Руски цар одао почаст србским добровољцима

Априла 1916. стигли смо у Одесу. Наша поворка искићена заставама и војнички постројена, упутила се кроз град до штаба Србског добровољачког одреда у улицу Баљшаја Арнаутскаја. После ужасне сибирске зиме, у Одеси нас је дочекало дивно и топло пролеће. Народ руски нас је свуда у пролазу поздрављао и узвикивао: „Да здравствујут Серби, героји“, јер је овде већ било око 8.000 србских добровољаца”, пише у мемоарима Панчевац Светислав Света Радуловић, тада млади банкарски чиновник описујући делић свог дугог ратног пута руским фронтом од Иљева, Вороњежа и Уфе до логора у Сибиру и придруживању добровољачким јединицама, које су се обучавале на обали Црног мора.

Светислав Света Радуловић је, треба рећи, био једно од осморо деце панчевачког свештеника Душана Радуловића и мајке Јелене, из угледне фамилије Бикар.

Растао је и васпитаван у породици чија је глава протојереј овдашњи такође био страдалник већ од првих дана Великог рата.

Ухапшен и интерниран најпре у румунски Арад, потом у Пешту, а по ослобођењу иако озбиљно нарушеног здравља, активан у добротворним, просветним и хуманим друштвима.

Као члан Народног већа, протојереј Радуловић је био и у депутацији код краља да изјави присаједињење Војводине мајци Србији.  

Двадесетогодишњи Света је тог априла за собом имао готово две године ратовања и заробљеничког стажа на руском фронту. Недуго по доласку у Одесу, тачније првих дана маја, пише он, бива саопштено да ће Његово височанство цар Николај Други Александрович Романов са својом пратњом извршити смотру војске. Неки виши руски официри су показали забринутост поводом доласка цара пред добровољце, позвали су начелника штаба 1. српске добровољачке дивизије, мајора Максимовића и упитали га да ли може да гарантује да нико од добровољаца „неће нешто наудити цару и његовој породици”. И заиста, добровољци су осветлали свој образ у дефилеу пред царем, а касније у Добруџи доказали да су „витезови без страха”, додаје Радуловић.

Смотра је тако одржана на пољу Ходинка крај Одесе, пред царем, његовом породицом и великом царском пратњом. Јашући на коњу цар је обишао 1, 2. и 3. пук поздрављајући војску: „Помози Бог јунаци!”

Парада српске војске у Чељабинску 1919. године 


„Гледајући својим благим очима лица наша, као да је хтео да се унесе у душу нашу, да нам улије утеху за претрпљено и наду у остварење онога за чим је наша душа тада чезнула, за ослобођењем наше Отаџбине. Одговорисмо уз громогласне повике: „Бог ти помогао!”, прибележио је млади добровољац.

Цар је потом одјахао на место са ког је посматрао дефиле трупа. Наилазили су пукови у смакнутом поретку, у две линије батаљона.

Писац истиче да је држање, равнање и корак добровољаца било равно ономе који се могу видети у мирно време и по гарнизонима. На цареву изјаву задовољства – „Очењ харашо!”, проломио се србски војнички завет „Стараћемо се!”

По свршеном парадном маршу, војска се постројила у круг са једном отвореном страном према царској свити, а цар на своме алату, сам без икакве пратње, стаде у средину полукруга окружен добровољцима, одакле је изговорио, колико још памтим, следеће речи: „Срећан сам што сам у вама имао прилике да сретнем онај део храбре српске војске, чијој се храбрости диви цео свет.

Бићу још срећнији када по завршетку овог рата видим Србију велику и снажну!” Тог сунчаног мајског дана дуго се проламало „живео”, док се цар, очигледно добро расположен, вратио у круг своје породице и свите.

„Тих дана био сам просто опијен и ван себе од усхићења и радости што је моја маленкост учествовала у тако великом догађају. Поносио сам се што сам Србин и био сам спреман поднети све муке и патње за остварење наших циљева”, казује у својим мемоарима Светислав.

А, тих дана завршено је формирање 4. пешадијског пука и помоћних трупа те је тако комплетирана дивизија 15. маја од око 13.000 србских добровољаца положила заклетву на верност краљу Србије Петру Првом, а чекао их је фронт у Добруџи…

Олга Јанковић,
Политика