У чему је разлика између НАТО агресије и данашњих терористичких акција

НАТО злочин над Србијом већ је дочекао и пунолетство. Они пунолетство поноса овом акцијом, а ми пунолетство мука и живота без наших најмилијих. Не знам где се за ових осамнаест година изгубише онолики поборници за правду? Да нису можда задовољили своје џепове напунивши их, па сад жртве нека броји неко други. Ти људи који су жртвама постали 1999. године, никада неће бити сви побројани, ни оплакани, а многи ни покопани.

Страдали су многи тих дана, а од патње за њима и од ужаса осталог иза бомби, страдају данас сви остали. У пролеће, када треба све да оцвета и олиста, цветали су и листали само неправда и смрт. И да неко пита у чему је разлика између НАТО бомбардовања Србије и данашњих терористичких акција, шта бисмо могли одговорити? Жртве су жртве и штете су штете без обзира на то на који су начин начињене. Да ли ће ико наћи за сходно да подигне споменик свим НАТО жртвама, али толико висок да се на његов врх посече неки нови авион који би једног дана хтео да сеје смрт било где у свету? Када би тај споменик био направљен онолики колики су били животи тих људи, али страшан као њихове смрти, то би било дело које би надвисило и засенило сва остала, али би бар служило да свету покаже колика је туга србског народа и колико је сваки одузети живот велика неправда!

Свака од тих жртава била је на земљи, а у небо је послата управо са неба! Колика је само то неправда и колико се, они који су нашли за сходно да суде и пресуђују, играју Бога!

Лепо рече владика: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом!“ Ако „нечовјештвом“ смрде они који користе топуз, чиме онда смрде трагови оних који користе томахавке, касетне бомбе и невидљиве авионе? Какве су то наказе у питању и колико зла они гаје у себи? Који су то људи који убијају децу? Какви су то мозгови који затиру народе? Колики су то правдољупци који чине само неправду? Колики су хероји у питању када авионима нападају људе? Каква је то демократија која се сеје бомбама? О каквој прекомерној употреби силе причају они који су у свом походу отишли преко сваке мере? Какав то лицемер може причати о заштити људских права одузимајући другима оно основно право – право на живот?! Како то да тим пилотима не задрхти рука када треба да изруче радиоактивни товар на један народ?

Хвалили су се прецизношћу својих сателита и справа за циљање! Како онда схватити то што је толики број цивила изгубио живот? Ево ја ћу се усудити да кажем како те њихове справе јесу биле прецизне и препрецизне! Интересује ме које је оправдање спремљено за оваква питања? Прсили су се како бране мир започињући рат! И сви су аплаудирали спремајући се да затру наш народ! Нико није нашао за сходно да каже да овде живе људи! Не знам да ли су мислили да је сваки Србин војник, па су због тога бомбардовали редом и сад говоре како нису страдали цивили? Не могу им то опростити колики год православац био.

Бомбе су падале, људи и деца су страдали, а они су се смејали… Нашао бих снаге да опростим незнање, али ови су врло добро знали шта раде. Ви сте се смејали, а нас сте терали да плачемо, кажете за наше добро! Не могу вам ништа опростити све и да желим. Државу сте ми упропастили, браћу и сестре поубијали, остатак водите у понор, а бомбе сте оставили овде.

Ви сте криви што свако пролеће дочекам тужан и што у даљини чујем ваш смех и врисак жртава у исто време. И ево, у пролеће, кад цео свет цвета, Србија вене. Сви се смеју, а ми плачемо! Ваша је кривица што нас више нема него што нас има и ко вам то опрости, неће ме убедити да верује у Бога, него у корист и у вас безбожне, крви жељне и над нашим жртвама насмејане!

Милан Ружић,
Искра