Сирија се противи западној инвазији

Тјери Мејсан, оснивач опозиционог франкојезичног европског сајта (око милион посетилаца дневно), новинар, који живи у Сирији, бивши члан владе Либије последњих дана Џамахирије, открио је «Гласу Русије» у ексклузивном интервјуу неке тајне полуге догађаја у Дамаску.

- Запад је страшно персонификовао тај сиријски конфликт. Министар иностраних послова Француске не говори више Председник Сирије или Башар ал-Асад. Он једноставно назива шефа независне земље Башар. Можда има смисла да и ми говоримо не «Франсоа Оланд», већ једноставно - Франсоа. Влада Сирије се активно брани од најезде страних вахабита. За две године њихов број на територији Сирије износи око 200-250 хиљада људи. У том региону има веома мало јаких држава. Сирија је јака држава, зато је покушавају да униште.

Веома незнатан део сиријске армије учествује у операцији «антитерор». Три четвртине војних лица и даље чувају спољни периметар, односно, покушавају да бране границе против НАТО-а и Израела. Да је престао долазак страних војника и оружја у Сирију, рат би се завршио у току месеца дана. Ако се он не обустави, рат може да траје деценијама.

Сиријци нису против своје владе. Не бих рекао да читаво становништво воли своје руководиоце, али у свакој земљи увек има незадовољних. Данас, независно од мишљења људи о Башару ал-Асаду, они су убеђени да бране своју земљу од стране интервенције. Иначе, издајице постоје у свакој земљи. Армија се састоји од месних младића, који се боре за своју земљу. Раније су нам причали о случајима масовног дезертерства. Међутим, још једном истичем да нису они премашили 5%.

Шта је ако упоредимо Сирију и Либију?

- Све до мог доласка у Сирију, био сам у Либији. Последњих пет недеља постојања Џамахирије био сам у саставу владе Либије. Природно је да добро познајем то питање. Дакле, Либија. Она је била чисто номинална држава. Таква је била воља Моамера Гадафија. Осим тога, у време рата је он водио преговоре с различитим представницима логора агресора. Нама је било добро познато да се он срео с представницима и САД, и Француске, и Израела. Зато Русија апсолутно није била у стању да му помогне. РФ је ударила темељ отпору насиљу у СБ УН, али није била у стању да пружи битну подршку савезнику, који није достојан поверења. То је објашњење, нажалост, пропасти Либије као државе.

Говорећи о Башару ал-Асаду, подвлачим – то је лидер апсолутно другог типа. Он је веома рационалан, одликује се изврсном хладнокрвношћу, доследан у својим акцијама. Вероватно му помало фали интуиција, али он у било ком случају има особине, које најбоље одговарају у овој ситуацији. То је прави човек на правом месту! Он је наследио диктатуру, па ју је корак по корак мењао у току читаве деценије. Он је дао људима образовање и средства за прелаз демократском систему управљања. Сваки пут, када је он чинио корак напред, претили су му. Хтели су да га ометну у преображају своје земље. Међутим, без обзира на рат, Башар ал-Асад и даље спроводи уставне реформе.

Дакле, Запад се придржива политике, која се уствари скоро не разликује од «Дранг нах Остен» епохе хитлеризма. Интересантно је, шта ће бити, ако Башар ал-Асад ипак савлада рат. Нека је он диктатор, али можда је да би се зауставила армада индустријски развијених држава, потребан такав харизматични диктатор? Човек, кога сита, задовољна господа у Вашингтону и Паризу, са презиром називају «фанатик».

Александар Арамонов,