Ех, да је ћирилица парада поноса…

Известан број европских амбасадора акредитованих у Србији нашао је за сходно да се премијеру Дачићу обрати писмом и затражи од њега да 28. септембра „обезбеди миран и угодан Прајд“ у Београду. Другим речима, да предузме неопходне кораке како тзв. Парада поноса тзв. ЛГБТ популације не би била насилно спречена или ометана. „Прајд“, „ЛГБТ“, „геј(еви)“… какво обогаћење речника српског језика интернационализмима англоамеричке провенијенције!

09.09.2013. год.

Да ли се неко запитао зашто се ти „критични“ појмови у целом свету означавају оваквом рогобатном терминологијом, а не речима које се за њих изворно користе у србском и другим природним језицима? Јер, људи таквих сексуалних оријентација било је одувек. Хомобрижни амбасадори европских земаља, а међу њима, пазите добро, и Хрватске, наглашавају да би несметано одржавање Прајда био још један знак „посвећености Србије стварању културе толерантности и разноликости и супротстављања говору мржње, дискриминацији и насиљу“. Подсећа се и на то да је Савет Европе и ове године подржао организовање Параде поноса у Београду и подсетио да држава има обавезу да заштити учеснике оваквих манифестација.

Кошарић Александар

Ostavićemo ovom prilikom po strani dva bitna aspekta situacije – (1) neosporno pravo na ravnopravnost svih građana, bez obzira na različite pripadnosti i opredeljenja, uključujući i seksualne, i (2) nelogičnost da se privilegija ponosa vezuje samo za pripadnost LGBT populaciji.

Poznati nemački književnik Encensberger nije shvatao zašto bi trebalo da se ponosi time što je Nemac, ali nije prihvatao ni da se stidi. Zanimljivo je da je među potpisnicima ambasadorskog pisma i veleposlanik novopečene članice EU Hrvatske. Je li on ikada bio u Splitu? Zna li šta se ovih dana dešava s ćiriličnim javnim natpisima u Vukovaru?

Povodom izliva divlje mržnje prema alfabetskom simbolu srpstva u Vukovaru smušeno se oglasio izvesni D. Abot, portparol evropske komesarke A. Vasiliu, zadužene za obrazovanje, kulturu i višejezičnost.

Uz ritualističko podsećanje iz Brisela da je „poštovanje jezičke i kulturne raznovrsnosti jedan od temelja EU i da to treba da uvažava svaka njena članica“, Abot objašnjava da nacionalna politika o jezicima obuhvata odlučivanje o postavljanju dvojezičnih znakova, da to nije regulisano zakonom EU, već je stopostotna nadležnost država članica, tako da oni neće da se mešaju. Neka je i tako, glupo, licemerno i naopako, ali gde li je neko pismo evropskih ambasadora akreditovanih u Hrvatskoj premijeru Milanoviću? Eh, da je ćirilica Prajd, a Srbi u Hrvatskoj LGBT populacija, sve bi bilo drugačije, evropski. Pred ulaženje u predstojeće ozbiljne pregovore o članstvu s (činovnicima) EU korisne su ovakve otrežnjujuće poruke i pouke.

Od EU se može očekivati sve sem iskrenosti i istinskog uvažavanja, a jedina njena doslednost jeste dosledna primena dvostrukih aršina. To nije nikakvo paranoično priklanjanje teoriji zavere, već hladna realnost s kojom valja živeti. I umeti.