Чувари златних резерви и рушење Либије (Руска ТВ – видео)

 

Уништење Либије, једне од најсуверенијих земаља нашег доба, било је дуго припремано и њен пад, као и пад Пуковника Муамера Гадафија, засигурно су есенцијални део империјалистичког плана за Африку и Блиски исток. “Прилика” за уништење Либије појавила се у облику Арапског пролећа, но, поједина нова сазнања говоре нам како су постојали и други катализатори ове агресије. Либија није “морала” пасти само зато што је била симбол борбе за аутономију народима Африке и шире, већ и зато да банкарска и финансијска елита Запада спаси саму себе.

 

Подсетимо, у данима непосредно пре избијања Арапског пролећа и недуго затим сукоба у Либији, поједине земље почеле су тражити натраг своје злато, у томе је нарочито гласна била Венецуела. Злато, као иу многим другим случајевима, је било похрањено у “Bank of England”, али га та банка није више физички поседовала у трезору, него се служила њиме. Како би га вратила законитим власницима, морала га је купити на тржишту.

 

То је довело до наглог пораста цене злата, која је достигла вредност од 1881 УСД по унци. Стога је дошло до помањкања злата на светском тржишту. Било је потребно наћи начин да се дође до 150 тона злата, либијског злата, које се налазило у сефовима на југу земље.

 

Подсетимо се вести с почетка 2011. Тако ББЦ 2011/03/22 преноси извештај ММФ-а у којем се наводи како Либија поседује “огромне златне резерве”. Немојмо ни заборавити како је Гадафи непосредно пре избијања рата почео представљати планове о увођењу трговања нафтом у злату. У припреми је био и златни либијски динар.

 

Због тога је, између осталог, дошло до велике војне кампање против Либије – да ни не спомињемо огромне количине новца које су “замрзнуте” у Европи, а припадале су либијским појединцима. На тај начин се обезбедило да светско тржиште не би трпело веће потресе, који би довели у незавидну ситуацију и Лондон и Њујорк, који су уживали велики углед у свету као чувари резерви. Иако је несумњиво да поседују пуно мање злата од онога које им је поверено. (Довољно се присјетити скандала с полугама од тунгстена, једва позлаћеним, похрањеним у Фед-у, а које је пријавио надлежнима Рон Паул).

Овај увод може помоћи како би се боље разумело оно што је објављено у штампи 26.октобра; то јестј чињеницу да је Бундесбанк, 2001., повукла 2/3 свога злата, које је било похрањено при Bank of England. А што је потврђено у поверљивом извештају, које је јавно објављено 24. октобра.

То се догодило на захтев надлежних институција, одговорних за немачки буџет. Немци су се хтјели уверити на лицу места, у којем су стању немачке златне резерве у Лондону, Паризу и Њујорку. Немачка поседује 3396 тона злата, које укупно вреди 143 млрд $. То је друга по величини светска резерва, одмах после САД-а. (Уколико оне америчке нису све од тунгстена). Већи део тих резерви је депонован ван територије Немачке за време хладног рата, због страха од совјетске инвазије. 66% немачког злата се чува у New York Fed Bank, у Bank of England 21%, а 8% у Banque de France.

Немачки надлежни суд није имао превише поверења у тим кризним временима. Те је јасно рекао одговорнима: “како златне резерве никада до сада нису физички верификоване”. Наредили су службеницима Бундесбанке да си осигурају приступ местима где су златне полуге похрањене. Да би све било још сигурније, наредили су повраћај злата у домовину. У следеће три године у Немачку се морало вратити 150 тона злата. Провереног квалитета и тежине.

2000. и 2001. је изашло на видело како количина немачког злата у Лондону није 1440 тона, колико је требало да буде, него једва 500. Изговор је био: “како су трошкови складиштења високи”. У том тренутку је злато ваздушним путем пребачено у Немачку, у Франкфурт. За то време је тадашњи министар финансија, Гордон Бровн, продавао британске златне резерве по најнижој цени на тржишту, и то за еуре. (Евро је тад вредео 0,84 УСД?!)

Овај потез се може једноставно објаснити. Bank of England је почела претеривати у леасингу злата које је чувала, а премијер Блер је одлучио продати резерве како би попунио државну благајну. Оваква продаја је носила најмањи ризик, јер немачке полуге нису поседовале регистар и идентификациони код. Дакле, није се могло са сигурношћу утврдити да се ради о немачком злату.

Немачка се тако нашла у ситуацији да не може са сигурношћу рећи које је (физички) њено злато, и тако би, правно гледано, постала само кредитор с рачуном у злату, а којим не може располагати. Тад је одлучила пребацити оно што успе, те то похранити у трезоре Бундесбанке, а у службеном захтеву је навела “да не постоји више никаква безбедносна претња територију Немачке, те стога тражи поврат својих резерви”. Али након тог случаја се поставило питање: “ко заиста може потраживати своје злато, ако не постоје регистар и серијски бројеви полуга”.

Италијанска агенција за надзор тржишта Консоб препушта италијанско злато Европској централној банци.

Данас, након десет година, у Италији која је четврта на свету по количини златних резерви (пре ње су само САД, Немачка и Француска). Прошле године 6.октобраа је Консоб (агенција за надзор тржишта) објавила: како за “смањење јавног дуга могу бити коришћене златне резерве које поседује Банца д’Италиа. Та банка може слободно располагати са свом својом покретном и непокретном имовином. А одлуке банке не могу спречити евентуално пребацивање резерви у Европску централну банку, ако то буде затражено “.

Ово је други “напад” у неколико месеци, након оног када је Европска комисија предложила оснивање “суперфонда”, у којег би се могле пребацити и златне резерве Банца д’Италие. Како би се смањио јавни дуг, који већ износи 2000 млрд € цца.

“Консоб” се позива на закон који регулише пословање банака и штедњу у којем стоји како је Банка д’Италиа “” авно добро “. У овом случају би, како би заштитила државне интересе, требала реаговати италијанска влада. Али она још увек не постоји , обзиром да се техничка влада Мариа Монтиа не може тако звати.

Но сад се поставља питање где је 2450 тона злата, које укупно вреди око 110 млрд €, а које је златна резерва италијанске државе? Да ли га поседује Банка д’Италиа? Цијелу количину засигурно не. Један део је у САД-у, а други у Лондону. Али ако је Бундесбанк, пре десет година, одлучила: “како је боље да злато буде у домовини”. Можда би било боље за Италију, да пре но размотри предлоге Консоба, ипак мало провјери стање у иностранству, у којем се налазе резерве.

Проценат резерви изван Италије је непознаница. Постоји ли регистар? Да ли су полуге обележене серијским бројевима, који би потврдили да се ради управо о италијанском злату? То италијанска јавност тренутно не може знати.

Извор:
Dov’è nascosto l’oro dell’Italia?
https://www.ilsussidiario.net/News/Denaro-Lettera/2012/10/26/FINANZA-Dov-e-nascosto-l-oro-dell-Italia-/332449/

The Real Reason for NATO Attacking Libya (GOLD CURRENCY)
https://www.youtube.com/watch?v=5to_-tXerCw

How Much Gold Does Libya Have?
https://www.ibtimes.com/how-much-gold-does-libya-have-302983

Is Gold The Real Reason For Nato’s Action In Libya
https://www.goldbuzzer.com/is-gold-the-real-reason-for-nato-s-action-in-libya/

The Bank of England, Gold and Libya
https://www.bullion-dealer.co.uk/blog/the-bank-of-england-gold-and-libya/

Libya holding huge gold reserves IMF data shows
https://www.bbc.co.uk/news/business-12824137