BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Родољуб, издајник, завереник

Родољуб, издајник, завереник
28.06.2017. год.
Србски државни врх није се тако одлучно залагао за рат до коначне победе над Централним силама као што је у уџбеницима историје записано


Пре једног века, у солунском предграђу Микра, неких дванаестак километара од центра Солуна, погубљени су челници тајне официрске организације „Уједињење или смрт”, познатије као „Црна рука”. У раздобљу од четрнаест година – од мајског преврата 1903. године, убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге (Машин), до хапшења њених вођа и санкционисања осталих чланова и симпатизера у децембру 1916. године – ова организација је имала значајну улогу у превирањима која су од почетка прошлог века до пред крај Првог светског рата пратила преображење Србије у савремену европску државу. Драгутин Димитријевић – Апис, Раде Малобабић и Љубомир Вуловић стрељани су 13. јуна 1917. године, по старом календару, односно 26. јуна по грегоријанском рачунању времена.

Плотуни су одјекнули у праскозорје тог дана, а лекар војног суда установио је смрт тројице осуђеника десетак минута касније, у четири часа и 47 минута по локалном времену. 

Догађаји који су се одиграли непосредно пред стрељање и детаљи извршења смртне казне добро су познати. Према изјавама очевидаца и учесника погубљења, Апис и другови изведени су пред свитање до ископаних рака, а после кратког саопштавања одлуке о стрељању и опроштајних речи осуђених извршена је смртна казна. Детаљ вредан пажње извесно је чињеница да је само Раде Малобабић преминуо после првог плотуна. На Драгутина Димитријевића и Љубомира Вуловића испаљено је према сведочењу потпуковника Љубомира Дабића још петнаестак метака – пре него што су коначно преминули. Овај податак навео је неке хроничаре тог времена да истакну: „Руке војника стрељачког вода задрхтале су када је требало испалити плотуне у српске родољубе”. Потпуковник Дабић касније је окарактерисао стрељање као „погубљење које је било потребно отаџбини”.
 

 

Апис на суђењу у Солуну
Фо­то ИК „Прометеј”

 

 

За разлику од детаља извршења смртне казне, само место погубљења деценијама је држано у тајности, а до данас није у потпуности прихваћена чињеница да су посмртни остаци тројице осуђеника уистину пренесени на србско војничко гробље на Зејтинлику крај Солуна. Међу бројним поклоницима савременије српске историје, а посебно међу носталгичарима, преовлађује неверица да су посмртни остаци Аписа и његових другова уистину њихови. 

Насупрот веровању,није насумично изабран
Арчибалд Рајс: Апис је склопио уговор с Централним силама

Швајцарски форензичар немачког порекла Арчибалд Рајс, који је задужио Србију својим вештачењем и извештавањем о злочинима аустроугарских и немачких окупатора у Србији 1914–1918, обавестио је француску обавештајну службу у време Солунског процеса: „...Ван сумње је да су Димитријевић (Апис) и друге вође (Црне руке) сарађивали с непријатељем”. Рајс се позвао „на гласине које су кружиле у србским круговима”, по којима је „Димитријевић потписао уговор с Централним силама да ће после револуције и за време повратка српске војске у Србију, као и после принчеве (Александрове) и Пашићеве смрти, склопити посебан мир с Централним силама и успоставити војну олигархију под аустро-немачком заштитом”.Подаци преузети из књиге Васе Казимировића „Црна рука”, друго издање, стр. 726, ИК „Прометеј” Нови Сад, 2016.

Оно што је битније – узроци и поводи који су довели до Солунског процеса 1917. године и до потоњег изрицања и извршења смртне казне, до данас нису у потпуности разјашњени, упркос бројним анализама историјских сведочанстава и докумената. С друге стране, управо те анализе дају сведочанство о превирањима унутар србских елита уочи и за време Великог рата, откривају детаље који су деценијама прећуткивани. Наиме, србски државни врх није се тако одлучно залагао за рат до коначне победе над Централним силама, као што је то у историјским уџбеницима забележено. После блиставих победа на бојним пољима током 1914. године, али и огромних губитака у људству и ресурсима – у првој половини 1915. године, потом и у пролеће 1917, када је исход Великог рата био неизвестан, када су Централне силе имале иницијативу на ратиштима – Србија је спекулисала са склапањем сепаратног мира са силама Осовине. Ужи државни врх није искључивао ту могућност у начелу, мада су управо преговори с непријатељем о сепаратном миру послужили као кључни детаљ за подизање оптужнице, а касније за изрицање смртне пресуде Апису и друговима.

