Србија као лек од „староруске туге“

Србски пријатељи га одавно зову Ћира Чорбић, јер зове се Кирил Боршчов (Кирил Борщев – „борщ“ је чорба од говеђег или свињског меса, парадајза и/или цвекле). Завршио је РУДН (Руски универзитет дружбе народа). Магистар је политичких наука. Има 32 године, рођен је на Видовдан. Припада генерацији људи који су средином 2000-их година били главни посетиоци веб-сајтова посвећених Србији. Затим је Кирил посетио Балкан.

Упозоравамо да се србским русофилима и руским србољубима неће допасти све оно што је он рекао Тимуру Блохину, новинару Гласа Русије. Али то је однос човека који је упознао Србију не преко ТВ екрана, већ изнутра. И његово мишљење је у сваком случају интересантно.

Кириле, састајемо се у Москви. Вратио си се на кратко из Београда. Реци ми, како се догодило да си једном спаковао ствари и преселио се у Србију?

- Заинтересовао сам се за Србију, вероватно, како и сви остали - почело је са елементарном „патриотиком“. Прва путовања су ми отворила земљу, и видео сам да су многе њене стране далеко занимљивије и привлачније свих оних полувиртуелних ратова. Стекао сам пријатеље, познанике. Допало ми се. Једноставно речено: добри људи, добра клима, атмосфера, умерени живот. А био сам већ уморан од Москве, од свега. Зато сам и поставио себи такав средњорочни план – да се преселим. Па шта знаш. Многи маштају, пишу на форумима, али даље од маште не иду. Ја сам кренуо даље. Помогло ми је и то што ми је посао био повезан са Србијом: прво Србска.ру, затим Сеница.ру. Појављивали су се практични пројекти. Три и по године после мог првог путовања у Србију, купио сам стан у Београду и преселио се. Ни мало не жалим. Волим своју земљу, али тамо сам пронашао своју другу домовину. Србија ме је топло прихватила, иако тамо такође има много проблема. И Русима тамо није баш тако лепо, како се сматра. Не ради се само о финансијским проблемима. Србија је братска земља, али другачија. Колико год да се према теби лепо понашају, на првом месту за Србе су увек своји – Срби, а затим ти, у заградама – Рус. Ти тамо нећеш постати сто посто „свој“, и многи с тим не излазе на крај. Да, наравно, ми се у Србији уклапамо боље од других народа, али свеједно до одређене границе. Коме одговара такво стање ствари – бити „полусвој“ – он се навикава, ко не – он не издржава. Сваким даном налази све више минуса. Многи се враћају.

Кажеш, свој, у заградама „Рус“. На које се области живота то односи? Рецимо, изгурају те из реда, или наилазиш на пословне проблеме?

- Зависи од ситуације. У реду ће ти, напротив, уступити место, јер си Рус. У бизнису ти могу прићи раширених руку, а затим ће ипак одлучити да си Рус, значи априори срећнији, богатији, па неће бити грех да те онако мало „наместе“, али братски, штедећи те. Ако долази до конкретног конфликта у сфери бизниса, то што си Рус те неће спасити. Напротив, почиње стара србска песма. Знаш, неки зависно од ситуације лако прелазе са величања Русије на њено блаћење: нисте нам дали оружје, вечито нас остављате на немилост, нисте ви наши спасиоци, већ вам ми дајемо шансу да се покажете како сте добри пред читавим светом, ми смо за вас монета за поткусуривање. Али такве ситуације се дешавају по правилу кад људи имају личне проблеме, а не на нивоу Русија-Србија.

За неког се вероватно руше шаблони док слуша твоје речи... Иначе, један ми је познаник причао да није могао да дође себи од радости кад се преселио у Србију. Тамо су скроз други принципи дневног боравка, вечито „добро јутро“ с комшијама, „ајмо на кафу“ и томе слично. Другим речима, као кад се сетимо старе песме о Совјетском Савезу: „Не знам другу земљу у којој тако слободно дише човек“.

