Сергеј Сухарев, руски добровољац: Све србско је и моје!

Србски херој, истински православац и породичан човек. Све ово је Сухарев Сергеј Викторович, потомак руских племића, који је почетком грађанског рата у Југославији дошао да се бори као србски добровољац, заволео наш народ, овде се и оженио ии одлучио да се трајно настани у братској држави.

Редакција “Србин.инфо” је зато направила интервју са овим изузетним човеком, који ћемо објавити из два дела, с обзиром на то да наш саговорник планира да обнови и једну цркву у посвети се духовном животу.

Шта сте знали о Србији пре него што сте први пут посетили нашу земљу?

- Веома мало. Први пут сам био овде 1989. године као туриста пред сам рат. Ја сам племићког порекла, па сам због тога имао неспоразуме са тадашњом совјетском влашћу. Из СССР-а кренуо сам за Грчку. Тако сам се некако обрео и у Србију. Одмах сам видео да у Србији живе наши људи, блиски и по менталитету и по срцу са Русима. И уместо да се задржим дан-два, остао сам месец дана. Тада нисам дефинитивно остао у Србији, јер је још на власти био комунистички режим, те сам продужио за грчку, на Крф – започиње причу за наш портал,  Србин.инфо, Сухарев Сергеј.                   .

Сергеј је на Крфу живео све до поечетка грађанског рата у Југославији.

- На Крфу ми је било добро, имао сам свој посао, а Грци су као и ми православни, отвореног срца и добри људи. Када сам видео да су у Сарајеву убили србског свата, само зато што је био Србин, одлучио сам да се пријавим да браним србски народ. Јер, без обзира на то што на први поглед постоје неке видљиве разлике између Срба и Руса, када погледате наше душе, схватите да су то братске душе, да је то један народ.

Сухарев је убрзо стигао у Београд, а затим се прикључио једном хуманитарном конвоју у Херцеговини.

- Пошто сам у совјетској војсци одслужио војни рок као диверзант, убрзо сам се прикључујо регуларној Армији Републике Српске. Највећи део ратовања провео сам у јединици Гојка Ненадова Меџика који је пре рата био члан 63 падобранске бригаде. Био сам углавном на херцеговачком ратишту код Коњица, где су у почетку Хрвати и Муслимани ратовали против нас Срба.

Нама је зато био циљ, да их разјединимо. Смислили смо психолошку диверзију – пустили смо глас Хрватима да је стигао цео батаљон Руса. И успео сам, путем радио станице да их убедим да пређу на нашу страну против Муслимана, јер су се уплашили од руског појачања. Одали су нам муслиманске положаје и чак су с нама заједнички ударили на Муслимане. Заузврат смо им помогли да извуку своје цивиле преко наше територије.  

Иако је и изгубио и горњу половину прстију на левој шаци, Сергеј је остао да брани србски народ у БиХ до краја рата. У рату је нашао и своју данашњу супругу тако да је сада Сергеј, како сам каже руски Србин.

- Срео сам многе сјајне људе током рата. Али један србски територијалац ми је остао урезан у срцу и памћењу за сва времена. Због своје храбрости и оданости србском народу. Не желим да му кажем име и презиме, јер не знам да ли би због тога могао да има проблема. Тај човек који је био више пута рањаван, ишао је у борбе још неопорављен, увек први, без колебања… У њему сам видео обично србско сељачко велико срце које било скроз испуњено родољубљем, без имало личног интереса.

- Он је за мене у многим случајевима био покретач. Када сам ја губио вољу, због издајстава, кукавичлука и похлепа, нажалост наших Срба, који су завршавали послове са непријатељем, не либећи да жртвују и свој народ, његов пример и његово присуство ме је одржало, подигло и дало ми снаге у духу да наставим да се борим. Колико је био храбар, још више био је човек, са етичким нормама које никада није губио. Хвала Богу тај србски ратник и сада је жив, ради поштен посао и лепо живи. И даље је остао велики човек какав је био у борби.

Како се држава Србија брине о својим ветеранима?

- Никако. Ту нема никакве бриге. То се све свело на Јудину идеологију: издај брата свога за тридесет сребрњака. Ми сами ветерани морамо да се покренемо, сами себе да помогнемо.

Шта Вам се највише свиђа у Србији и код Срба, а шта бисте волели да поправимо у Србији и нама самима?

- Овде сам све примио као своје. Иако нешто не разумем, све то филозофски доживљавам. Све је србско моје, све то доживљавам као своје. А све лоше особине које имају Срби имају и Руси. Највише ми смета што су људи превише почели да мисле о парама, о личној користи, а мање о својој души и о општој користи. То јесте проблем. Много је издаја око нас. Људи не издају само једни друге него и сами себе, издају и своје снове ради ситних користи који се на крају веома и брзо потроше. А због ситне добити често жртвују и свој образ, самопоштовање, блискост са другим људима. И код Руса и код Срба, је пуно Јуда и фолираната. И то ме боли – истиче наш саговорник.