Пођимо редом. У првој половини 1915. године Немачка је преко тајних емисара обновила понуду Србији из 1913. године да стане на страну Централних сила. За тај „заокрет” била би награђена изласком на море (на северу Албаније). Понуда је проширена изгледом на припајање делова Босне и Херцеговине Србији. (У 1913. години понуда Берлина је „отупљена” аустроугарским предлогом да Србија добије „јадранску пругу”, односно коридор до Јадранског мора који би, истини на вољу, био под контролом Беча и Пеште. У 1915. години, међутим, неповољни развој ситуације на Руском фронту и рововски рат на западу Европе подстакли су Берлин да прошири понуду, не би ли тако избегао нову војну интервенцију на Балкану и мобилизацију ресурса који су били прекопотребни на другим ратиштима.) Двор и Пашићева влада тада нису прихватили понуду, а у јесен и зиму исте године, када је Србија била принуђена да се повуче преко Албаније на Крф, бројни високи официри, међу њима и бојни војвода Живојин Мишић, а посебно завереници „Црне руке”, сматрали су да су влада и двор жртвовали стотине хиљада војника и цивила, уместо да ступе у преговоре о часном миру са силама Осовине. Поткрај 1916. године, после доласка аустријског цара Карла Првог (истовремено крунисан и као мађарски краљ Карољ Четврти) на аустроугарски трон, Европом су се пронеле гласине о тајној понуди Беча Антанти за склапање сепаратног мира, а у Солуну је ухапшен Драгутин Димитријевић Апис.

Као повод за хапшење наведено је да је Апис припремио и наредио (монтирани) атентат на регента Александра код месташца Острове, крај Солуна. Према изјавама бројних сведока, међутим, и по слову неких историјских докумената, атентат је припремио регентов генерал и каснији премијер Југославије Петар Живковић (први хомосексуалац у историји на челу једне овдашње владе), вођа такозване Беле руке која је била противтежа Аписовој „Црној руци”.

До почетка и у току Солунског процеса оптужница је још два пута мењана: Апис је оптужен за покушај преврата и свргавање регента Александра, а потом и за тајно преговарање с непријатељем. У том раздобљу, међутим, регент Александар је био тај који је ступио у преговоре с Аустроугарима: црнорукац Владимир Туцовић је као први открио да је Петар Живковић у време Солунског процеса путовао у Швајцарску, на састанак с принцом Сикстусом Бурбонским који је у име цара Карла нудио Антанти преговоре о сепаратном миру. У том контексту је одлучено да се Бечком двору понуди глава Драгутина Димитријевића Аписа – као што је својевремено књаз Милош Обреновић послао главу вожда Карађорђа у Цариград... Претходно је од самог Аписа изнуђено писмено признање да је био организатор Сарајевског атентата. Овај детаљ извесно је погодовао Бечу, не само због наводног доказа да је тај атентат на престолонаследника Франца Фердинанда припреман у Србији, већ и због заташкавања мало познате истине: организатори Мајског преврата 1903. године припремали су се за државни удар у Бечу, са знањем и уз сагласност Беча. После преврата, новоинаугурисани краљ Петар Први писмено је захвалио цару Францу Јозефу Првом на његовој подршци да дође на србски престо.

Милош Казимировић,
Политика



  • Извор
  • Драгутин Димитријевић Апис, фо­то: ИК „Прометеј” / Политика/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о...


Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација...

Свађа око америчке граничне кризе постала је тест да ли држава може да пркоси савезној влади како би се заштитила


Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне...

Izborna kampanja koja je u svom finišu, manifestuje svoje uticaje na najneverovatnije načine.  


На данашњи дан , пре 24 године, извршено је планско измештање јединица Приштинског корпуса са Косова и Метохије у складу са наређењем Штаба Врховне команде стр. пов. бр. 01/6019-10...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА