Без чежње за "јевроремонтом"

Едуард Штајнер, дописник аустријског листа "Пресе" из Москве, спада у оне европске новинаре који, и поред неупитног професионализма, тешко сакривају тугу што се односи Европе и Русије у последње три године крећу путем растуће конфронтације. При томе, он има врло трезвени поглед на руски "way of life", не мисли да је Москва у праву, нити да су санкције Запада најбоље што се могло догодити руској економији.

Tескоба Eдуарда Штајнера долази из уверења да су генерације и генерације радиле на приближавању Русије и Европе, две стране у константном историјском раскораку, да би актуелна генерација европских политичара грубо погазила посао векова.

Прослава Дана националне заставе Русије (архивска фотографија)

Москва није невина у том поступку, али то Штајнер и не тврди, он само жали што је једна велика историјска шанса уништена за неизвестан проток времена.

Доњи текст се појавио у суботњем Спектруму, подлистку есеја листа Пресе, који на својим информативним страницама, у потпуној супротности са ставом званичне аустријске политике, отворено агира за пооштравање санкција Русији.

Неки од извора на које се Штајнер позива у тексту имају директне референце на чланке објављене у немачком филозофском тромесечнику Zeitschrift für Ideengeschichte (Beck Verlag), чије је најновије издање "Руска јесен" у потпуности посвећено ламенту над стањем ствари.

Али то су "само" филозофи, а Штајнер је "само" економски специјалиста, док је руско-европска криза дубоко политичка.

Текст Едуарда Штајнера преносимо у целости*

Без чежње за Гејропом

Најмање три века је Европа била блиставо светло према коме се Русија оријентисала. Од избијања украјинске кризе рез је потпун: Руси више нити разумеју, нити поштују Европу. И пате, није им свеједно због тога што свој некадашњи узор виде на путу дегенерације.

Кад Руси у акту комплексног сујеверја одбијају да се рукују преко кућног прага, не треба се чудити. Тај концепт "ни напољу ни унутра", то њима не слути на добро и само доноси несрећу.

У првим годинама после распада Совјетског Савеза, када се враћала приватна својина и када су се распадали "комуналки" (станови с више породица), имати "четири властита зида" је постало остварење сна, краљевско уживање поново освојене приватности.

Колективно, оно што је почињало испред врата приватног стана, није интересовало никога и у складу с тим је пропадало. Унутра, међутим, у стану, све је блистало, реновирано по врхунским, доступним стандардима. Тај феномен је имао и име, звао се "јевроремонт". Од Калињинграда до Владивостока, кад би Руси кретали у реновирање стана, говорили су "јевроремонт", илити "реновирање на европски начин".

Европска референца није била случајна. Стари континент се тада, у односу на унутарруску неспособност и хаос, појављивао као млад, динамичан, модеран, окренут будућности – укратко: недостигнути узор постсовјетске Русије.

"Као противтежу неуређеним улицама пуних рупа, Руси су покушавали да барем код себе у стану уреде своју приватну, унутрашњу Европу. Западна Европа је била средишница, тачка у којој су се секле линије перспективе, центар ка коме се тежило, од кога се учило, идеал важнији од властитог постојања и властите земље", каже књижевни и позоришни аутор из Калињинграда Јевгениј Гришковец.

Све то звучи данас као сећање на далеку прошлост. Две и по деценије касније, мало је остало од руске заљубљености у Европу. Две и по деценије касније је Европа у Русији дискредитована више него икада пре. При томе, није ту руски човек изгубио осећај за реалност, зна он да на Старом континенту и даље већина ствари боље функционише него код куће на Волги.

Како је цигла "јевроремонта" пала Европи на главу

Ствар је у томе да Руси више не препознају Европу због начина на који се развила у последњих двадесет и кусур година. Дивљење је замењено разочарањем. И наравно, као што то обично бива у Русији, осећај разочарања се излио у арогантну шалу о "Гејропи". "Геј-Европа" је нови термин за нови поглед на стање ствари, у ком је Запад изједначио хомо- и хетеросексуалност и у наставку покушао да тај нови поредак силом наметне Русији.

Пут од "јевроремонта" до "Гејропе" био је кратки скок. Губитак руског поштовања према Европи делимично је узрокован актуелним спором око Крима, делом је последица санкција, односно руског ембарга на увоз западних аграрних продуката. У заједници са падом цена нафте, те акције су довеле до тачке прелома у економским односима. Трговина са Европом је осетљиво ослабљена, западни стручњаци напуштају Русију.

Према статистикама руске фирме "Јунити", специјализоване за посредовање између тржишта рада Русије и Европе, број руских фирми које запошљавају стране експерте опао је у последње три године са 30 на пет одсто. Због драстичног пада рубље у истом периоду, средња класа путује у Европу ређе него икада пре. Прекид контаката не може бити сликовитији.

Сам процес отуђивања је, међутим, почео много раније. Удаљавање од Европе тече већ најмање 15 година, "тачно од момента када постаје утицајнија група бивших официра КГБ-а око Владимира Путина", пише Љев Гутков, шеф водећег руског института за испитивање јавног мњења Центар "Левада" у социолошкој анализи под насловом "Руси више не воле Европу".

Ако је 1997. године 71 одсто Руса себе доживљавало "Европљанима", 2008. је таквих било још само 21 одсто. Оријентација јавног мњења ка Европи бивала је све слабија, да би у пролеће 2014. била "практично на издисају", пише Гутков.

Зашло сунце на Западу

То је тим необичније ако се узме у обзир да Европа није само у првим постсовјетским годинама, већ практично стотинама година била моделирајући хоризонт према коме су Руси дизали поглед.

