Драгомир Анђелковић: Национални реализам vs. демагогија

Испразних политичара увек је било много, док су ретки они који уистину државнички и поштено настоје да раде. Но, има их и таквих, а јавност, бар некада, награди њихов приступ. То се десило ове године у Абхазији, фактички независној и делимично де јуре признатој црноморској републици. Млади заменик министра спољних послова те са Русијом савезничке државе – Ираклије Хинтба (1983) – проглашен је за политичара године, што не би била нека вест да он није изразити противник демагошке политике. У земљу у којој сви жуде за брзим а широким међународним признањем – те је курентно стицати поене на томе – потребна је храброст да се каже да је то нереално. Хинда је баш то урадио, истакавши да на пољу постизања дипломатских успеха – као и код многих других ствари, од економског опоравака до борбе против корупције – нема пречица. Резултати могу да се постигну само систематским радом. А за то је потребно стрпљење и (гео)политичка кондиција, што је у Абхазији, на спољнополитичком плану, последњих година постало део државне праксе. Уместо да се прича о великим а неостваривим стварима, посвећено се реализују мање, чиме се гради мост и ка већим успесима. Схваћено је да је нереално да абхаска дипломатија троши превелику енергију на покушаје да брзо приволи још коју земљу да призна Сухуми, па се зато озбиљно ради оно што је оствариво. А то је стварање међународних оквира за друштвено-економски развој и учвршћивање веза са дијаспором. Абхаза има више у свету него у отаџбини и стога је за њу од стратешког, како привредног, демографског, тако и спољнополитичког значаја, да са сународницима ван матице одржава што тешње односе. Не само што ће – на темељу подршке својих успешних изданака у свету – напреднија Абхазија сутра лашке моћи да се бори за признање независности (а њен случај је радикално другачији од косовске узурпације државности), већ дијаспора и данас може да помогне реалном побољшању њеног међународног положаја. У вези са тим министарство спољних послова Aбхазије настоји да приоритет његовог деловања буде сарадња са дијаспором, односно у координацији са њом, лобирање у иностранству. Тај аспект спољних послова у Србији се потпуно заборавља. Ни други државни органи којима би то требало да буде главни посао, а камоли наше министарство спољни послова, не баве се успостављањем и одржавањем продуктивних веза са србском дијаспором, односно Србима у региону. Код нас некако све остаје у протоколарној сфери. Ствари се отаљавају – и то не само ту – тек реда ради, а не да би се стварно постигао ефекат. А припадника нашег народа ван Србије има готово онолико колико и у њој самој, што већ указује колики је ту потенцијал за заштиту интереса нашег народа и његове државе. Хиндба је постао популаран у својој земљи јер много ради а мало прича политичке бајке. Код нас је, углавном, за сада обрнуто. Има изузетака, али некако ипак сувише често „пали“ демагогија. А прекомерна склоност брзим а неодрживим решењима ради добијања дневнополитичких плусева, средњорочно, јако је опасна. И то како за земљу, тако и за саме политичаре који иза тога стоје. Отуда, да они и наше друштво не би платили и непотребан цех, добро је узети у обзир туђа успешна антипопулистичка искуства, као што је и поменуто Абхаско. У светлу реченог нема малих и великих држава, већ само успешних и неуспешних. Док то не разумемо живећемо у магли демагошких илузија! Извор: Новине Новосадске