Милован Витезовић: Срби опстају иако би кошава однела све друге народе

Дело Саве Немањића јесте дело по коме се народ препознаје у својој држави, у својој вери, у својим уверењима, у свом језику, у својим законима и у својој правди. И пре њега били смо Срби. Од њега знамо да смо Срби. Савино дело је крштеница србског народа, сведочанство о његовом историјском пунолетству, јемство како се подиже дедовина, тапија на српску земљу, тестамент којим се наслеђује отаџбина и доказ историје да је овај народ заувек изборио своје место на карти Европе и завет да му га нико не сме и не може одузети.

Овако, за "Новости", говори књижевник Милован Витезовић, наглашавајући да Орден Светог Саве, који му је недавно уручен, за њега представља круну књижевног рада.

- Величина дела Саве Немањића обавезује нас да га зовемо Свети Сава. Трајност дела навела је свет да га и он зове Свети Сава Србски. У укупном сазвежђу хришћанских светаца, и православних, и римокатоличких, нема ниједног свеца који се као он зове именом народа.

* У Вашој обимној библиографији књига романа, песама... јављају се и ваши списи о Светом Сави?

- Моја љубав према вери ми је прирођена. Још крајем шездесетих година, када је Народно позориште у Београду расписало конкурс за националну драму, желео сам да учествујем на њему драмом о Светом Сави. Нисам учествовао јер, сем скица, нисам даље стигао, међутим, била је то прилика да се, иако млађи, спријатељим са тадашњим доцентом Ђорђем Трифуновићем који ме је свесрдно увео у време Светог Саве, у књиге о њему и, вероватно, ту је његова заслуга и у мојим поимањима немерљива. У том периоду, захваљујући професору Рашку Димитријевићу и професору Милошу Н. Ђурићу, упознао сам историчара српске средњовековне књижевности, чувеног Милана Кашанина. Помогао ми је да многе ствари схватим на други начин. 

* После успешног сценарија за серију о Вуку Караџићу, готов је и рукопис за серију о Светом Сави?

- Прошао сам животним, не само књижевним, путем Светог Саве. Стао сам на сва значајнија места на којима је био, почев од Хиландара, Свете земље, до Трнова у Бугарској. Историјске прилике кроз које је наша земља, и велика и мања, пролазила одлагале су рад на серији о Светом Сави. Жеља и радна воља нису ме напуштале. Написао сам драму "Принц Растко - монах Сава", потом и роман "Принц Растко". Драма је играна у Београду, Ужицу и Бањалуци. У Београду је на премијери први пут у јавности, по избору, био патријарх Павле. У позоришту "Бошко Буха" драма је играна једанаест година у више од 130 представа. Ужичка представа је изведена и у Тршићу на Вуковом сабору. Бањалучка представа стигла је на Стеријино позорје. Роман "Принц Растко" имао је до сада девет издања, сва у, за наше прилике, завидном тиражу. У књизи "Мисли србски" седам есеја посвећено је Немањићима и Светом Сави.

* Каква је улога Хиландара данас?

- Од устоличења до данас, Хиландар је манастир србског опстајања и трајања. Царска повеља за градњу Хиландара, коју је из Константинопоља прибавио "всех правоверних христијан молебник Сава Грешни" први је и прави почетак самосталне Српске цркве која ће омогућити самосталност државе. Хиландаром је србски народ заветован у славу вере, Бога и себе. Срби су своји по вољи Божјој, по царској повељи и по својим законима исписаним у Хиландару. Њима је Свети Сава први пут и заувек узаконио земљу. Хиландар нам показује колико смо вољом саме историје били јој и миљеници и страдалници.

* Свештеници су имали значајно место у политици у средњем веку, да ли је ово време другачије?