Та љубав је знала да поприми необичне форме, али је увек била присутна. Понекад у облику такмичења, као, на пример, под совјетским диктатором Стаљином, чији је мото "Европу стићи и престићи" био угравиран на машинама совјетских фабрика као скраћеница ДИП (догнат и перегнат). Тек се у односу према Европи, која је фунгирала као "чаробно огледало", формирала руска национална култура и постајала свесна саме себе, каже Гутков.

Још од времена цара Петра Великог, Русија је гледала Европу као пример како се треба развијати. Направити Русију Европом је, in nuce, био програм његових реформи око 1.700. године, деценијама пре него што је царица Катарина Велика, пореклом Немица, масовно населила Немце у Русију и истовремено прогласила Русију "европском силом".

Истина, "европеизација Русије је била октроисана одозго и прихваћена само код образованијих слојева. Сто километара ван Москве нису данас још стигле ни реформе Петра Великог", каже руски књижевник Виктор Јерофејев.

Тачно. Љубав према Европи била је феномен културних елита царске Русије, касније средње класе која се формирала са пропасти Совјетског Савеза, дефинисала се кроз европски идентитет, путовала у иностранство, гледала и учила.

Они су у Русију доносили европске стандарде: како се бринути за ред свакодневице, како гајити добре навике, између осталог и да се улица прелази на "зебри", а да семафор има битну улогу у том акту. Стотинама година је Европа била не само пример већ и партнер према коме се руски човек формирао.

Нигде то није јасније дошло до изражаја него средином 19. века, када су се у Русији до кости сукобили такозвани "славофили" са такозваним "западњацима". Спор се водио око две широке теме: прво, да ли је Русија у свом развоју испред или иза Европе, и друго, ко је од њих сачувао античко наслеђе и хришћанску веру – два стуба европске цивилизације – у чистијој форми.

Огледалце, огледалце, ко је најмудрији на свету...?

Свакако, посматрати Европу као чаробно огледало није за Русе прошло без негативних последица по њихову самосвест. Ако мислиш, чак и ако то увек не показујеш, да је неко увек бољи од тебе, то те, хтео – не хтео, суочава са властитим недостацима.

Тај субјективно појачан доживљај властите "заосталости" створио је потребу за такмичењем и престизањем. Афект из кога се хранила таква потреба био је осећаја ниже вредности, који су Руси повремено компензовали кроз осећај моралне супериорности. Рекло би се, дизали су нос!

Гутков: "Идеализовање Европе је често прелазило у страх да Европа угрожава опстанак руске културе."

Најкасније од масовних демонстрација после парламентарних избора 2011, када је окретање од Европе достигло први привремени врхунац, проблем је постао акутан. До тада је Путин "заиста веровао да на Западу има пријатеље", објашњава Јерофејев.

Владимир Путин (архивска фотографија)

Одговор који је уследио с руске стране било је циљано дискредитовање Европе свим средствима државне пропаганде. Процес удаљавања доживео је следећи врхунац у конфронтацији уочи и за време Олимпијских игара у Сочију почетком 2014. Премда до разлаза није директно дошло због става према хомосексуалности, та тема је постала симптом раскола.

При томе је Запад свом силом улетео у Путинову клопку. Он није "забранио" хомосексуалност, само је донео закон који забрањује "пропаганду нетрадиционалних сексуалних односа међу малолетницима". Чак и тако, могао је бити сигуран да ће се врисак на Западу чути до неба. Са своје стране, може бити да је потценио могућност бојкота Олимпијских игара.

Један циљ је дефинитивно постигао: да власити народ, у густој формацији, построји иза себе као ретко кад.

Свеукупно, ово је слика коју Русија има о данашњој Европи:

1. Традиционална породица се систематски уништава, између осталог кроз хомосексуалност.

2. Прихватањем великог броја избеглица, Европа без отпора допушта уништење властите културе.

3. Од почетка 20. века, Европа се налази у константном процесу пропадања.

4. Европа је прорачуната и хладна, Русија спиритуална и емотивна.

5. Европа истовремено мрзи и боји се Руса.

6. Европа је политички коректна, али подла и превртљива.

Руски пут = Пут-ин

Не чуди што је пооштравање односа са Западом протеклих година ишло руку под руку са јаким порастом патриотског поноса код Руса, пише Гутков. Тај понос се испољава углавном кроз жаљење и тугу што је њихов некад блистави узор пао тако ниско. Оно што је пре неколико година деловало тако атрактивно, сад је још само достојно сажаљења.

Оно што Русе иритира јесте европски стил живота. Не у смислу што је он такав какав јесте, већ што се он – заједно са Сједињеним Државама, од којих Европа, на велику жалост Руса, никако да се еманципује – пропагира и намеће читавом свету. Руси нису имали ништа против културног трансфера, они су хтели увоз европског "стила живота". Али само оно за шта су веровали да им је потребно, у темпу који је њихов "стил живота" могао да интегрише и пробави. Међутим, културно мисионарење? Не долази у обзир.

Чак су и интелектуалци као Гришковец отишли на дистанцу према Европи. У тексту написаном за један немачки филозофски часопис, он дефинише суштину проблема: "Од када је Европа дигла руке од властите културе, она се више не може волети."

Ако се погледају последња испитивања јавног мњења Центра "Левада", чак 55 одсто испитаника је прошле године пледирало за "посебан руски пут". У 2013. години то је тражило само 37 одсто Руса. Пре три године се 31 одсто Руса определило за "европску цивилизацију", прошле године само 17 одсто.

"Нико не зна који би био 'властити пут', главно да је властити", каже Гутков. За сада, "властити пут" се ограничава на подизање баријере према Западу и на – Путинов пут.

Превела Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча 
*Међунаслови су додати од стране преводиоца.

РТС