МАРАМА

  Невена,  стасала девојка,  ћерка Ранисава и Зорке, упознала је Милисава на вашеру, који се одржавао у ливадама, на три сата хода између  Јагоштице * и села Крагујевац **.   Вашар је био главни друштвени догађај у то време.  Како је отац Милисава сматрао својеглавим,  а уз то испособним да самостално живи,  дао му је мало парче земље и оделио га од остале браће.

  Милисав,  столар и пољопривредник, отпочиње заједнички живот са Невеном.

На том малом имању, у дрвеној кућици ,  једној просторији  која им је припала,  рађа им се ћерка Милена. Име добија по Милисављевој баки,  које су се сви сећали само по добру.

  Да ли ће име дете узети под руку и одвести ка успеху и срећи?!  Прошло је више од годину дана, а  мала девојчица Милена није могла да прохода. Престала је и да седи. Укућани су помишљали на најгоре. Ипак, судбина је не оставља на цедилу.

 Анђео спаситељ гура деда Ранисава да види шта му је са унуком. Када се вратио рекао је својој жени Зорки: “Слушај , Зорка, морамо узети Милену да је одгајимо! Дијете је здраво, видио сам јој живе и бистре очи, оно је само од глади изнемоћало.! Па, не море дијете да расте и да има снаге само од скроба, они немају млијека, немају ни краву! “Бунила се мало Зорка: “Подигла сам својих седморо ине морем више!” Куд си седморо, одгаји и осмо!” Убеди Ранисав жену!

 Милену донесоше у Јагоштицу. Девојчица брзо прохода и  поста вредна и кочоперна.

Милене што се тиче можемо сад да предахнемо! Шта је са осталима?! Када се Милена вратила родитељима. Милисав се већ запослио у Вишеграду, у фабрици за израду столарије.

Невена је имала краву, мали обор са свињама и неколико кокошака. 

Њивица је била засејана са нешто зоби, кромпира, репе парадајза и лука. Али, није било “суђено” да се напредује.

Ускоро је почео рат. Снажни, неустрашиви и “својеглави” Милисав постаје четнички вођа. Усташе су га испекле у пекари уочи Божића. Два месеца након Милисављеве смрти Невена је родила сина Милоша.

  После неколико година животног” “пакла”, Невени су почели долазити разни просци, махом удовци.Била је лепа и наочита. Колико је Пенелопа, широм света, одбијало просце чекајуци свог Одисеја.  Невенин Одисеј није скитао по свету.  Погинуо је у рату, а она га је чувала у свом срцу. Свекар је стао пред њу и унео јој се у лице: Одбијај,  Невена, одбијај. 

Али, ја вас више не морем носити на грбачи!” Удала се не за првог већ следећег просца, удовца  Миломира, из Заовина на Тари. Миломир је имо два сина, а Невена је са собом повела Милену, седмогодишњу девојчицу и трогодишњег сина Милоша. Заједно су добили још двоје деце.

Ново домаћинство је имало кућу, шталу са две кравице и двадесетак оваца. Кућа са две просторије имала је прозоре – мале отворе, због слабог материјала и оштрих, дугих зима. Уместо земљаног пода, на коме је у Крагујевцу било огњиште, “жутио се као восак” дрвени патос.

Огњиште је заменило” “Цира”, немајлирани спорет на дрва, који је подсецао на локомотиву тадасњег цувеног воза. У првој просторији се јос налазио: сто са дрвеним клупама, дрвени креденац, офарбан у тамнозелену боју и поред њега долап, комад 

намештаја попут радног стола са полицама. У соби су били тишљерски *** кревети и шифоњер са дрвеним сандуцима за гардеробу, офарбан у небо – плаву боју.

Испод надстрешнице, при улазу у кућу, налазила се дрвена водионица, остава где су се одлагале бременице****. Воду су доносили са облизжјег ***** извора.

Милена је тек била посла у школу у селу Крагујевцу када су се преселили у Заовине.

Како школа није била обавезна, а сваки рад добродошао, само је још неко време похађала наставу, да би ускоро поново отишла да живи код баке Зорке и деке Ранисава и тамо остала до своје четрнаесте године. 

