ОДКБ - Говор члана Стефан Вуковић

ОДКБ је војнополитички савез (често називан и – источни НАТО), а сачињавају га републике бившег Совјетског Савеза окупљене по његовом распаду у Заједници независних држава (ЗНД). Основан је 15. маја 1992. са задатком заштите територијално-економског пространства држава чланица од сваке спољне агресије, међународног тероризма и великих природних катастрофа. Чланови ОДКБ-а су: Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргизија, Русија, Таџикистан и Узбекистан уз напомену да и Србија треба да постане чланица ОДКБ.

Нема сумње да је низ револуција и народних покрета који су током пролећа и лета ове године потресли арапски свет, а који је наговестио да би ова догађања могла да се прелију и на неарапске просторе, како у Африци тако и у Азији, многе навело на размишљање. Управо на тим сазнањима изникла је идеја да би ОДКБ, осим што делује према „спољном непријатељу“, могао да се окрене и унутрашњим проблемима . OДКБ је значајна помоћ државама чланицама организације пошто је  јасно да  нико од чланица  неће кренути на фронт (против спољног непријатеља), али зато многе  спољне непријатеље сврбе руке када је реч о државном удару,смјени влада изазивању нестабилизација и  окупација.             

Случај су Југославија,Ирак,Иран,Сирија....
О могућности избијања револуција на постсовјетским просторима,које би биле сличне исценираним револуцијама од стране непријатеља ОДКБ је свјестан и спреман је да брани све своје чланице са свим потенцијалима од Атомског до Ваздушно космичкх јединица Руске армије.

Ово, значи да би ОДКБ, у случају потребе, могао да се умеша и у унутрашње ствари појединих држава чланица ако процјени да су такозвана АРАПСКА ПРОЉЕЋА И НАРАНЏАСТЕ РЕВОЛУЦИЈЕ  креација непријатељских дјеловања према ОДКБ-у и њеним чланицама.

Нови облик деловања свакако је покренут улогом НАТО-а у дешавањима у арапском свету. Ово се посебно односи на директно учешће алијансе у свргавању с власти либијског вође Муамера Гадафија. Са друге стране, западна војни планери не крију да им је један од стратешких циљева ширење организације на исток, посебно на републике бившег СССР-а.

Стално сервирање демократије у многим земљама је један од најприсутнијих  облика притисака  на  руководства земаља  како би запад испунио своје циљеве,такоће друга врста притисака је помоћ опозицији у стварању “грађанског друштва” и слугу западних планера.

Чињеница је да су поједине западне земље до грла уплетене у промене у арапском свету, али то је могуће објаснити једнако пословним интересима (битком за енергенте), колико и чињеницом да се ради о државама које су у односу на тај исти Запад до пре пола века још биле у колонијалном статусу.

Још 27. фебруара је руски министар одбране Сергеј Шојгу на састанку са високим официрима руске војске изјавио да Ваздушно-дестантне снаге “треба да буду коришћене као снаге за брзо реаговање на кризе”, не улазећи у додатне појединости. То је очигледно, између осталих, препуштено Шаманову, који је прецизирао да би руске ваздушно-десантне јединице могле да буду послате ради очувања суверенитета Јужне Осетије и Абхазије, као и извршавања руских обавеза према својим партнерима из Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) – Јерменији, Казакстану, Белорусији, Таџикистану и Киргизији.

Русија јасно ставила до знања да неће оставити ту земљу на цедилу, и да ће бити спремна да изврши своје обавезе из Договора о колективној безбедности. [3] Иначе, у Јерменији су у септембру 2012. већ одржане вежбе Колективних снага за брзо реаговање ОДКБ, у којима је учествовала 98. Ивановскаја ваздушно-десантна дивизија. [4] Укупно, ВДВ броји око 35.000 припадника, и одиграла је једну од кључних улога у петодневном рату са Грузијом 2008. године. Шаманов је ветеран чеченског рата и дугогодишњи блиски сарадник Владимира Путина.

