BitLab хостинг
Почетна страница > Новости
Драгомир Анђелковић

Драгомир Анђелковић: “Black field” инвестиције по рецепту Митал

Драгомир Анђелковић: “Black field” инвестиције по рецепту Митал
20.08.2014. год.
Држава без челичане није права држава. Смедеревска железара запошљава око 5000 радника. Посредно преко партнера то су десетине хиљада оних којима посао зависи од челичане. Угасимо ли железару доста тога ће стати у ионако растуреној економији Србије. Продамо ли је Миталу и сличним белосветским мешетарима боље да смо је угасили!
Како спречити да се приватизација „Железаре Смедерево“ и других предузећа у реструктуирању не претвори у катастрофу? Задњих месеци се много писало о приватизацији „Железаре Смедерево“. Мало мало па у неким новинама осване вест да њу преузима ова или она компанија из „белог света“. Тај гигант, због значаја који има за средину у којој послује и Србију у целини, изложен је највећој медијској пажњи. Но, у сличним проблемима су и многа друга предузећа. Они често подразумевају и потребу за проналажењем озбиљних страних партнера који би – макар и уз извесну подршку државе – постали власници србских компанија за које још има спаса и тако на основу свог знања, пословних веза и финансијских капацитета допринели опоравку наше економије. Наравно, не због нас већ ради себе јер у томе препознају могућност да дугорочно стварају профит. Страни инвеститори нису добротвори и то је нешто нормално. Међутим, сада када очајнички покушавамо да завршимо реструктуирање и тако растеретимо буџет не би смели ни да допустимо да направимо опасне грешке. Јер, неки од оних који се интересују за наше фирме које се боре да преживе често су мешетари који само намеравају да из њих исисају оно мало преосталих животних сокова. Вратимо се неколико година у назад и присетимо случаја некада респектабилног краљевачког предузећа „Магнохром“. Ту компанију је у јулу 2006. године купио „Глобал стил“ у власништву чувене милијардерске породице (индијског порекла) Митал. И уместо да нови власник инвестицијама и на друге начине унапреди „Магнохром“ готово да је ту нашу некада реномирану фирму уништио. Муњевито су распродавне пећи, машине и друга опрема, радницима је закидано од плата а од обећаних инвестиција није било ништа. Производња пољуљаног предузећа у реструктуирању које се још држало на ногама, уместо да у новим околностима почне да расте – што је и био примарни циљ његове приватизације – убрзано је падала. Иако је тако стравично осакаћено није баш дотучено само зато што је због неиспуњених обавеза страног партнера држава раскинула уговор о приватизацији и поново преузела „Магнохром“. Но, од тада до данас ипак није његова производња обновљена макар и на нивоу од пре приватизације! Стили смо тако до једне важне језичке кованице која је веома битна за нашу досадашњу приватизацију. То је израз: “Black field” инвестиције. Код нас се много говорило о тзв. „Green field“ инвестиције под којима се подразумева да се посао почиње од нуле (од зелене ливаде). Међутим, током наше и генерално источноевропске приватизације биле су веома честе и “Black field” инвестиције тј. да неко преузме постојећу компанију како би је опљачкао или да би уништио конкуренцију, односно докопао се само курентног потенцијално грађевинског земљишта или неког профитабилног дела фирме (док је причао бајке да ће спасти цело предузеће што је представљало услов за његову приватизацију). Такве инвестиције после којих остаје само „спаљена земља“ државама у које стижу доносе огромну штету спрам којих и муке са реструктуирањем често делују као обична шала. О томе наша влада мора да води рачуна сада када је одлучила да се енергично ухвати у коштац са негативним привредним наслеђем. Србија је и економски и демографски готово на издисају и нико нема право да у предстојећим месецима прави озбиљне грешке. Ако је за њихово исправљање раније било времена и могућности сада су ствари много горе. Зато је од суштинског значаја да се детаљно проверава кредибилитет сваког потенцијалног партнера за „Железару Смедерево“ или било које друго предузеће којим се бави држава. А када смо већ поменутом формалном и неформалном породичном пословном групацијом почели да се бавимо, вратимо се и у контексту реченог на Митал. Индијска баћа која поседују широм света низ компанија некада раде заједно, некада су наводно у свађи али су на овај или онај начин ипак део нераскидивог пословног а не само крвног братства. То не би био проблем да њихово пословање готово свугде прате веће или мање али свакако бројне контроверзе. О малим земљама говорићемо касније а на почетку да се тек осврнемо на велику економску штету коју су направили у моћној Француској и због чега су дошли у сукоб са њеном владом. Тим пре слично стари стоје у нашем региону где су све државе мале и убоге. Официјелна Бања Лука је