Како је тада била срећна!. На измаку живота причала је унуцима: “Кад нисам у Јагоштици мени је свеједно, води ме ђе год’оћеш – ето, што сам вољела Јагоштицу…Тако пођем у школу ( у Заовинама), не позна’м никога. Туђе. Нуде се цурице, зову ме. Па тако, мало по мало – намало, упознала се и са оним ђацима облизњим, ал’мени се не иде у школу. 

“Нико, све ми се чини свако је бољи од мене, свако паметнији, свако љепши, свако ођевенији, па све се стиђела и нисам ни вољела да идем. И кад било пред испит, “вам” прољеће, нисам ни ишла, отишла за овцама. А није било прије нужда, знаш, није се још морало да се казна плати хиљаду, хиљаду И по******, па нико није ни водио рачун – ишло не ишло… О Јованима, дође ми тетка Живана из Јагоштице, ђевојка била, па каже нани*******:  “Рекла је Маја да Милена иде са мном.“ Да будем са њом! И Нана мене пусти и јоооој срецна ја! До Бога стигла!  Тамо дођемо у Јагоштицу, тако у први сумрак – па није јос баш први сумрак, баба намирује стоку, а ми дошле.

А моја кека каже: “Сакри се иза врата, кад дође Маја, а ја ћу рећи да ниси дошла”. А ја се сакријем иза врата, а она уђе, па каже: “Живе ти очи, ђе ми је дете?-‘вако гледа… А тетка каже: “Не да Невена ђецу.

Шта то кажеш? “повиче она, а ја истрчим преда њу, а она од милоште:” “Ево мени моје Миле, ево мени  мога Мише, па ме љуби, па ме грли. Ја већ… срце ми игра од радости!”

За време поновног боравка у Јагоштици, Милена је “процветала”.

Бака јој је посветила сву своју пажњу и љубав.  Научила је дете да плете,  преде,  тка ћилиме и шаренице,  чије,  да везе,  кува И меси.

Све што је касније, целог живота спремала, као и дан – данас, одисало је Зоркином љубављу, која се преносила како какав тајни зачин.  Њене пите и погачице и колаче сви су радо јели И хвалили… Па чак И од  ујака Петка, који је био официр у Београду, добила је буквар И рачунаљку, као и прву књижицу: “Од славе вочић, а од смоле кочић”, па је сама науцила да чита, пише И рачуна, “ “мимогред”, како сама каже… 

Да јој је у то време срце било, “на месту” јасно се може запазити у често цитираном прекору, који би њој и њеној рођаки Драгици (која је била потиштена)  кад крену негде” “међу народ” , као савет, упућивала бака Зорка: “Ти  Мицо, мало главу доље,  а ти Драга, мало главу горе!”

                                          ***

  У Заовине се вратила када јој се бака разболела Мало имање, а “многа уста”, захтеви су непрестани, мукотрпни рад.

  Како је сад већ била “кадра” да копа, жање,  купи сено,  радила је код својих, али је ишла и  “код газда у надницу” попут  осталих девојака и младића чији родитељи нису имали довољно земље. Надничило се од “звјезде до звјезде”. Код неких “душевнијих” домаћина било је лакше,  чак су се и радовали да их позову да раде,  јер су давали добру храну у довољним количинама,  могло се повремено одмарати и радити “без пожуривања”.

  Међутим, било је и оних који нису били “добре душе” и који су их мучили: “Нит дају сести, нит дају јести”. Морали су и код њих радити, како им се не би замерили. Плашили су се да их може “нужда натерати” да им се обрате за помоћ.

Породица се окупљала кући тек увелче и за вечеру су спремана кувана јела: пасуљ,  купус,  зеље и кромпир чорба. За вечером се разговарало о сутрашњем распореду обавеза.

   Очух, Миломир, је распоређивао: “Био је праведан, волио нас је к’о да смо му рођена дјеца, није нас ни по чему раздвајао од своје”.Сеоски живот личи а и разликује се од пасторалних призора овековечених на платнима сликара. Има елемената идиле али и жуљевитих руку. 

   Деца се нису “бунила”: свако је радио највише што је могао, што је углавном била судбина свих вршњака из околине. У периоду када пољопривредни радови нису били у пуном јеку и Милена је, са осталом омладином, чувала стоку по заједничким пашњацима и планини.

