Кајмакчалан – крвљу натопљена капија слободе

Kaмените и као сечиво бајонета оштре литице, падине тек оскудно покривене травом и ретким бодљикавим жбуњем, суров су и негостољубив терен чак и кад га обасјава сунце и када нема ветра који хучи планином Ниџе. Онима који пешице крену ка врху, ка Кајмакчалану, потребни су сати упорности и завидна кондиција.

Није лако ни теренским возилима стићи до врха који наткриљује све околне висове Грчке и Македоније. Разровани и излокани пут захтева спретну и пажљиву вожњу, уз стални опрез да неки непажљив маневар не доведе до превртања.

Са оваквим изазовима сусрели су се сви који су се прошлог петка запутили ка највишој коти Кајмакчалана, где је тог дана обележена стота годишњица једне од највећих победа српске војске у Великом рату. Са сваким пређеним метром расло је дивљење према прецима који су, под правим пљуском пешадијске и артиљеријске ватре, јуришали на 2.521 метар висок врх, утврђен рововима и брањен из митраљеских и топовских гнезда.

Овај врх планине коју Грци зову Ворас, а Македонци Ниџе, на први поглед заиста делује онако како су га Бугари доживљавали – као неосвојива тврђава. Било је то пре него што су их Срби поразили, назвавши то место „капијом слободе” и „вратима Србије”.

Без обзира на то што је од тачке до које данас допире асфалтиран пут са грчке стране до самог врха разлика у надморској висини тек око 500 метара, терен је толико стрм да готово нема заравни где је могуће предахнути. А застајање у пробоју, тог септембра 1916. године, значило је смрт.

Трагове тона и тона куршума и граната, тада испаљених са обе стране, није однео ни век који је прохујао од тада.  Њих је и данас могуће пронаћи по обронцима. Чауре, зарђале пушчане цеви, бодљикаве жице, крхотине бајонета...    

„Ено гелера”, показује нам један од ходочасника на Кајмакчалан. Препричава како су раније проналазили и неактивиране гранате, а да је у дану када је обележавана стота годишњица под једним каменом виђен и затварач од пушке.

Друга група је на платоу испод капеле подигнуте у част палим војницима, на самом врху, разгрнувши земљу, извукла повећи комад зарђале бодљикаве жице, којом су положаји додатно утврђивани.

Ивица тог платоа, окренута према грчкој страни, потес је на коме су Бугари ископали ровове, у покушају да зауставе одсудни напад српске војске.

Кретање тим делом некадашњег бојишта и данас захтева опрез, јер се на појединим местима и даље налазе удубљења, некадашњи кратери створени после експлозије граната. Пролазећи поред једне такве неравнине, близу спомен-костурнице србских војника, стиже се до места где је од камења направљен заклон за дејство пешадије.

Од платоа на којем је спомен-костурница и трагови ровова до самог врха и капеле потребно је превалити још један, коначни успон, стазом дугом стотинак метара. Савлађујемо ту препреку, а на врху покрај овог здања затичемо и неколико радника, који управо постављају громобран, да би тек обновљену капелу заштитили од муња. Педесетак метара даље, са македонске стране, још један је својеврсни споменик – оштећени гранични камен на којем и даље стоји натпис СФРЈ.

Са малог простора испред улаза у капелу и околних гребена пружа се широк видик и на југ Македоније. Док са две и по хиљаде метара надморске висине пуца поглед, срце заигра на помисао како је било србским војницима када су после годину дана изгнанства поново угледали обрисе отаџбине...

Никола Белић,
Политика