Где је данас Војска Србије која је пре седамнаест била способна да брани земљу од НАТО пакта

Од када је пре тачно шест година укинуто редовно служење војног рока, у неколико наврата у јавности се отварала расправа о томе да ли се ради о исправној одлуци. Укидање редовног војног рока није решење које смо сами смислили, већ је део пакета реформе безбедносног сектора, који се од 2000. године води под инструкцијама и плановима западних великих сила. Истих оних које су годину дана раније водиле рат против ове земље и по сопственом признању управо због снаге, припремљености и оспособљености тадашње војске СРЈ, упркос огромној техничкој премоћи, нису адекватно реализовале зацртане циљеве.

Након свих реформи, данашња војска Србије броји свега једанаест-дванаест хиљада људи, при чему је већ шест генерација првопозиваца, највиталнијих и најспособнијих потенцијалних војника, необучено. Поставимо себи питање о томе где је наша војска данас у односу на озбиљну оружану силу која је пре седамнаест година бранила ову земљу и као једина европска земља била способна да ратује против НАТО-а?

Да се разумемо, ово није куртоазно нити чисто академско питање, и треба га разматрати у складу с генерално поремећеним безбедносним односима у свету који се по правилу рефлектују на нашу територију и наше окружење. Преко наше земље, старим војним путем поново пролази нова војска имиграната која иде ка срцу западне Европе. Украјина је буре барута које може поново да експлодира у сваком тренутку, а пуч у Турској означио је почетак новог циклуса дестабилизације на Блиском истоку.

С друге стране, читаво наше блиско окружење је дубински и трајно дестабилизовано. Покушаји симулације сарадње изнуђени захтевима о „побољшаној регионалној сарадњи” као услову за наставак интеграција, не могу да покрију реални проблем изразито непријатељског окружења у којем се Србија и србски народ налазе. Ако пратите извештаје које „Напредни клуб” Чедомира Антића редовно објављује, видећете да се сваке године погоршава положај србског народа у окружењу и да ниједна међународна институција на то не реагује. Појачана реторика у Хрватској није само плод њихове унутрашње политичке дестабилизације и сталних избора у којима чак и Милановић мора да измисли деду усташу да би се приближио бирачима?! Нажалост, њу прати трајна пракса чекићања ћирилице и притисака на верску и етничку асимилацију. Најаве о новом наоружавању ове земље нису нимало наивне.

Босна и Херцеговина пролази кроз нови талас сукоба и претњи јер, слично као и 1991, Бошњаци уз помоћ међународне заједнице перманентно нарушавају права Срба и Републике Српске. Чак се и попис користи за мајоризацију, инжењеринг и наметање силе. Македонија се пак суочава са дугом политичком кризом у коју су укључени и међуетнички елементи, али и актери из иностранства. Албанија не крије своје претензије ка околним државама итд.

На све ово треба да додамо агресивност и безобразлук Румуније, једине државе са којом нисмо досад имали озбиљне сукобе. Румунија не тражи само да обезбедимо права румунске мањине (при чему Србија има најлибералније мањинско законодавство у Европи); они траже да ми спречимо Влахе да се тако изјашњавају и да их натерамо да постану Румуни, као што траже да пустимо неканонски идентитетски прозелитизам свештеника Румунске цркве који незаконито вршљају по Крајини.

Дакле, овакво окружење много мање личи на стратешки положај Новог Зеланда, а много више на ситуацију у којој се налази Израел. Е, у тој земљи је, не случајно, војни рок обавезан: мушкарци га служе чак три године, а редован је чак и за жене. Геополитички положај земље по правилу диктира њен однос према војсци. Невероватно је да земља која има таква искуства из прошлог века, па чак и из недавне историје, нема систем у којем комплетан народ обучава за одбрану.

Ово укидање редовног војног рока није чак ни нешто што карактерише све чланице ЕУ. Грчка, Финска, Данска, Естонија, Аустрија и даље имају војни рок. Неутрална Швајцарска такође.

Од наших политичких странака једино су Двери у последњој кампањи озбиљно истицале причу о враћању војног рока и чак покренуле неку врсту петиције за то. Сад су у парламенту па имају могућност да ово наметну као тему. Но треба се подсетити да је враћање редовног војног рока једно од неиспуњених обећања и странке на власти – СНС-а. У прилично заборављеној Белој књизи, њиховом програму из 2011. године, са којим су дошли на власт, у одељку 4 стоји управо упозорење да се налазимо у опасном окружењу и стога: „Србска напредна странка сматра да би држава Србија, како би себе учинила колико-толико респективнијом оружаном силом, морала да, поред садашње професионалне војске, омогући остатку војно способног становништва интензивну пешадијску обуку и на тај начин припреми државу и становништво да у изнуђеној ситуацији адекватно реагују.” Ову „интензивну пешадијску обуку” сви су тада разумели као враћање редовног војног рока.

Пошто су се прилике од тада само погоршале, можда је време да СНС испуни ово своје обећање бирачима?

Миша Ћурковић,
Политика