- Срби су ти исти нормални људи, као и Руси. И њима су својствени пороци: издаја, клевета. А што се тиче речи твог познаника – слажем се. Мени овде веома недостаје србски начин живота. Можда није лепо да то кажем, јер ја сам Рус и моја је земља Русија, али код Срба је све некако људски, они се боље односе једни према другима, и, иначе, према странцима. Према истим тим омраженим Американцима они се понашају срдачније, него ми, овде у Русији. Нећу да се створи утисак да имам само негативне емоције. Једноставно не гледам кроз розе наочаре. Понављам: Србија је нормална земља са својим минусима. Не могу да поднесу то они Руси, који су мислили да је Србија рај на Земљи. Што се тиче бизниса, 70% пројеката о којима ја знам је завршило неуспехом. Због разлике у менталитету. Ми заборављамо на њихове културне особине, навике. Ево примера. Жали ми се Рус: не могу да радим са Србима. Долазе и кажу ми: плати нам педесет евра мање. Немамо паузу за кафу. Желимо пола сата времена „на кафу“. Плати нам мање, али дај нам то уживање. Тај србски принцип неки Руси не могу да схвате. За Србе новац није тако важан. Важно је живети. Пропадају бизнис пројекти, бракови, јер се заборавља на разлику менталитета.

Ако није нека комерцијална тајна, испричај нам као си ти зарадио свој србски динар.

- У то време смо ми већ имали прилично развијени пројекат Сеница.ру. Ја и мој кум Алексеј, са којим сам се преселио у Србију, све досад не остављамо наду да пројекат донесе колико је у њега уложено, а истовремено смо покушали да почнемо бизнис. Али испоставило се да смо били исувише самоуверени и брзоплети. Нагазили смо исте те патриотске грабље. Наводно, Србија је наша братска земља, сад ћемо у висине. Нема везе! Отворили смо фирму за пољопривредни електроалат. Али нисмо имали довољно искуства и знања. Кроз две године смо већ знали како треба радити, знали смо све замке, али не и кад смо дошли. Нико нам није помагао. Укратко, фирма мирује. И уопште, већина Руса, који долазе у Србију да би се бавили бизнисом, покушава нешто у трговини некретнинама или туризму. Знам свега неколико мање-више успешних компанија. Могу да испричам о људима који су дошли из Сибира са одличним интернет пројектом, који такође сад мирује због истих разлога – мањак искуства плус конзервативност србског друштва. Кад човек каже: па мене у околини и без тога сви знају. Питамо: па зар вам не требају и други клијенти? Не, довољно их имам – мали ми је магацин. Односно, не желите да се ширите? Ма не. А грешка је још била и у томе што су узели руске менаџере, који су навикли да све штроје по руским правилима. Укратко, менаџмент и персонал нису нашли заједнички језик.

Сећам се да си средином 2000-их водио блог који је био прилично депресиван. Да ли си нашао душевну равнотежу кад си се преселио?

- Могу отворено рећи – да. У Србији сам нашао хармонију, иако сам имао озбиљне проблеме личног карактера. Трпео сам озбиљне ударце, али осетио сам се у Србији срећним и стекао неку своју самосталност, иако, наравно, добијао сам помоћ из Москве. Осетио сам укус живота, јер тамо се може и с мањим новцем лепо живети, живети за себе. Многе руске породице купују куће, седе по србским селима и срећне су.

Пратиш ли рад руско-србских друштава, организација које се на овај или онај начин баве популаризацијом наше културе у Србији?

- Уз сво поштовање историје моје земље, таква врста активности се често своди на рекламирање неке битке, пораза, на причу о исеченој брези, неки војни марш и тако даље. Сами организатори често говоре да је то бедно, и да мирише на нафталин. Млади иду у америчке центре јер се тамо предлажу савремене, занимљиве ствари. А код нас – вечит филозофски кружок, Достојевски – поново кажем, уз сво поштовање. Све је то потребно, али у ограниченој мери. Руски дом сада веома много ради, треба признати, као и амбасада. Али фали им медијска подршка. Покушавали смо да нешто смислимо. На пример, руску дискотеку, али неуспешно. Људима старије генерације то није занимљиво, неки су чак против. А што је наша поп музика боља или лошија од српске на коју плешу?

