17. март може се упоредити са терористичким акцијама у Москви

Са премијером Србије Војиславом Коштуницом покушавао сам да се сретнем више пута. Колеге у Београду су ми стално понављали, да је господин Коштуница доста затворен човек и да не воли да даје интервјуе пред камерама. Међутим приликом сваког доласка у Србију поново сам слао дописе у Канцеларију Коштунице, тражио помоћ од оних, који га добро познају. Најзад, у марту 2004. године добио сам интервју. До сусрета је дошло непосредно након драматичних догађаја на Косову и Метохији.

Упитао сам премијера, шта се уствари догађало 17. марта 2004. године на Косову? И, како се може оценити делатност миротворачке мисије НАТО-а, која је била дужна да штити србско становништво у покрајини.

- 17. март 2004. године може се упоредити са терористичким акцијама у Њујорку, Мадриду и Москви. Ради се међународном тероризму. Само што се сада он преместио из огромних мегаполиса у мање градове и села на Косову, у којима живи србско становништво. Албански тероризам има веома прецизан циљ – етничка чишћења. И по томе се албански тероризам разликује од терористичких акција у Њујорку, Москви и Мадриду. То није само моје мишљење, тако су последње догађаје на Косову оценили многи политичари у свету и дали им јасну дефиницију – етничка чишћења и тероризам. За Запад је такво понашање косовских Албанаца било потпуно неочекивано. Али последњи догађаји на југу Србије за нас нису били неко велико изненађење. Етничка чишћења на Косову су давно почета. Србе методично протерују из градова и села, где су вековима живели њихови преци. Од 17. до 19. марта 2004. године са Косова је протерано 4000 Срба, много њихових кућа је спаљено, имовина уништена. Уништено је неколико десетина православних цркава и манастира.

Од 1999. године, од када је на Косову почела да ради миротворачка мисија НАТО-а, из покрајине је насилно протерано преко 250 хиљада Срба. Тако да догађаји 17. марта, поновићу, за нас нису били неочекивани. То су последице политике косовских сепаратиста, на које смо одавно упозоравали међународну заједницу. Целом свету смо гласно говорили шта се уствари дешава на Косову, међутим нису желели да нас чују. Ситуација у покрајини је увек била небезбедна за Србе. Они, који су хтели да се врате на своја огњишта, нису то могли учинити због страха за свој живот и живот најближих. Две трећине Срба са Косова је било принуђено да напусте покрајину, овде је данас остала само трећина србског становништва. Ужасавајући цифра – само се хиљада становника одлучила за повратак у покрајину. То је основни разлог зашто је на Косову једноставно опасно живети.

Други разлог – на Косову за Србе нема слободе кретања. Људи могу да се крећу само уз пратњу војника Кфора. Алабански терористи су убили много Срба, етничка чишћења су спровођена у присуству НАТО-а, албански терористи се никога не боје. Тако да је готово пет година, након што је Косово доспело под контролу НАТО-а, за Србе тамо била крајње тешка ситуација. И могло се претпоставити, да ће терористи, који су стално држали у страху преостале Србе, једног тренутка покушати да очисте покрајину од свих припадника друге вере или друге нације. Сматрам да је миротворство НАТО-а и УН доживело потпуни фијаско. Војска и полиција су једноставно били у обавези да заштите старце, жене и децу од насиља. Они то нису учинили.

Премијер Коштуница је био убеђен да се миротворство НАТО-а у овом региону налази на ивици потпуне пропасти.

- Све ово време ни војска, ни полицаја УН једноставно нису спроводили мандат који су добили од Савета безбедности УН. Знали су да је ситуација у покрајини крајње сложена и небезбедна. Међутим више су водили бригу о својој безбедности, него о безбедности србског становништва на Косову и Метохији. А затим су Американци почели једноставно да сматрају да је тамо све у реду, да је њихова мисија је завршена. Све је ОК, Албанци су се преваспитали и постали послушни. Буш је одмах одлучио да смањи број америчких војника. Међутим управо тада су Албанци осетили своју некажњивост. Навикли су да их цео свет жали и помаже им, и да прећуткује да ОВК наставља убијање Срба, дочекујући их иза ћошка. УН, ЕУ и НАТО јако су желели да прикажу позитивне резултате поводом петогодишњице миротворства на Косову. Сви су говорили да је већ нађено политичко решење, да ће Косово бити вишенационална и мирна покрајина. У Вашингтону су чак одредили датум. Године 2005. требало се дефинитивно определити поводом статуса Косова. Кфор је прекинуо контролу појединих крајева и у перспективи је хтео да пренесе своје функције на међународне полицијске снаге и посматраче ОЕБС. Чим су Натовци напуштали српске енклаве, одмах је започињало убијање Срба. Понављам, ненаоружани Срби су били препуштени очи у очи са албанским терористима.

Западна медијска средства су радила само у једном правцу – на Косову је све добро, настао је мир. Али то није одговарало истини. 17. март је показао стварно стање ствари и право лице албанских терориста. Нису се уплашили нити 17,5 хиљада војника и официра НАТО-а, нити неколико хиљада полицајаца УН, нити светског јавног мњења, које је увек било лојално свим акцијама Албанаца, и почели су прави погроми и убиства. Не знам, можда је и била нека наредба од НАТО-а за ову операцију. Историја ће показати, али запањује синхронизованост догађаја у свим енклавама, не само на северу Косова. Значи да су се за то добро припремали. Чудно, али је обавештајних служби из целог света на Косову више него довољно. Морали су знати шта спрема Приштина. Или су знали, али једноставно прећутали. Командант јужног крила НАТО-а адмирал Џонсон, већ након 19. марта је огласио на цео свет, да Албанци спроводе на Косову етничко чишћење и да је то унапред припремљена акција. Али како је ова акција могла да прође мимо западних обавештајних служби, мимо НАТО-а, који су, како они тврде, држали ситуацију под контролом.

Константин Качалин,