- Већ смо из претходног питања појмили како је Хиландар био велико училиште у коме су се духовни, а тиме и световни учитељи спремали за Србију. Време које је дошло ослобођењем од Турака донело је раздвајање духовног и световног школовања у препарандијама и учитељским школама. До посла Другог светског рата и времена одвајања Цркве од државе учитељи и свештеници били су цењени људи у народу, нарочито у селима, што више нису у нашем времену.

* Утисак је да је Свети Сава својом дипломатијом учинио више за Србе и Србију него све војске до сада?

- Колико сам спознао Светог Саву и његову дипломатију, мислим да је учинио све да би Краљевина Србија и после њега напредовала и уздигла се до царевине. Војске су прекидале периоде уништавајући и народ и цивилизацијска постигнућа. Што се тиче излаза, моја девиза је, у ствари девиза Вука Караџића: "Нека свако уради што је кадар и неће народ пропасти!"

* Ми смо на историјској ветрометини, а данас има, колико и јуче, а можда и више претњи нашем народу и нашем националном бићу?

- На овој ветрометини сваки народ би кошава одувала. Даље је мој одговор Вуков.

* Иду велики јубилеји. Осам векова аутокефалности СПЦ и овенчања Стефана Првовенчаног. Да ли ћемо то достојно обележити?

- Надам се! Мада, плашим се јубилеја, с обзиром на досадашња искуства, кад смо имали јубилеје са којима смо могли достојно да се представимо свету. Рецимо, обележавање стоте годишњице од смрти Вука Караџића 1964. Целу земљу смо дигли тим поводом. Круна обележавања је требало да буде издавање целокупних дела Вука Караџића, што ни до данас није урађено. И пут од Тршића и Троноше - пут описмењавања младог Вука Караџића. Целог лета радиле су филолошке, наше и иностране, радне бригаде. Тај пут је данас непроходан. Двестота годишњица рођења Вука Караџића обећавала је велико национално признање у свету. На свим универзитетима који су имале славистичке катедре обележена је годишњица. Код нас је то имало вид државне прославе и државним одлукама прикупљена су велика средства која је требало да буду највећи материјални допринос србској и југословенској књижевности и издаваштву. Основана је и Вукова задужбина. Средства су отишла великим предузећима као позајмица за плате. А Вукова задужбина сада тавори.

* То није једини пример...

- Године 1989. била је велика прослава Косовског боја. О последицама да и не говоримо. Године 2004. славили смо двеста година Првог србског устанка. Сем академије у Орашцу, на коју су потрошена велика средства, ништа значајније за славу Српске револуције није урађено. Слично се десило и са годишњицом Миланског едикта, која је могла бити светски глас за нас. И... да не бројим више... надајмо се да ћемо се до тих годишњица дозвати памети.

* Како видите нашу културу данас?

- За одговор на ово питање била би потребна овећа студија. У којој сигурно не би било брањено данашње стање.

* Где су уметност и политика по историјском значају, а где по буџетској заступљености у Србији?

- Свака на својој страни.

* Да ли је у време ваше књижевне младости било лакше постати писац него сад, без обзира на политички став?

- Сигурно да је било лакше, с обзиром на просторе у којима сте се могли огласити. Тада је постојала једна партија и требало јој се супротставити. Данас се треба супротставити свим партијама да би остао свој.

* Постоје ли данас левица и десница у литератури?

- Не верујем. Ако постоје, бесмислене су.

* Многи са нестрпљењем ишчекују вашу књигу о Бранку Ћопићу, када ће коначно угледати светлост дана?

- Ишчекујем и ја, али је морам окончати онако како сам замислио да би и Бранко био задовољан.

НАРОДНИ МУЗЕЈ

* КАО члан УО Народног музеја, можете ли рећи назире ли се крај реконструкције зграде на Тргу републике?

- Реконструкција Народног музеја, како сада стоје ствари, биће у последњем предвиђеном року, уколико се трезор Владе Србије буде држао рокова. Што до сада није била завршена, требало би питати претходне министре културе.

Драгана Матовић,
Новости,