веома незадовољна пословањем компаније најбогатијег од браће (који се неретко сматра и најимућнијим човеком Европе пошто је тај Индијац држављанин В. Британије) Лакшмија Митала у Републици Србској. Његова француска фирма „Арселор-Митал“, која је већински власника Рудника руде гвожђа недалеко од Приједора – како се тврди од стране власти РС – разним малверзацијама годинама исисава профит из РС. И поред такве репутације Лакшми Митал шири своје пословне активности по свету. Неретко је добродошао од стране политичке елите и када се основано претпоставља шта ће учинити виталним државним економским интересима. Тако је зато што тежиште свог деловања ставља на успостављање личних веза са политичарима и чиновницима који су релевантни за његове области деловања. Уз користи коју њима нуди превиђа се штета коју доноси нацијама у чије име његови политичко-бирократски пријатељи управљању јавним пословима. Легални пример из домена реченог је оно што се дешавало на релацији Лондон – Букурешт 2002. године. Тада је чак и Тони Блер – за кога се сумња да до данашњег дана представља лобисту поменуте компаније – послао писмо румунској влади у коме је подржао намере Лакшмија Митала да преузме челичну индустрију те земље. Зна се да је то ондашњи британски премијер учинио због донације коју је претходне године поменути Британац индијског порекла дао Лабуристичкој странци. Не зна се поуздано али се нагађа да је било и нечег више од тога. Тако ради не само Лакшми Митал кога смо навели као пример већ и многи други бизнисмени мрачних (“Black field”) намера, а политичари и у много озбиљнијим земљама од Србије са њима послују из својих егоистичних намера. Штавише, и када се не ради о њиховим лично-партијским рачунима у жељи да што пре реше неки проблем или пак услед бирократске инертности па и неукости, недовољно озбиљно приступају анализи кредибилитета и потенцијала оних који желе да преузму неко наше предузеће. Тако се – тај пример наводим да не испаднем да сам у вези за темом о којој пишем пристрасан према Русима којима сам иначе, што нескривам, геополитички склон – у вези са приватизацијом „Железаре Смедерево“ ових дана спомиње и руска компанија „Црвени октобар“ (Красный Октябрь). Ваља знати да се ради о фирми која је била скоро на граници банкрота а тек на основу помоћи пружене из стратешких националних разлога није пропала (али је и даље далеко од успешног пословања). Уз то руску јавност је недавно потресла озбиљном експлозијом у погонима те компанија која је проузроковала и људске жртве. То је био повод за разматрање од стране руских медија, између осталог,и опасне дотрајалости опреме са којом расположе. Отуда, ако код нас „Црвени октобар“ и долази са добром намером далеко је од тога да има ваљане капацитете да је оствари. Све у свему предузећа у реструктуирању која још имају неку перспективу представљају „скупе играчке“ и мора се озбиљно пазити коме се препуштају како не би била дотучена уместо спашена, и то уз додатне озбиљне последице за Србију. Зато све стране компаније и они који их воде а намеравају да преузму неку од србских фирми – често се и надајући да се дављеник за сламку хвата те неће много размишљати да ли му је нуди неки преварант – морају да буду посматране кроз три лупе. Сама по себи било чија понуда далеко је од тога да је довољна да би они који иза ње стоје били уважени као озбиљни партнери. И то мора да важи за Русе, Американце, Немце и ма кога другога. (Гео)Политички сентименти или лично-партијски рачуни не смеју да буду изнад националних интереса. О свему томе морамо да водимо рачуна да нам се не би догодило да неко ко послује на начин који није у складу са пословном етиком и бар солидним професионалном стандардима постане власник „Железаре Смедерево“ или неког другог предузећа од стратешког значаја – а већ се прича да ће на ред за приватизацију доћи и Телеком а можда делимично и ЕПС – и тако Србији нанесе озбиљну штету. Ако су неки чиновници или пак политичари спремни на то, морамо и ми грађани Србије да будемо готови да се енергично боримо против тога. Србија више нема ни кап виталних сокова које би неко смео да исцеди из њених привредних токова у предстојећој фази распродаје оно мало преосталих остатака „националног сребра“!



Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

„Супарнички однос“ Вашингтона са Русијом спречио је потпуно обелодањивање онога што је знао, рекли су извори листу


Али упркос невиђеним војним мерама које су колективно предузеле западне земље, ништа им није пошло за руком! Јер тврда вера србског народа, његова непоколебљива верност Христу и Цркви, као...

Нападачима на Цроцус Цити Халл из Украјине су пребачене велике суме новца, саопштио је руски истражни комитет.


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне


Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА