Да ли Србија стварно нема на кога да се ослони или само то не жели?

Иако је председник владе Србије Ивица Дачић пре неколико дана између осталог изјавио да Србија нема правог стратешког пријатеља на Западу, и да се разговори са Приштином воде у неравноправним условима, врло је приметно да Србија и поред тога не упућује свој позив за учешће у преговорима оним земљама које сматра истинским пријатељима, а то је у првом реду Русија.

Подсетимо, премијер је том приликом изјавио буквално следеће: „Ми у разговорима немамо на кога да се ослонимо. Немамо кога да консултујемо и замолимо да направи неку добру услугу за нас. Геостратешки, Србија је у веома неповољној ситуацији.“ И још је додао да на Западу Србија нема ниједног моћног пријатеља.

И председник скупштинског одбора за Косово и Метохију је посведочио да су Американци све време били укључени у бриселске разговоре, а по његовим речима, познато је да су они покровитељи Приштине, те стога не желе да уваже ни један проценат интереса Србије. Као једино могуће решење Дрецун је поменуо евентуално укључивање Русије како би се напокон остварила равнотежа, јер ако све остане као и до сада, тешко да ће бити постигнут компромис, зато што, како се изразио – и Брисел и Вашингтон дувају у једра Приштине.

То примећују и руски званичници, па је тако руски амбасадор у Србији Александар Чепурин јуче оценио да Брисел, као посредник у дијалогу о Космету, није испунио очекивања везана за неутралност и притом је рекао да он није осетио позитивну жељу Европске уније да се реши проблем уз узимање у обзир интереса Србије. А руски представник при Европској унији Чижов је са своје стране изјавио да се Москва у таквим околностима „ограничава на што пажљивије праћење тока“ разговора, јер никада нико није ни поменуо учешће Русије у преговорима.

Један од ретких србских званичника, који су јавно истакли значај и потребу да се и Руска Федерација укључи у даљи ток разговора о Космету је амбасадор Србије у Москви Славенко Терзић. Наиме, он је пре неколико дана децидно изјавио да у преговоре Београда и Приштине треба да се укључи и велика сила попут Русије, која је спремна да подржи оно што Србији одговара. Међутим, он је истовремено нагласио за сада нико од србских челника није на то спреман – ни влада Србије, нити њен председник.

А управо то је оно што представља највећу контрадикторност. Дакле, ако је на пример, још недавно премијер Дачић у тренуцима искрености пред камерама јавно изнео своје мишљење у коме је дословно рекао „да се Србија не бори са Приштином, него са НАТО-м, па чак и са Европском унијом“, и да „Србија не може сама против великог дела међународне заједнице“, онда је утолико несхватљивије зашто у том случају нема позива упућеног онима који би једино могли да помогну Србији у преговорима. Дачић је то донекле оправдао речима да су, како је рекао, „пријатељи далеко да би нам помогли у сукобима који се овде догађају“.

Међутим, са тим се баш и не слажу бројни посматрачи, који говоре да се Русија једноставно не може укључити у целу причу, ако јој званична Србија не упути такав позив, јер по њима, Москви су везане руке и непозвана не може ништа да предузме у српску корист.

Али то је већ изгледа питање које треба упутити србској влади и председнику државе, да одговоре зашто је то тако, ако по Дачићу – „Србија у разговорима нема на кога да се ослони“. Односно, можда је најбоље формулисати питање овако – зашто Србија не жели ни на кога да се ослони? Поготово ако се такав ослонац такорећи сам нуди.

Ратко Паић,