Чуо сам да ти и Алексеј успостављате односе са севером Косова?

- Тесно сарађујемо са београдским одељењем Фонда Јединства православних народа, и његов руководилац Наталија Коцев је покушавала да нас повеже с представницима северних општина. Они траже једно – медијску подршку, јер их слабо чују. Чак и ако се „Глас Русије“ и још десетак портала попут нашег узму за то, свеједно ће бити мало. Ја волим да зовем север Косова „балканском Палестином“. Али за Палестину ради читав арапско муслимански свет са својим медијима. А код нас „Глас Русије“, Србска.ру, Сеница.ру и форуми фудбалских навијача. Довољно је да западни канал да један коментар о несрећном стању Албанаца и читав наш рад пропада.

Нисмо уопште говорили о политици. Шта мислиш о платформи за Косово, и уопште, о будућности покрајине?

- Требало је борити се за аутономију до 2004. године, када је било више Срба на Косову, кад су још постојали неки путеви између севера и Метохије, преко енклава. Тренутак је, нажалост, пропуштен. Срби у јужним енклавама су схватили своју ситуацију и то да немају шта да очекују од Београда. Поновићу, то је сад неки аналог Палестине на Балкану, и дај боже, да тако и остане. Како сами Срби кажу, Косово су губили више пута и враћали га, јер су га платили не земаљском, већ небеском ценом. Цикличност историје ће највероватније довести до тога да врате себи Косово, али не у наредних 50-100 годна. За то ће време Албанци дати неку врсту аутономије северу, општинама као што су Ораховац и Грачаница. Они већ сада не постављају тамо своје људе, већ припаднике других националности. Сада морају да покажу да је њихова држава максимално демократска и адекватна, зато ће држати поред себе људе попут министра Саше Рашића и говорити: време је да се заборави на наслеђе 90-их. Играће се на карти евроинтеграције, на томе да, када сви уђу у ЕУ, граница неће ни бити. Сва та правила игре ће, наравно, бити диктирана са друге стране океана. Албанци би сами све то брже решили – једноставно би почистили територију. Могућа је, наравно, и друга варијанта. Албанци могу да не презају ни пред чим као 2004. Сада су у повољнијој ситуацији: дрски су на југу Србије. Македонски Албанци су ми скоро отворено причали да ће, наводно, на пролеће бити решено питање Западне Македоније. У Македонији су добили све што нису могли да добију од Срба, и то доказује да су Срби били у праву, када нису желели да дају оно што су Албанци тражили. Јер Албанцима није важно шта каже македонска страна. По читавој Македонији, и у Скопљу, стоје споменици ОВК, македонски министар одбране је Албанац, даје званичне изјаве на матерњем језику. У Гостивару постоје улице назване у част албанских терориста. Био је случај када су породице Македонаца погинулих у рату 2001. оставили без пензија, јер се тражило да држава у том случају плати и Албанцима.

Кириле, какви су ти планови након повратка у Србију? Поново бизнис? Једном си се већ опекао...

- Нема везе. Човек учи на својим грешкама. У Србији се осећам комотно, стекао сам пријатеље. Овде, нажалост, нисам могао да их сачувам, зато се осећам усамљено. Планирам да преселим и своје родитеље. За пензионере је тамо боље. Са руском пензијом се може нормално живети. Иначе, знаш, у Србији се буди осећање патриотизма. Закачио сам на балкону руску заставу, што овде никад нисам радио. Слушао сам глупе руске шансоне, поп музику, јер то је тобоже твоје, домаће. Пролазе године, па и ја желим да живим. Перспектива да се за неколико сати довезеш до мора, лагана зима и јавни саобраћај без грубости – све ми се то допада. Као човек који се регуларно нађе под влашћу депресије, у Србији сам схватио да постоје неки зрачци према којима треба ићи.

И мене је Србија лечила пар пута. Рекло би се да имам све: вољену породицу, вољени посао. И опет, та наша „староруска туга“ долази нам веома често у посету.

У староруској тузи, како се пева у једној песми.

На то сам и мислио.

Тимур Блохин,