Ово очигледно усложњавање ситуације на Кавказу не може се, наравно, гледати изоловано. Штавише, из балканског угла, неминовно се може поставити и следеће питање: да ли ће на крају, када се сведу сви рачуни, амерички ангажман на Косову коштати и превише? Да, то је сасвим могуће. САД су војном акцијом против СР Југославије 1999. године, мимо међународног права и без одобрења СБ УН, како је то закључио Солжењицин, чврсто успоставиле принцип „јачи тлачи“. Овај принцип је брзо почео да буде примењиван свуда по свету. Међутим, што се Балкана тиче, резултат свега требало је да буде формирање независне државе Косово, чему се Србија успротивила, па се тлачење наставило. Кршењем међународног права проглашена је тзв. република Косово, затим су многе земље натеране да је признају, а Србији је понуђено или да са овом лажном државом успостави званичне односе или да буде потпуно периферизована. И поред свих проблема са Србијом, ипак треба рећи да су, ослањањем на албански фактор, САД успоставиле чврсту контролу над Балканом. Проблем се, међутим, јавља на другој страни. Стављање Балкана под контролу само је један од корака у геополитичком наступу САД ка централној Азији. Пут са Балкана до централне Азије –води преко Кавказа.

Успешно довођење Сакашвилија на власт у Грузији само је појачало самопоуздање Вашингтона. А и да је неко планирао да пружи отпор, примењивана је стратегија „јачи тлачи“ па је само могао да доживи судбину несретне Србије. И ту долази до прве промене! Судбина Србије била је језива опомена свим малим државама шта ће их задесити уколико пробају да пруже отпор, али је била и аларм свим великим државама да нешто предузму, уколико желе да остану велике у сваком смислу те речи. Дакле, била је то и опомена Русији. А Русија, по брзој консолидацији за време првог Путиновог мандата, пошто је било прилично касно за значајније укључивање на Балкан, усмерава највећи део својих ресурса ка Украјини, централно-азијским државама и,наравно, Кавказу. Свих ових година развијана је унутрашња структура ОДКБ, чије су чланице Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија, Узбекистан, Киргистан и Таџикистан. Тиме је стратешки ојачана позиција Јерменије, важног руског савезника на Кавказу. У наредним годинама, може се испоставити и кључног руског савезника на Кавказу. Главна претња по безбедност Јерменије долазе споља, а ту је Русија у обавези да помогне чланици ОДКБ, што јегенерал-потпуковник Владимир Шаманов и потврдио. Тиме би се сваки нежељени сценарио у будућности могао спречити, а могућност понављања сценарија из Цхинвалија свео на најмању могућу меру.

Овиме се америчка позиција драматично погоршава. Са руским присуством на Криму, Абхазији, Јужној Осетији и Јерменији, угрожени су стратешки амерички планови, па САД имају три могућности: да уђу у сукоб са Русијом; да уђу у преговоре са Русијом; да се повуку. Пошто први сценарио треба искључити, остају преостала два, а какав год исход да буде, позиција САД ће бити значајно слабија него што је била пре неколико година, а камоли од оне како је била планирана. Даљим развојем односа унутар ОДКБ, такође се и искључује могућност даљег спровођења стратегије „јачи тлачи“. Уколико чланство у ОДКБ може у потпуности да гарантује безбедност држава чланица, НАТО губи монопол да присиљава  друге државе у чланство. Јер   како то поборници уласка Црне Горе  у НАТО кажу да Црна Гора мора да уће у НАТО да је тај НАТО не би напао. Нова етапа у функционисању ОДКБ може значити и нову етапу у укупним међународним односима. А можда би све другачије било да НАТО није бомбардовао СР Југославију 1999. Бомбардовањем СР Југославије, стварањем тзв. републике Косово и кршењем међународног права, САД су стратешки загосподариле Балканом, али су зато изгубиле Кавказ који је био у њиховим плановима заједно са Балканом....и да закључимо..ШТА ће САД  Балкан без Кавказа ? Овим се јасно открива империјалистичка тежња САД да покоре православље ,ослабе га и на крају пљачкају богаства Русије А шта ће им Балкан без Кавказа! Овим се  показује да је  Америка  јасно увијек циљала на Русију.

Зато Црна Гора треба да буде чланица ОРГАНИЗАЦИЈЕ УГОВОРА О КОЛЕКТИВНОЈ БЕЗБЈЕДНОСТИ, на то нас упућује историја и традиција наших братских односа од 3 вијека.Позивамо граћане да дају допринос да ЦГ буде чланица РУСКОГ беѕбједносног система а не НАТО  УБИЦА,ОКУПАТОРА И ПЉАЧКАША !