат у Швајцарску „са нарочитом писменом поруком регента Александра принцу Сикстусу Бурбонском”, који је онде боравио као опуномоћени преговарач аустроугарског цара Карла Првог, са задатком да уговори почетак преговора Беча и Антанте о склапању сепаратног мира. Живковић није испоручио добијену поруку на адресу одређеног примаоца, већ ју је депоновао у трезору једне швајцарске банке, с крајњом намером да у датом тренутку уцени регента Александра, тврдио је историчар Боривоје Нешковић у књизи „Истина о солунском процесу”, штампаној у Београду 1953. Познато је да је регент Александар у том (неиспорученом) писму понудио Бечу низ по Србију неповољних услова склапања сепаратног мира, а у склопу „мера стабилизације” аустријско-србских односа – Аписову главу. Такође је познато да је писмо ипак доспело у руке Хабзбурга. Наравно, тадашња србска влада и касније (југословенске) владе настојале су да по сваку цену сачувају у тајности ове детаље. О значају овог документа сведочи податак да је својевремени председник југословенске владе Бошко Јефтић путовао у Париз 1933. на састанак са аустријским престолонаследником без престола, сином цара Карла, Отом Хабзбургом, у намери да откупи овај документ (Архив САНУ бр. 14434/7).

Жртвовање Аписа зарад успостављања сепаратног мира било је истовремено порука Бечком двору да је Апис крив за Сарајевски атентат, тиме и за потоњи рат, а да су и Београд и Беч без директне намере и кривице уплетени у рат европских и светских размера, да су се лакомислено упустили у ратну авантуру, попут месечара, како ће то, век касније, тврдити контроверзни аустралијски историчар Кристофер Кларк.

Сваљивање кривице на Аписа за Сарајевски атентат, па и за избијање Великог рата, документовано је писменим признањем Аписа да је одговоран за припрему атентата на престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву.

Апис је саставио и проследио суду признање кривице за Сарајевски атентат 28. марта 1917. Зашто је то учинио?

Постоје два тумачења, која се у крајњем ефекту подударају. Једно гласи да је Апис потписао признање на основу неког обећања двора да ће тиме спасти своју главу и животе сарадника. Друго је било Аписово убеђење да ће после тог признања процес бити прекинут – у вишем државном интересу. Апис је тада изјавио да је саставио тај документ да би збунио суд и оне по чијим је упутствима суд деловао. То је потврдио надзорном официру у затвору, капетану Стојковићу. „Биће то удар за суд”, рекао је Апис и додао: „Суд неће сад знати шта да ради... Имају да ме гутају са све клинци!”

Како се касније испоставило, био је у заблуди – признање га није спасло, као ни његове најближе следбенике, Малобабића и Вуловића. Приде, признање не само да није било основано већ је у детаљу показало да Апис чак није био обавештен о стварним догађањима која су претходила атентату.

Занимљиво је да је Аписов сестрић Милан Живановић – аутор докторске дисертације „Пуковник Апис”, која је после Другог светског рата послужила као основа за ревизију Солунског процеса и Аписову рехабилитацију,  – веровао у веродостојност признања свог ујака (дисертација је репринтована 2016. у издању ИК „Прометеј”). Слично су резоновали и (режиму одани) србски историчари, попут Станоја Станојевића. По њему, повод за атентат била је информација коју је Апис добио из генералштаба Руске армије да су немачки цар Вилхелм Други и аустроугарски цар Франц Јозеф одлучили у Конопишту 12. и 13. јуна 1914. да се Србија војно нападне и покори. Апис је, наводно, на основу тога закључио да би се „најгоре по Србију” могло спречити атентатом (и убиством) аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Станојевићеву тезу оспорио је аустријски историчар Ханс Иберсбергер, доказавши на основу докумената да су Принцип, Чабриновић и Грабеж прешли србско-босанску границу, наоружани и спремни за атентат, четрнаест дана пре тог састанка и пре него што су Руси информисали Аписа...  

Трезвено и непристрасно анализирајући расположива документа, постаје јасно да је Апис постао жртва у личном обрачуну двора, односно регента Александра са њиме, а да је изнуђено, или преваром, или спекулацијом подстакнуто признање о кривици за Сарајевски атентат било само додатни повод за погубљење. У том контексту би се требало вратити у јесен 1916. када је регент Александар поставио ултиматум влади да хитно донесе неколико нових закона који су се тицали војних судова... Био је то наговештај процеса против челника „Црне руке” и коначног обрачуна са Драгутином Димитријевићем Аписом.

Како ће се показати од Солунског процеса наовамо, све до данас, Апис је послужио као монета за поткусуривање, или као нежељени елемент. На његовом стратишту је покопана и права истина о њему, о „Црној руци” и о превирањима која су знатно утицала на развој Србије, све до данашњих дана.

Милош Казимировић,
Политика



  • Извор
  • Драгутин Димитријевић Апис, фото: ИК "Прометеј", Политика/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о...


Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација...

Свађа око америчке граничне кризе постала је тест да ли држава може да пркоси савезној влади како би се заштитила


Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне...

Izborna kampanja koja je u svom finišu, manifestuje svoje uticaje na najneverovatnije načine.  


На данашњи дан , пре 24 године, извршено је планско измештање јединица Приштинског корпуса са Косова и Метохије у складу са наређењем Штаба Врховне команде стр. пов. бр. 01/6019-10...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА