Русија у Централој Азији: међусобна зависност

Централна Азија скоро увек је била у епицентру светских процеса. Актуелна времена нису изузетак. И мада саме по себи централноазијске републике никада нису играле осетну улогу, због геогрфског положаја остајале су приметни објекат геополитике.

Данас се многе од тих држава налазе у жалосном стању – у економском, политичком и цивилизацијском смислу. Слична ситуација је опасна не само по њих саме. На удару је читав континент. Централна Азија може се назвати кључем за систем трансконтиненталне безбедности. Одатке и пажња која се поклања изради механизама утицаја на процесе који се тамо одвијају.

Када Русија говори о Централној Азији као зони својих приоритетних интереса, то нису пуке изјаве, већ дубока свест о својој историјској одговности за дешавања у јужном подножју и пред централноазијским народима, и пред сопственим, чију безбедност није могуће осигурати ако се не покрије азијски правац. Очигледна је својеврсна зависност. Многи проблеми могу да буду решени само захваљујући заједничким напорима, порастом интеграције. Говори старији научни сарадник Института за политичка и социјална истраживања Црноморско-Каспијског региона, експерт за Централну Азију из Института за Исток РАН Андреј Арешев.

- За Русију Средња Азија је врло важна у контексту оних интеграционих пројеката које покреће Москва заједно са својим партнерима. Ови пројекти били би узајамно корисни и  повећали би стандард у земљама региона. И делимично би скинули са дневног реда прилично акутни проблем за Русију – проблем радне миграције из Средње Азије. Али главно интересовање је проблем безбедности на територији региона. Постоје различити фактори ризика. Између осталог територијалне противречности, пораст трансграничног тероризма, екстремизма. А такође мешање спољних сила у унутрашње ствари региона. Уз све то Русија не може да остане по страни због слабо заштићених грнаица и великог тока миграната из Средње Азије на територију РФ. Русија је заинтересована за еволуциони карактер промена у Средњој Азији.

Алтернатива интеграцији земаља постосовјетског простора не постоји. Питање је механизама, принципа и алгоритама реализације пројекта. Кретање у том правцу кочи неусаглашеност дејстава самих централноазијских република. Поново дајемо реч Андреју Арешеву.

- Противречности међу суседима, колико се може судити, прилично су велике. Он есу везане, наравно, и са личним фактором. Али такође противречности између Казахстана и Узбекистана, на пример, везане су за претензије на вођство у региону. Противречности између Узбекистана, Таџикистана и Киргизије су везане за водени проблем који је изузетно акутан у Централној Азији и надаље ће се заоштравати. Такође у питању су погранични проблеми, проблеми везани за разне националне енклаве, етничке мањине. У совјетско време национално и територијално разграничавање у Средњој Азији је извршено, да тако кажемо, полазећи од удобности државне управе. И независне државе које су се формирале после 1991. године суочиле су се са низом спорних питања. Добро би било да се ови проблеми не претворе у отворене конфликте. Противречности у одсуству било какве формиране концепције регионалне интеграције и даље ће се негативно одражавати на односе међу суседима.

У целини, самосталним државама Централне Азије биће врло тешко да реше читав низ проблема нагомиланих у последње две деценије. Са друге стране, и Русија не може да осигура безбедност јужних граница без подршке својих суседа. Процват Центалне Азије повољај је Москви и у економском, и у социјалном, и у политичком плану. Па и са тачке гледишта самоидентификације обнова веза са некада братским народима може да буде за Русију репер у тешком трагању за обновљеном националном идејом.

Сергеј Дуз,