Зар Русија (ни)је помогла Србији кроз историју?

Доктор Никита Бондарев, историчар, политиколог и руководилац Балканског сектора Руског института за стратешка истраживања (РИСИ), одговара на најпопуларније питање србског Гугла и масовне свести у погледу Русије и Руса, а такође коментарише фразе које су популарне на србском интернету: „Кад нам је то Русија помогла кроз историју?“ и „Тешко оном кога Кинез храни, а Рус брани“. Текст је објављен 23. фебруара у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази као додатак „Недељника“.

У једном делу србског друштва традиционално се сматра да је Русија дужна да помогне у свакој ситуацији. Откако се Русија ослободила татарско-монголске зависности и постала независна и снажна држава, од доба Ивана Трећег, Срби су се обраћали за помоћ, подршку и заштиту московским великим кнезовима, а затим царевима. Ако се погледа карта, постаје јасно да московски кнезови, а затим цареви, нису могли никако помоћи Србима да се избаве од турског јарма. У далеко већем степену би се Срби могли надати у помоћ Аустрије, којој су такође, свакако, одлазили на поклоњење. Од одређеног тренутка су у Москву почели да одлазе можда и више и чешће него у Беч, и неку помоћ су добијали. На пример, прилоге за српске манастире, за Хиландар и манастире у самој Србији, на пример за Пећку патријаршију, богослужбене књиге и учитеље који су послати у Србију. На пример, мисија Максима Суворова и других руских учитеља у Сремским Карловцима. Њихов утицај на Србе је био тако велик да су образовани Срби у другој половини 18. и првој половини 19. века писали и говорили на такозваном „славеносрбском“ језику, мешавини србског и руског.

Први србски устанак и први „нож у леђа“

Традиција да се у Москву иде и тражи помоћ од Русије као од једине православне државе која је у том тренутку била независна, настала је управо у то доба и трајала је кроз историју руско-србских односа, пролазећи кроз озбиљна искушења. Такво искушење је био Први србски устанак. Најпре га је Русија подржала, пружила је србским устаницима новчану помоћ и дипломатску подршку, периодично је слала своје војне јединице у помоћ Карађорђу, а увела је и самосталне војне операције против Турака. На србској земљи су тада погинули многи руски војници и официри, попут генерала Јегора Цукато.

То је било 1807. године. Покушај преговора и примирја са Турцима Срби су дочекивали врло негативно: „Ја сам лично био изложен опасности да постанем жртва очајања Срба и једва сам успео, уз помоћ људи мени привржених, да малопомало смирим узбуркане духове и да их поново вратим на прави пут“, писао је 1807. године руски опуномоћеник у Београду Константин Родофиникин, који је тамо отпутовао чим је Русија склопила Тилзитски мир. Године 1811, после Кутузовљеве победе над Турцима код Рушчука и склапања Букурештанског мира уочи Наполеонове интервенције, Србима су поново „окренута леђа“.

И поред тога што Русија није отишла из Србије тек тако, него је у договору са Турцима утврдила одредбе о амнестији свих учесника устанка и о аутономији Београдског пашалука, поставивши на тај начин темеље за обнављање српске државности, Турци су искористили то што је Русија заузета око Наполеона, игнорисали су договор и угушили устанак 1813. године. Како год било, 1815. године је Русија после победе над Наполеоном, свом својом дипломатском моћи државе победнице подржала резултате Другог србског устанка и непосредно допринела да Србија званично добије аутономију у оквиру Турске.

Независност услед руске победе над Турцима: „Узимати здраво за готово“

Године 1877. у Србију је допутовао велики број руских добровољаца, и војника, и цивила. Неко је дошао да помогне Србима у рату за независност, а неко из хуманитарних разлога. Генерал Михаил Черњајев је стао на чело српске армије. Тај народни порив да се помогне Србима спотакао се о чињеницу да је мало ко од тих људи који су допутовали и одмах добили некаква звања у србској армији, имао представу шта је то Србија и тај регион.

Тај порив, пре свега народни (мада је Черњајева на неком нивоу подржао и гроф Игнатјев, као и престолонаследник Александар), у Србији вероватно није био посебно вреднован. Срби су то прихватили као нешто што и мора тако да буде. На србском се то каже „узимати здраво за готово“. Черњајев је жртвовао огроман новац, продао је свој дневни лист да би помогао Србима, а они су њему приписали све невоље српске армије до којих није дошло због руских добровољаца, него управо због саме српске армије, због тога што човек који је тек дошао у Србију никако није могао да руководи том армијом. Можда је требало да он одбије тај предлог.

Можда је у овом случају већу вредност имао некакав дипломатски притисак него долазак огромног броја добровољаца. Како год било, управо је ултиматум руског императора Александра Другог зауставио коначни слом српске армије, а након пола године Русија је већ ушла у свој последњи ратни двобој са Турском завршивши га епском победом над Турском. Управо резултати руске војне победе вратили су Србији дугоочекивану независност после 500-годишњег прекида, и њу су признале све велике силе, шта год Срби мислили о резултатима Берлинског конгреса и колико год се вређали због тога што су границе Србије могле бити другачије, и колико год завидели Бугарској која је по Санстефанском мировном уговору требало да постане балканска суперсила, али није постала због мешања великих сила.

Симпатије царске Русије према Бугарској тих година су у великој мери могле бити везане за неуспехе руске помоћи Србима у србско-турском рату. Могло је и доћи до таквих размишљања у руском државном врху: наш поступак није схваћен, ми нисмо били цењени, а крв смо нашу проливали, и шта смо за то добили? Черњајев је прогнан из Србије, Срби су му одузели орден који су му сами и дали, и оптужили су га за све. Наравно, словенофилска струја унутар руског руководства, која је у међувремену постала још јача него што је била 1876. године, то није опростила србској владајућој династији. То је један од примера како Срби и Руси немају разумевања за другог иако желе само добро. Немају разумевања јер се не познају довољно добро. Права знања о Балкану су у Русији тада била минимална, а и Срби су веровали у неки имагинарни лик Русије.

Испада да је читава историја руско-србских односа у 19. и почетком 20. века везана за то да Русија на Србију не обраћа много пажње када смо јој потребни. Али то није због тога што је Русија била злонамерна, него једноставно зато што и сами у том тренутку имамо доста проблема, као што је то, на пример, било 1812. године, и као што се поновило током 1990-их. А у тренутку када ми притичемо Србији у помоћ, Срби то доживљавају као нешто што тако и мора да буде и не схватају у ком степену је та помоћ Русије била везана за неке жртве. То је некаква драматична неподударност.

Делови овог текста су већ објављени на сајту Недељника а ми објављујемо интегралну верзију.

Никита Бондарев,
Руска реч