Правила јапанског васпитања

Од Јапанаца  се може  много корисног  научити.

Велико интересовање  у свету одувек је   изазивао прилаз житеља  земље излазећег Сунца васпитању деце,  које се назива „икудзи“,  и то није проста свеукупност педагошких метода,  него  цео  један филозофски систем усмерен  на васпитање и образовање  младих покољења и њихово одрастање.
           
Jединство мајке и детета: у првој години после рођења мајка и њено чедо су  уставри једна целина

Мајку у Јапану називају „амаз“.

Веома је сложено  превести и пренети дубоки  смисао тог израза. Али глагол који је од те именице изведен  приближно означава  „мазити“,  „штитити“,   „бити некоме покровитељ“. 

Тoком векова  је васпитање деце у јапанској породици била обавеза  жене. Међутим,  у  XXI  веку нарави и навике су  се драстично измениле. Ако су се  некад  припаднице слабијег,  лепшег, пола  бавиле искључиво домаћинством и другим кућним обавезама,  данас  савремене Јапанке  уче,  раде,  путују.

Али  им то не смета ако се одлуче за материство да  му се и потпуно посвете.

За Јапанку није препоручљиво да   буде запослена   док дете не напуни три године и да малишу оставља да се о њему старају баба и деда. 

Главна  обавезе  жене је да буде  мајка,  а  на преношење  својих  обавеза на неког другог у Јапну  се не гледа добро.

Осим тога, у првој години живота,  мајка и њено чедо су уствари једна целина.

Куд год би се Јапанка упутила,  чиме се год бавила, од малише се  не раздваја - дете јој или на грудима или на леђима.  Беби-слинг мараме  су се у Јапану појавили далeкео пре него  што су ушли у моду на Западу,  а креатвни јапански дизајнери не штеде машту и идеје да   их учине живописнијим и разноврснијим,  креирајући  их попут летећих ћилима из бајки.

„Амаз“  је сенка свога чеда

„Амаз“ је сенка свога чеда.

Непрестани  физички и духовни контакт  ствара неизбрисив  мајчин ауторитет.

За једног Јапанца не постоји ништа што би било горе,  ружније и простачкије  него увредити своју мајку.

Дете – бог

До  пете године,  сходно принципу „икудзи“, дете је –небеско биће. Њему се ништа не забрањује,  на њега нико  не сме да повиси глас, нико га не кажњава.  

За њега не постоје речи „забрањено“,  „не сме се“, „лоше“,  „опасно“.

Малишан је слободан у својој сазнајној делатности.

С тачке гледишпта европских и америчкх родитеља,  то је  мажење,   подстицај на испољавање  каприциозности,  одсуство контроле.

А уствари, родитељски   ауторитет и власт над дететом је у Јапану  знатно  јача и израженија него на Западу.

А све зато што  се  заснива на личном примеру (1) и ослања на осећања (2).

Истраживања о разликама у приступу васпитању детета у  Јапану и Америци

Године 1994.    спроведено је    истраживање о разликама  у приступу образовању и васпитању  у Јапану и Америци.

Научник  Азума Хироши  је замолио представнике обеју култура  да  направе  заједно са својим  дететом  конструкотор-пирамиду.
 
Као резултат  посматрања  дошло се до следећих закључака:
 
А) Јапанке су на почетку показивале  како  да се сагради конструкција,  а затим су дозволиле детету да то понови.

Уколико погреши,  почињало се све изнова.

Б) Американке су ишле другим путем. Пре него су почеле да граде, оне су подробно  објасниле малишану алгоритам градње  и тек после тога, заједно с њим -градиле. 

Значајну  разлику  у педагошким методикама  Азума је назвао „разјашњавајућим“  типом  схватања родитељства.

Јапанци „разумеју“  своје дете,  не на основу речи,  него на основу поступака.
При томе  дете од најранијег узраста  уче да буде пажљиво  према  осећањима – својим,   ближњих,   средине која га окружава, па чак и према предметима.

Маленог несташка   неће  терати од вруће  шоље с млеком,  али ако се опече,  „амаз“  ће молити да јој опрости. Не заборавши  при том  да га подсети какав бол јој је  причинио његов нерпромишљени поступак.

Други пример: размажени малиша ломи омиљену играчку.  
Како би у том случају поступила Американка или Европљанка?

Сасвим је сигурно да би  му одузеле играчку и одржале му лекцију о томе како су се много трудиле да  би му је купиле.

Јапанка ништа не би предузимала. Само би рекла: „Наносиш јој велики бол.“

На тај начин,  деци  узраста до  пет гoдина формално је све дозвољено. Тиме се код њих формира самосвест и помаже им да   стиче слику о себи изражену у  виду  констатације :

 „Ја  сам добро дете,  васпитано,  које воли своје родитеље.“

Дете –роб

Кад наврши пет гопдина,  јапанско дете почиње да се суочава са „суровом   стварношћу“,  према њему се примењују строга  правила којих се мора придржаавти.

Реч је о томе да је од  искона јапанско друштво -заједништво:  климатески и економски  услови  су их приморавали  да  живе и раде  руку- под руку. 

Само узајмност,  солидарност  и одaнoст служењу  општем добру   могли  су да обезбеде добар род  пиринча,  а то значи сит  живот.

Тиме се може објаснити  и снажан развој  „сјудан исики“  (заједничке  свести)  и система који се заснивао на патријархалној породичној хијерархији.

Општи интерси  су били изнад свега.

Човек је тек шрафчић у сложеном  механизму. 

Ако не нађeш своје место међу људима,  стићи ћете  судбина изгнаника.

И управо због тога дете после пете године  уче да буде део групе.

„Ако се тако не будеш понашало,  исмејаваће те.“ 

Дете се у Јапану брзо навикава да жртвује   егоистичке интересе у корист колективног добра

За Јапанца нема ништа страшније од друштвене изолованости,  и дете се брзо навикава да жртвује своје индивидуалне,  егоистичке интерсе и да их потчини колективу.

Васпитач,  који се узгред буди речено,  стално мења,  у дечјем вртићу или у посебној,  припременој  школи,  врши улогу не учитеља,   него координатора.  У арсеналу његових педагошких метода  налази се на пример и „делегирана пуномоћ и овлашћење  за вршење надзора понашања.“

Обављајући дужност старатеља,  васпитач  разбија поверене му групе деце на мање делове објашњавајући то потребама  да дете мора не само да добро изврши свој део задатка, него и да  прати  како то  раде и његови другари.

Међу омиљене  активности  јапанских малишана спадају    тимске спортске  игре,  штафета,    хорско певање.

Приврженсот мајци омогућава придржавање „закона стаи“  и поступање по његовим правилима. Јер,  уколико се наруше колективне норме,  „амаз“  ће се јако  наљутити. То би била срамота не на свом,  него на њеном имену.
 
И тако следећих 10 година  живота  дете се учи да буде део  микро-групе,  да сложно и солидарно ради у колективу.

Тако се формира његова колективна свест и друштвена одговорност.

Дете - равноправан члан друштва

Са навршених 15 година,  дете се сматра практично  за већ формирану личност.  Даље следи  краћа етапа  отпора и самоидентификације,  које,  уосталом ретко кад могу  да подрију  основе  утемељене у претходна два периода одрастања.

„Икудзи“  је тако  парадоксална и  могло би се рећи чак и чудна  васпитна метода.  У крајњем случају,  бар тако изгледа из нашег,  европског угла посмтарња.

Међутим, та васпитна метода је у Јапану проверавана вековима и помаже да одрастају  дисциполиновани грађани који ће се придржавати закона своје земље.

 

Бранко Ракочевић