  Да видимо! Личи ли на Аркадију?!  Има ли сплетки, љубавних заврзлама, уздаха? Нешто од тога можда ћемо наћи у овој причи. Чувало се “излетнички”: устали би рано, појели нешто, “упртили торбу”***** и пуштали стоку.

Торба се носила на леђима (као ранац) због лакшег провлачења кроз шибље. У њој су се могле наћи занимљиве стварчице: чутура ******* коју би напунили водом на првом извору, комад проје, чанак ******** са сиром, главица лука и ретко кад још по нешто.

Девојчице су имале и приручну торбицу у којој је било плетиво (обавезно су плеле), а то је било могуће и у ходу.

Дечаци су, док чувају стоку, правили вретена, преслице и слично. Милена је причала: “ Чувамо ми овце, ја и још двије девојке и Дико Благомиров – кобајаги њега ја мало вољела, ал’не као љубавника, нег’сам га вољела као пријатеља ради поштовања његовога према мени.

 Какав је био дечко – какав брат, не би ми брат тако…А он није никад докон, увијек ти је ђељ’о нешто, и видим ја да он прави вретенце, е баш вала оволишно вретенце, И ‘нако окреће га, окреће… А ја реко’коме ли ће га дати? Па ја’на нако, реко”, “ма” даће он Кркљи, Гвозденији Јанковој.ШСта ћу, никад себе нисам дувала, све сам мислила да сам најлошија.

 Кад он се упутио, па право мени! Ево ти, каже, Милена, вретенце. Ајоооој, да ми је дао Београд, шта да радим с’њим, шта ћу у Београду? А није ми ни за вретенцетом, ја не морем на њему прести, нег’што ме није подцјенио!”

Мушкој омладини су била поверена на чување говеда, а женској овце. Када је недеља или неки празник, а то је значило бар један дан у седмици, девојке нису плеле, нити су 

момци дељали ножем. Тада су се забављали разним играма: жмурке, пале и клиса , пиљака , играма лоптом : “Момци долазе неђјељом ђевојкама, што ‘но се каже 

– дођју у чобане, И сјећам се добро, добро се сјећам:  одемо за овцама, а оно момци дођу у неку равен, па се играју камена по ваздан, а ми нако, нуде…

 Е, сад једном, за празника, сјећам се, немам шта да промјеним да обучем, него све једно, па мене стид, ија ондај кажем себи нећу ни гонити овце горе, имам ја моје Паљевине, пашњак доље у Паљевинама, па нећу ни гонити ниђе.

Кад оно један момак по један, један по један, један по један, И сви што су горе долазили свима нама, они су сви дошли туне! А онај брешчић баш онако раван, само дугачак, и они цели дан се играше камена, бацаше! А мене стид.

Баш “но чувени момци, они дивни…” У дугим зимама, мушкарци су се бавили исхраном стоке, цепањем дрва, чишћењем снега, а жене су ткале,  преле,  плеле. У насој причи сви воле такав живот. Нема дошљака из града који ремете идилу. Да завиримо на прело! Жене чесљају вуну и преду, сваке вечери код друге пријатељице. За то време мушкарци се друже: играју карте уз кафу и ракију. 

Милена се радовала празничким зимским вечерима, јер се дешавало да и девојке учествују у забавним друштвеним играма са момцима.

Најчешће је то била игра “прстена”.  Учесници споје шаке, а један од играча прилази редом и прави се да оставља прстен свакоме од њих. Требало је погодити код кога је, заиста, прстен! Физичка блискост, додири, појачавали су хемију међу присутнима па је долазило до заљубљивања.

Старији су, кришом, пратили омладину. Ако би приметили да неко с неким “очијука”, држали би их под будном присмотром.

Љубав побеђује!  Одувек је тако. Најснажнијем осећању довољан је поглед да нађе пут до другог срца, а младић и девојка могли су се гледати и причати. Додир се рачунао као напреднија фаза удварања.

“Ако те момак зовне у коло, ондај значи да те воли. Ил’ ако дође до тебе. Једном, двапут, и ондај знаш”. Расплет је зависио од девојке. У случају да јој се момак не допадне, она би му то на неки начин показала – не би му узвратила стиском руке, окренула би главу од њега, или би се, чак, пустила из кола, ако би јуноша био наметљив. А, уколико би девојка прихватила удварање, могли су само  “разговарати” док је не би запросио и оженио.

