booking.com
Почетна страница > Новости
Бранко Ракочевић

Сократ – мислилац претеча, а његова смрт први у историји акт савремене образовне политике

Сократ – мислилац претеча, а његова смрт први у историји акт савремене образовне политике
08.06.2015. год.

У Антици су мистици били мудраци и философи. И управо мистика   их је  учинила мудрацима.  У крајњем случају,  најпознатији међу њима,  Сократ, потврђује такву тачку гледишта.

Сократ (469-399 пре нове ере) је тражио да свако открије истину у себи.

„Босоноги  мудрац“ Сократ – је први духовни учитељ Запада,  кога називју  „безбожничким Христом“  или „хришћнином пре Христа“. 

Мислилац препун парадокса,  конзервативни учитељ мудрости

Њему дајемо спомен ову.    

Сократова смрт први у историји  акт савремене  образовне политике.

Можемо са сигурношчу рећи већ на самом почетку  овог огледа да је први у историји званични акт образовне политике била срмрт Сократова по пресуди суда за дисиденте.

Суд му је одредио смртну  казну стављајући му на душу више  кривичих дела:  „зато што не поштује  богове који штите град, што уместо  правих уводи некаква нова божанства,  а крив је и зато што квари омадину“.

Сократу је судило велико атинско правосудно веће са укупно 550 судија од којих је 300 гласало за смртну казну,  док је 250 великдостојника правде било против.

Интерсантно је нагласити да  је кривично дело „кварење младежи“ Сократу стављено на душу због његовог енергичног  критичког става према педофилији, јер су стари Грци сматрали  устаљеном  и распрострањеном друштвено-културном  нормом   поседовање  дечака-љубавника.


Одавно је постало јасно да је најзнаменитији  мислилац западне цивилоизације,  филозоф претеча,  Сократ,  заслужио смрт зато што су у Атини хтели да задрже монопол управљања знањима а самим тим да заштите град од  различитих мишљења  и дисидената.

Препун  парадокса

Сократ је препун парадокса. Почевши од изреке која му се приписује „Знам да ништа не знам“  коју он никад није изговорио, па све до тога да он  као најзнаменитији философ европске цивилизације није иза себе оставио ниједан написани редак,  зато што је сво своје учење преносио усмено. 

Судећи по свему,  Сократ је био конзервативни учитељ мудрости

У њгово време у Атини се прелазило са усменог на писани говор,  па је огромна већина Атињана ту новаторију,  писменост,  прихватала  нерадо, без претераног ентузијзма. 

Мудри Сократ је видео у писменоти не само позитивне,  него и негативне ствари.

Главни недостатак писмености велики философ је видео у томе што она код човека ствара лажну увереност у сопствену ерудицију и образованост која се уствари одликује површношћу или,  како ће то 24 века касније назвати Солжењицин „образованштином“. 

Написана  дела не могу обасјати таму незнања  зато што нису у стању да надоместе   комуникације   са живим њудима.

Сократ,  син Софрониска из Алопеке


Његово право име је: Сократ,  син Софрониска из Алопеке.

Аутор најновије биографије античког мудраца,  Игор Суриков,  пише:

„Уобичајених презмена Грци нису имали. Званично име атинског грађанина  састојало се из три компоненте: личног имена,  патронима (син тог и тог) и демотика –које указује на припадност   оном дему  у коме је човек  уписан.

Деми су окрузи на које се делила Атика,  ниже јединице админстратовно-теритријалне организације.

Сократов  дем је Алопека  која се налазила у ближим предграђима Атине,  јужно од градских зидина.“  

Година Сократовог рођења (469. пр. н. е) тачно утврђена

Зачуђујуће  и за знатно касније доба,  а да већ не говоримо за давнашње  старине, година Сократова  рођења (469. пр.  н. е.) је утврђена  с великом тачношћу.

Обично историчари практикују да године рођења великих личности изводе из посредних извора  и наводе их у складу са нашим системом рачунања времена.

Тако на пример, Периклова година рођења која се наводи у лексиконима и енциклопедијама у извесној мери је условна.

Што се пак Сократа тиче, са сигирношћу је утврђено да је рођен 469.  године пре нове ере.

Од оца вкв каменоресца или скулптора

У његовој најновијој биографији је написано:

„Отац Сократов,  Софрониск,  је био или висококвалификовани каменорезац или пак скулптор, али ипак нижег стауса, а не  уметнички  делатник,  један од оних код којих су наручивали,  на пример,  надгробне споменике.

 У  већини случајева та  разлика између камерезачког посла и скулптора  није долазила до изражја зато што Хелени из класичне епохе  нису повлачили  принципијелно никакву разлику између  занатства и уметности.“

Доста се зна о Сократовој мајци, Фенарети,  бабици

О Сократовој мајци, Фенарети, зна се кудикамо више. Занимљиво је само по себи што је  уопште дошло до нас  само њено име.

Јер,  обично се имена грчких жена са изузетком хетера нису изговарала у друштву. Имена дама  грчког полиса постајала су позната њиховим савремницима  једино у случајевима кад су се оне саме по нечему прославиле постижући неки успех. Али не ни у ком случају само по томе што су биле мајке   славних јунака.

Сократова мајка,  Фенарета, пре него је постала   Софронискова жена,  била је већ удата за  Хередома и родила му сина Патрокла. Непозанто је једино да ли се она пре ступаља у други брак развела од првог мужа,  или је постала његова удовица.

Сократова мајка је била бабица и помагала је породиљама при порођају. Од  назива тог заната или професије,  порађање (на грчком:  маја),  Сократ  је направио метафору свог метода обуачвања за стицање мудрости,  које се од тог времан назива „мајеветика“,  у буквалном преводу „бабичина вештина духа“.

