BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Ратни фотограф Милоје Игрутиновић

Ратни фотограф Милоје Игрутиновић
24.10.2016. год.


Потресне фотографије Плаве гробнице обишле су свет и репродуковане су у милионском облику у разним новинама домаћим и страним, монографијама, читанкама и музејским поставкама. Ове библијске сцене немају потписаног аутора и разумљиво је да мали број људи, осим архивско-музеолошке струке, зна да је њихов аутор Србин, фотограф-аматер, Милоје П. Игрутиновић.

Његове фотографије нису сплет случајног присуства. Чудесан је животопис овог резервног наредника-болничара, учесника оба балканска и Првог светског рата. Милоје П. Игрутиновић је рођен у селу Шилопај, под обронцима Рудника, где је завршио основно образовање. Трговачки занат је изучио у Горњем Милановцу. Први балкански рат прекида његову жељу за даљим школовањем. Распоређен у пољску болницу, Милоје Петра Игрутиновић није био у првим борбеним редовима, али је формацијски често био животно угрожен. Уз торбицу завоја носио је и мали бокс фотоапарат. По природи педантан и методичан, свој фотографски опус Милоје П. Игрутиновић је сабрао у неколико целина: Први балкански рат, Други балкански рат, Први светски рат у Србији, Повлачење преко Албаније, Срби на Крфу и Пробој Солунског фронта. Овај вредан документ националне историје чува се у неколико установа. Архив Србије у Београду поседује у шест архивских кутија 1.045 негатива и 1.048 снимака Милоја П. Игрутиновића.

Занимљиво је је да овај санитетлија Шумадијске дивизије, тек 1916. добија званичну дозволу за фотографска снимања нов апарат 9x12 цм и потребан фотографски материјал. Постоји сачуван документ његовог пуковника упућен команданту Друге армије, са молбом за даљу надлежност снимака Милоја П. Игрутиновића, фотографа у штабу Шумадијске дивизије.

На основу тог списка тумачимо сачуване негативе на стакленим плочама. Непроцењиво је Милојево документовање позадине српске војске и „мировање” у грчком архипелагу; Освећење споменика госпођи Харлеј – енглеској болничарки, Србска школа на Крфу, Регент Александар у Солуну посећује болницу која носи његово име, Спомен-плоча палим друговима на којој пише: Минуће године, векови ће проћи, ал’ теби чесмице неће нико доћи, ал’ доћи ће сени палих другова, да твојим жубором, урликом вукова, треском громова, одјеком лугова, певају славу србских пукова. (14. 2. 1917)

До пробоја Солунског фронта Милоје је распоређен у фотографску секцију у Солуну. Већину својих фотографија је ауторизовао на лицу слике у доњем десном углу, рукописно. Музеј рудничко-таковског краја је од приватних колекционара откупио пет његових фотографија великог формата, ручно колорисаних. После рата, 1925. године, запошљава се као фотограф у тек основаном Војногеографском институту, данашњем Војном музеју. Препоруку за његов премештај у Београд је лично написао тадашњи председник општине Горњи Милановац, наводећи у писму да је Милоје П. Игрутиновић „човек без мрље”. По пензионисању, Милојева велика жеља је била да своју ратну фотографску збирку преда на чување Војном музеју у Београду, али је одбијен због незаинтересованости надлежних у тој установи.

Поштујући очеву жељу, Владан Игрутиновић, син Милојев, после његове смрти 1962. године нуди Државном архиву НР Србије фотографску заоставштину свога оца на откуп, што је и учињено. У архивском „Гласнику”, септембра 2008. Саша Ђ. Ружесковић детаљно описује стање збирке фотографија Милоја П. Игрутиновића у Архиву Србије, напомињући да Војни музеј, Народна библиотека и Историјски музеј Србије имају албуме његових различитих фотографија. У новијим временима, 2001. године, Војни музеј се одужио свом фотографу изузетном монографијом кустоса, историчара уметности Марине Зековић, „Ратни сликари, фотографи аматери и дописници фотографи у србској војсци 1914–1918”. Књига је доживела два издања и у њој Милоје П. Игрутиновић добија заслужно место међу својим колегама.

За време Другог светског рата, Милоје се са породицом повлачи у родни Шилопај. Дојавом, долази до рације немачких окупационих снага, када му одузимају три фотографска апарата, међу којима и ратни, са Солунског фронта. Наредне четири године одређен му је кућни притвор.

У Великом рату, Шилопај је дао отаџбини 104 војника, 51 је погинуо. Игрутиновићи су имали шест ратника, тројица су се вратила родној груди, међу њима и носилац Албанске споменице, ратни фотограф-санитетлија Милоје П. Игрутиновић. Музеј рудничко-таковског краја из Горњег Милановца спрема изложбу посвећену „човеку без мрље”, у нади да ће пре тога једна улица у Горњем Милановцу бити названа по њему.

Саша Савовић,
Политика



  • Извор
  • Милоје П. Игрутиновић (Фото Породична архива)/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о...


Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација...

Свађа око америчке граничне кризе постала је тест да ли држава може да пркоси савезној влади како би се заштитила


Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне...

Izborna kampanja koja je u svom finišu, manifestuje svoje uticaje na najneverovatnije načine.  


На данашњи дан , пре 24 године, извршено је планско измештање јединица Приштинског корпуса са Косова и Метохије у складу са наређењем Штаба Врховне команде стр. пов. бр. 01/6019-10...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА