Бранко Радун: Национална стратегија опстанка или турски рецепт

Србија је у хронично слабој међународној позицији јер није успела да формулише своје циљеве, да изнађе ресурсе за њихово остваривање и да створи респектабилна партнерства којима се омогућава минимално уважавање националних интереса, а пре свега око болног и претешког питања Косова. Стога је и тај и такав „бриселски папир“ логична последица хроничне слабости, сиромаштва и унутрашње конфузије. Ово једноставно није ни алиби за власт а ни критика исте, већ дијагноза стања. Као што ондашња србска елита није била спремна на пад „берлинског зида“, тако је и данас неспремна и несвесна глобалних промена у свету. Затварање очију пред ризиком другог таласа глобалне кризе или пред променама економског баланса и појавом нових регионалних играча и на овом простору не води никуда. То значи да ће шансе бити пропуштене, а ризици постати реалне претње, ако се ове промене игноришу или, пак, ако се оне преувеличавају. Свет данас није ни униполаран а ни мултиполаран, он је, као што је у суштини био и у прошлости, уређен по моделу глобалне феудалне хијерархије на чијем челу ће, готово је сигурно, још дуже време бити Америка, али јачају и други регионални или „специјализовани“ центри моћи. У свету хијерахизованих односа Србија може наћи своје место само ако уважава и једно и друго, те да на време уочава промене и да их искористи. То у пракси значи бити свестан „ко коси а ко воду носи“ али исто тако и да не треба потценити ни оне који „воду носе“. Никако не треба робовати једностраним концептима па веровати да се ништа не мења или на пример униполарни свет претвара у мултиполарну хегемонију регионалих сила. Дешава се, додуше постепена и динамична, прерасподела моћи у оквиру постојеће глобалне феудалне хијерархије која функционише као један систем. При томе се промене дешавају у неким сферама док је у другим прича сасвим другачија. Тако Кина може постати економски џин, али је за сада геополитички изолована. ЕУ је вишеструки вазал САД за разлику од Русије и Кине које имају већи степен независности у оквирима глобалног система. То значи да се рецимо око евроинтеграција Србије изузетно много пита Америка, али то опет не значи да треба потценити значај Брисела или Берлина. То су у значајној мери и илустровала дешавања претходних месеци. То у пракси конкретно значи да се мора избегавати конфликт са најмоћнијима, али да се морају тражити заштитници и у другим силама да би се мало попустио притисак на Србију. То претпоставља да се прихвата „вишеструка и избалансирана вазална зависност“, која је већ реалност, али као могућност за проналажење излаза из националног ћорсокака. Закључак је да је потребно поштујући хијерархијску реалност модерног света стварати своје сопствене „коалиције“ по одређеним питањима тако да би нови однос снага нама омогућавао да „станемо на ноге“. Србија је једна од ретких земаља које иако нису велике и богате играју значајну улогу, барем својом позицијом, у регионалним и континеталним размерама. Јединствен стратешки положај на Балкану и шире, као и дуга и богата историја и традиција у којој имамо великих успона и падова чине тежак положај нашег народа и наше државе. Ту тешку позицију отежава отуђена, лења, неспособна и међусобно завађена политичка елита. Пример Турске показује како земља која схвата да ЕУ има алтернативу, остварује значајне користи и од односа са ЕУ као и од „пузећих евроинтеграција“, јер се турска елита ослободила илузије. Нова турска политика, која би могла да буде подстицајна и за нас, се заснива на три темеља – први је повратак традицији, како верској тако и државној, други је уклапање својих интереса у интересе моћних, пре свега САД, и трећи је модернизација и економски развој. Овај спој модерног и традиционалног, глобалног и националног, је рецепт за излаз из спирале беде и слабости, само је потребно да то овде неко схвати и усуди се да то примени у пракси. Извор: Новосадске Новине