У ваздуху је струјала претња – неписани кодекс мора се поштовати. У случају кршења казна је изолација. Девојку “на лошем гласу”, могао је оженити само неки удовац или “болешљив” момак који није служио војску, тако да је било опасно ризиковати.

Посебну радост и нешто што се дуго ишчекивало представљала су причешћа. “Како про’ода дијете,  и не про’ода,  а  иде да се причешћује… Ми три недјеље постимо, ниста се мрсно не једе. Једемо проју, к’омпир печен, пасуља куваног; ондај, из каце изцједимо сирће, надробимо проје или качамака, па к’о  печење да је! И ко шта има за причешћа, то купи, припреми, сашије и тако…

                                               ***                      

Треце неђеље поста, у’чи Митровдана,  у’чи Петровдана, у’чи Тројица дође поп да причешћује. Изјутра устанемо, прво маториње иде да намирује, и ко има намири коме, а 

ми, дјеца, опремамо се полако… Кад само зазвоне звона на цркви! Е јој, рано моја, пуно’вамо у дворишту! 

Поп заврши молитву и тад почне он да сјетује народ, да устрожава како то треба молити се Богу, и поштовати Бога и поштовати комшије, како се не ваља свађати и тако.

Слушамо лијепо, па се по мјесец дана, по два мјесеца, благодарним осјетимо, нека  благослов у иксану , тако, све нам равно ондај…

Причестимо се, па ондај, ако је љепота, понесемо “ране и сједнемо сви по порти. Све то засједа и свако своје постави. А ако је киша, ми у школи, у Сали. У томе дођу свирачи, и наруче људи, ови старији, и то грми!

Е, после ђеца оду кући, ондај долазе ђевојке и момци, младе, младожење, и тако… И, ондај, настави се вашер. Е јој, милина, једва ишћекамо кад ће!”

Вашари су били највећа забава омладине, али и одраслих. Ту су се показивале удаваче и момци за женидбу. 

Народно цвеће!  Девојке, расцветале у лепоти и младости, увек су долазиле у пратњи неког старијег из куће – уколико су мајка или оба родитеља били спречени да пођу са њима, “чувао” би их брат или неки ближи рођак.

Старији су се забављали, а и “сакупљали материлал” за оговарања. Мотрили су на младе. Пратили су њигова кретања и понашања своје деце, да несто не погреше и, тако, дају повода причама.

Да осмотримо вашерско шаренило!  Има ту свега:  таштине, очијукања сашаптавања, трачева. Али су оне две девојке нагиздане! Богате девојке препознаш по сукњама од сирове, “тешке” свиле и блузама од жоржета или танке свиле, испред се назире “јелече” или комбинезон, најлон чарапама и сандалама. 

Блистају ниске бисера, златни и сребрени ђердани, светлуцају златне минђусе. Сиромашније девојке носе сукнене сукње, ручно ткане и тамних боја, блузе од цица и перлона. Сукње су им испод колена, блузе са кратким рукавима и крагницама или малим изрезима око врата.

Коса је уредно исплетена у плетенице и причвршћена у различите пунђе. Момци су у сукненим панталонама са тзв. “балонима”, у ланеним кошуљама, везеним чарапама и опанцима. Сви имају капе.

Родитељи су бринули о одевању девојке, а посебно најстарије ћерке, “удаваче”. Отац би обезбедио новац, а мајка, уз ћеркину помоћ, шила, плела, везла и ткала ћилиме.

У “опремању” су учествовали и ближи рођаци. 

Милена се сећа: Тетка ми, једном, даде  диван један материал за блузу и рече ми: “Саши” Мицо,  себи блузу, за вашер на Петровдан, па ако се удаш прије, а ти ми га врати!  Ста ће ја’на, није се имало одшта”. 

 

*              Село у општини Бајина Баста

**            Село недалеко од Вишеграда у Босни

***           Мајсторски обрађени дрвени кревети

****         Дрвене посуде за воду

*****        Обично око пола километра

******      Овим алудира на новчану казну која је касније уведена

*******     Интересантно је да мајку зову Нана, а баку Маја (хипокористика од мајка)

********   Торба је ткана од вуне и шарана пругама разних боја

*********   Боца оплетена прућем

********** Округла дрвена посуда са поклопцем

 

 

Теодора Тода Матић-Медић

Сyднеy,Аустралиа