Пише: Ненад Стевандић

Геополитичко клатно се никад не помјера због демократских начела, задовољења правде или потребе да истина буде водиља будућности.То помјерање је увијек узроковано интересима јачих и богатијих, што је сасвим довољно да неистина буде прихваћена као истина, а затим, попут домино ефекта, интереси наведених буду орјентир и правац развоја друштва гдје се безпримјерном силом селектирају и глорификују сурогати демократије многопомињаних људских права.

Тај парадокс је угаони камен преко којег се види и разумије, нпр.: судбина Радована Караџића и Хашима Тачија.

Радован, угледни љекар специјалиста, пјесник и интелектуалац који се ставио на браник интереса свога народа, данас у Хагу чека изрицање мјере хашке неправде. Хашим Тачи необразовани предратни трговац јајима на приштинској пијаци, од демократског Запада одабран за вођу албанског сепаратизма, прво означен као вођа терористичке ОВК, а затим због погодне бескрупулозности проглашем борцем за слободу.

То што су Радована Караџиђа карактерисале написане пјесме, а Хашима Таџија убиства и повезивање са трговимом наркотика, није сметало креацији која ја испуњавала геополитичке интересе великих сила. Чак шта више, имплицирала је закључак да треба слушати велике јер је само тада све могуће.

Ми Срби баш немамо среће...

Па ипак, 'ајде да разобличимо бар једну неистину и анатему.

Караџић се није скривао због кукавичлука.Уцијењен након оптужбе да ће бити ликвидиран , да ће му забранити странку коју је формирао у циљу превенције геноцида (СДС) прекодринских Срба, и да ће Република Србска, тек крхка и формирана са свјежим ранама, бити предмет укидања - повукао се из јавног живота. Већ тада је знао какав му је крај намијењен и да је пресуда већ донесена. Хаг је Душку Тадићу, случајном стражару из Омарске већ одмјерио 20 година и послао поруку да је то мјера за све изнад њега.У том моменту Радованова предаја била би равна издаји јер би програмирано укидање РС било убрзано и спроведено. Караџић је тада добро процијенио фактор и вријеме, и нестао. Да се брзо предао, наметнута хипотека геноцидног народа и републике била би потпуно етаблирана. Већ су у ту сврху снимљени филмови и режиране емисије које слиједе лого ратних неистина о србском народу. Жртвовао је Радован зато своју предсједничку столицу и припремио се за рововски, скоро Сизифов посао прокопавања тунела за излазак истине.

Они, који су нако њега засјели у предсједничку столицу, било СДС-а или Републике Српске, нису то изгледа добро разумјели. Они су, да им име не помињем, због те столице жртвовали и ВРС и бројне надлежности Републике Српске, прихватајући неистине и хипотеке наметнутог геноцида. Тада су режирани и први унутар-србски политички сукоби, са циљем да једни другима урадимо све оно што нам непријатељи нису успјели. Биљана Плавшић је била главни извођач радова и у своме почетку је доживјела да јој Франсоа Митеран, предсједник Француске, пољуби руку на улазу у Јелисејску палату, али је након обављеног посла на подјели и слабљењу Републике Српске, немилосрдно спроведена у хашку тамницу.

Милорад Додик, који гаји осјећаје захвалности према тој истој Биљани Плавшић, данас се очајнички бори да не доживи њену судбину. Иако је Радовану Караџићу био највећи политички непријатељ, и вољно или невољно, са поменутом Биљаном Плавшић представљао дио лукаво пројектованог сценарија за укидање Републике Српске, данас се спрема да свједочи у Радованову корист. У Хашком суду, априла мјесеца, прољећа господњег, несретне 2013. године.

Ту побједу Радован неће славити уз шампањац и на пријемима, али остаће уписана. Ваљда је сада Милорад Додик, актуелни предсједник Републике Српске, разумио тај фактор времена и одговорност предсједничке столице, која је од Радована претекла и до њега. Уосталом, за вријеме Радовановог скривања испливале су многе чињенице, које говоре истину о чињењу западних сила, броју побијених у Сребреници и правој улози многих муслиманских и хрватских политичара и команданата. Данас, такође, ни геополитичко клатно на Балкану, више није намагнетисано као раније.

Лажи од којих су прављени окови за Републику Српску су попуцале, али окови још увијек држе. Ти окови се раскивају нашом слогом и памећу, а поново и јаче закивају, неслогом, похлепом и глупошћу.

Да је Радован одмах ухваћен и експресно осуђен, истина би остала закопана са лешевима убијених сарајевских Срба. Ту близу, поред паркова и саобраћајница, али невидљива. Република Србска можда не би данас у овом капацитету свједочила о себи и своме постојању и ко зна у каквом би уставно-правном и менталном оквиру ми данас живјели. Зато је висина казне коју су Радовану пројектовали, мање важна од истине која постаје горки плод његовог дугог скривања, и непорецив фактор пада немилосрдне лажи о кривици Срба у протеклом рату.

У току писања ове колумне, сјетих се разговора у шест очију са покојним академиком Рашковићем и актуелним хашким сужњем, доктором Караџићем, гдје је моја младост пречесто постављала питања , чија ја главна ријеч била „КАД ?“( не могу вам рећи о чему). Одговорили су ми готово у дуету:

„У животу једног човјека, десет или двадесет година је заиста много. За то вријеме се одрасте, заврши школа, напредује у послу и стекне породица, отхране дјеца.... Али у животу једног народа то може да буде мање од трептаја ока.“