Бранко Радун: Ивица Дачић витез „Нобеловог реда“?

Неки би злобници могли рећи да ако је Горбачов награђен Нобеловом наградом за миран распад СССР-а, зашто не би и Дачић добио то признање за „нормализацију односа Београда и Приштине“. Заиста су преговори о Косову које је започела претходна влада, а довршила ова, од изузетног значаја за Брисел и Вашингтон. Када год би неки од моћних или утицајних странаца долазио на ове просторе, његова посета се сводила на питање „Шта ће бити са Косовом“ или „када ћете нормализовати односе са Приштином“. Велики притисци су се вршили на све српске владе да прихвати „реалност“ да албанско Косово функционише као независна територија. Постепено су ти притисци доносили плодове да би на крају дошао и Бриселски споразум, који су потписала „два премијера“. Из свега овога видимо да Косово и Бриселски споразум нису ситница ни за Брисел ни за Вашингтон, те да за решавање тог питања (наравно по њиховом) не би жалили ни Нобелову награду за мир. Сад замислимо да Дачић и Тачи (а можда и Ештонова) добију ову глобално престижну награду, какве то ефекте може имати на унутрашњу политичку сцену? Неко би могао помислити да би то за Дачића могло бити и штетно јер добија признање заједно са озлоглашеним ОВК командантом који је окрварио руке у борби са Србима и то за споразум у Бриселу који многи доживљавају као националну срамоту, предају Косова и гурање тамошњих Срба у руке приштинских власти. Вероватно би неки кругови који заговарају бојкот избора на Косову (који Србе може да кошта и власти у северној Митровици) на томе инсистирали и то би имало одређене последице у делу бирачког тела које би могли да назовемо „тврђим патриотама“. Но то никако није већинско бирачко тело, већ један мањи део који додуше има одређени утицај и на умереније бираче. Они су да тако кажемо и пресудили изборе и донели победу Николићу над Тадићем. Но ипак не треба прецењивати значај и домет евентуалне кампање којом би се Дачић негативно етикетирао јер Нобела добија (под условом да га добије) заједно са Тачијем. Већина грађана, нарочито урбаног становништва би то ипак доживело позитивно јер то јесте извикана глобална награда која нема конкуренцију. Некима би то једноставно било признање Дачићу за његову политику, другима би то било признање Србији јер је „попустила“ око Косова и знак да смо коначно нормализовали односе са Западом. Медији би наравно подржали и неговали ту чисто позитивну перцепцију добијене награде, а гласови са патриотске маргине би били представљени као израз љубоморе и критизерске мрзовоље. Друга политичка последица је да би Дачић ојачао своју позицију на спољњем и унутрашњем плану и са њим би као реалном политичком снагом морали рачунати и два друга кључна играча на политичкој сцени - Вучић и Николић. Неко параноичан би могао то да објасни и намером моћних странаца да у земљи створе избалансиран тријумвират, пре свега са циљем да се мало ограничи амбициозни Вучић, који је на челу странке која има плебисцитарну подршку за борбу против корупције и модернизацију од које би бољитак осетили и обични људи. На тај начин би се доделом Нобелове награде за мир Дачићу осигурало да он остане значајан политички играч који је потписник и гарант споразума из Брисела. То све може да се објасни и (нео)феудалном логиком по којој је Дачић добио лично вазалну обавезу да одради Бриселски споразум и да је персонални гарант истог. Због тога, а и због поруке да они који показују кооперативност имају политичку будућност Дачић у њиховим очима представља озбиљног кандидата за глобални „орден Нобеловог реда“ који опет њему доноси и престиж и неку врсту заштите. Извор: Данас