РАТКО ДМИТРОВИЋ: Ако Бога знате, забраните америчке филмове, они су у директној вези са масовним убиствима по Србији

 Љубиша Богдановић, из Велике Иванче код Младеновца, убио је у зору, деветог априла ове године, 13 особа. Најпре је убио свог сина, пуцајући му у главу а онда репетирао пиштољ и кренуо у комшилук. Убијао је, кажу сведоци, хладнокрвно, као да глуми, као да је све то филм. Не знам како се вама  чини, какве су вам асоцијације, али мени је ово баш као да гледам неки амерички филм.

Годинама покушавам да писањем или причом, у оквирима који су ми доступни и на располагању, упозорим на погубан утицај америчких филмова на србско друштво. Свестан свих могућих приговора стојим чврст као стена да се ова страшна масовна убиства по Србији- а само за последњих десет година било их је неколико – догађају у великој мери под утицајем америчких филмова. Не рачунајући холивудску серијску продукцију у сфери комедије, домета до малоумног нивоа „Мистер Бина“, 95 од 100 америчких филмова обилује насиљем, сценама бруталнијим од стварних  убистава.

Постало је нормално да свако вече, али заиста свако вече, на неком од београдских канала са националном фреквенцијом, предвођених Радио телевизијом Србије, гледамо амерички филм, или тзв детективску серију, у којој једни другима забијају ножеве у очи; пуцају у главу са удаљености од пола метра – техника успорене филмске анимације показује како метак улази у лобању из које делић секунде касније излази мозак – или како се одсечене главе котрљају ледином док им очи колутају  а на рукама одсеченим  од тела прсти још помичу .

Онај ко је одгледао три наставка филма „Ханибал Лектор“ представља потенцијалну психолошку бомбу. Са таквим не бих волео да живим ни у блоку, камоли у стану.

Нема вечери у Србији без америчког филма са десет до педесет мртвих, раскомаданих, бачених у киселину или живу лаву. Хоћете ли да вам набројим најмање десет филмова, у Србији најављиваних као светски хитови, о масовним убицама, патолошким типовима који хладно ликвидирају родбину, комшије, пролазнике, одлучних да на крају, као Љубиша Богдановић из Велике Иванче, последњи метак спуцају у сопствену лобању.

Да ли је могуће да је Љубиша Богдановић, иначе миран и сабран човек, по свим исказима оних са којима је живео, у једном тренутку, из чиста мира, узима пиштољ и креће са ликвидацијама, почев од сопственог сина?

Нема тог психолога који ће ме убедити да се ово десило у трену; кврцнуло човеку у глави, променило свест и личност, да нема своју предисторију измештену изван породице, придошлу каналима кроз које се у нашу подсвест депонују слике. Да, господо, то се отела слика похрањена у подсвести, нешто слично, идентична или скоро идентична ситуација виђена на филму, која се изненада поклопила са животом Љубише Богдановића. А нема те ситуације за страшну идентификацију коју већ нису екранизовали  болесници из Холивуда. И сасвим је неважно да ли се то догодило Љубиши Богдановићу, пре њега Николи Радосављевићу из Јабуковца, код Неготина, деветоструком убици, или Драгану Ћедићу из Лесковца, који је 2002. године убио супругу и њених шест рођака. Само је питање ко је следећи. Ове што убијају по једно или двоје, Србија не броји.

Америка и Србија су земље у којима се, пропорционално посматрано, приказује највише америчких филмова. Највише масовних убица има у Америци, ових који пуцају а да нико не зна због чега. Србија има амбицију, и добро јој иде, да на том путу парира Америци.

Ако је судити по филмском програму РТС-а, Б-92. Прве српске телевизије, нико осим Американаца и не снима филмове. Они неамерички филм пусте само забуном.

До пре двадесетак година у Србији је било незамисливо да отац убије сина, брат сестру, син родитеље… Сада је то нормално. Зашто? Због ратова, због кризе, рећи ће неко. Не.

Други светски рат био је неупоредиво суровији и страшнији од рата вођеног деведесетих година на простору бивше Југославије. Са више жртава и више бруталности. Након тог рата, све негде до краја осамдесетих, обично убиство на потезу од Охридског језера до Алпа, третирало се као догађај месеца, зато што је био догађај месеца. Убио човека или жену? То је била сензација. Ако би се открило двоструко убиство медији су о томе развлачили вуницу пола године. Данас се у Србији двоструко убиство и не објављује у медијима. Осим ако је баш „мртав дан“. Без „Фарме“ ,„Великог брата“ или преговора са Шиптарима.

Али, људи су нервозни због сиромаштва, беде, безнађа, чујем како кажу противници ове теорије. Знате ли какво је сиромаштво било након Другог светског рата, питам уместо одговора? За хлеб није било ни кукуруза, камоли пшенице а месо се јело за славу, Божић и Ускрс. И није било масовних убистава.

Укратко, молим, кумим, вапијући до неба , да надлежни орган државе Србије (не знам који, нити ме је брига) забрани  приказивање америчких филмова у којима има насиља, на телевизијама са националном фреквенцијом. Или једноставније, да забрани приказивање америчких филмова уопште. Ништа изгубити нећемо.