Сократ пореклом из осиромашене аристократије

Од давних времена  се уврежило мишљење да је Сократ по свом пореклу  припадао нижим друштвеним слојевима,  то јесте да је из простог  рода.

Међутим,  у последње време неки научници почињу да заступају принципјелно ново  судове по којима је Сократ потекао из осиромашене аристократије  и даје сачувао везе са својом исконском друштевном средином.

У прилог  ове хипозете њени заступници су као аргуменат   указвали на оно место у Платоновим дијалозима  у којима Сократ говорећи о својим прецима  спомиње  легендарног скулптора, сликара и изумитеља Дедала  који „потиче од Хефеста,  Зевсовог сина“.

По грчкој  митологији  Дедал је био  унук или праунук атинског цара Ерехтеја

Ненадмашни мајстор ироније

Аутор најновије Сократове биографије,  већ спомиињани Игор Суриков,  наводи да је „Сократ  ненадмашни мајстор  ироније: чак нико од његових сабеседника није могао никад  схватити кад  говори озбиљно,  а кад се шали“.

Осим  сведочења самог философа,  сачувани су и докази о наследном пријатељству између породица  Сократа  и  атинског државног  делатника и војсковође Аристида  Праведног.

Истраживачи  подсећају да је у Атини 5.  века пре нове е било незамисливо да постоје пријатељски односи између аристократских породица и неких тамо „гоља“.

Овде треба обратити пажњу на још једну занимљиву и мало познату  чиењеницу.

Име Сократове жене,  Ксантипле,  одавно је  постало укорењено заједничко са   џангризљивом женом.

Мирто,  друга жена Сократова са статусом наложнице

Међутим   постоји и друга  традиција  коју сретамо  код целог низа античких аутора: Аристотела,  Деметрија Фалерског,  Плутарха, Диогена  Лаеартског. 

Сагласно њој, Сократ је имао и другу жену по имену Мирто (са нагласком на последњи слог) коју је он примао у својој кући или  да би јој испомагао   у њеним  потребама  или да би  се извршила  наређења  грађана  како би  у циљу   безболнијег порођаја  породиља анагажовале две бабице истовремено.

Ту постоји велика разлика у мишљењима.

По неким изворима,  Мирто је била  девојка,  а по другим  Аристидова унука,  или чак праунука. Има и оних који сматрају да је Мирто била Сократова жена  пре и после  Ксантипле,  мада нису ретки ни они који заступају тезу да су и Мирто и Ксанатипла биле истовремено Сократове жене.

Уколоко је та хипотеза тачна,  испада да је  Сократ имао харем или у крајњем случају да је био бигамиста. Његов биограф  Суриков прискаче у помоћ   објашљавајући  „да по свом правном стаутусу Мирто није била законска Сократова супруга,  него само наложница“.

Подсећамо да су слободне жене и чак атинске грађанке у то време могле постати наложнице. 

С немалом дозом уверености   истраижвачи су утврдили да је Сократ спасио  Мирто од  беде,  пошто је,  како би се данас рекло, „декинтирани“  Аристид оставио своје потомке без наследства.

Још један посредан доказ да Сократ потиче од племенитог рода

Ево још једног посредног доказа у прилог тези да је Сократ био далако од човека обичног порекла.

Мушка варијанта имена његове џангризљиве жене –Ксантипл – био је попуаран у древном роду Бузигов,  коме је припадао и велики Перикле. За човека обичног рода нико не би дао жену из аристокртатске породице.

Са Ксантиплом Сократ  се оженио касно,  кад је већ имао 50 година. У браку су имали три сина: Софрониска, Менексена и Ламрокла.

Утмељивач атинске (атичке) философије  у својтву духовног учитеља је говорио-и то је дошло до нас благодарећи његовом генијалном ученику Платону  (427-347 пре н. е.)

Отпадништво од виших сила треба  компензирати бегством отуда,  дефинишући филсофију као бегство од свакидашњих зала.

„Зато треба отуда бежати овамо, јер бегство је прислино уподобљавање к богу,  а уподобљавање  је сједиљавање праведности с благочашћем и благоразумом.“

Сократ се,  по Цицерону,  увек повиновао демону

А ево шта Цицерон каже о Сократовом „демону“:

„Он сам (Сократ),  као што знамо из књига које су написали његови ученици,  сократовци, говорио је о себи, да постоји нешто божанствено које је он називао ’демоном’, и којему се он увек повинује, које га никад  не покреће, него напротив,  уздржава.“

Даље ће славни римски оратор набројити примере Сократовог провиђења.

О демонском код Сократа су  написали студије Плутарх и Апулеј и уопште тој Сократовој способности  је посвећен знатан број радова.

Суђење и смртна казна Сократу први политички процес у историји, неизбрисива  сенка на атинску демократију

Суђење философоу и мистику Сократу оптуженом за „бешчашће“  припада  религиозно-политичким процесима.

Суђење Сократу и смртна  казна која му је изречена  један је од првих у историји судских прогона због другачијег мишљења које је трајно бацило сенку на атинску демократију.

Подсетимо да је оптужница овако гласила:

„Сократ је крив зато што  не поштује богове,  које поштује  град,  него  уводи нова божанства,  и крив је зато што квари омладину“.

Једнога дана године 399.  пре нове ере у расвит зоре  скинуше му окове,  а после сунчева заласка донесоше му чашу са отрвом.

Кукутом.


Бранко Ракочевић








 





Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ





Остале новости из рубрике »
HrvatskaTravel
BTGport.net - у1
Зимске љепоте

СЛИКА СЕДМИЦЕ

Одвикавање од пушења
WEB SHOP

ДјЕВОЈКА ДАНА