Бранко Радун: ,,Дачићеви” и „Тачијеви” Срби

Ивица Дачић је у контексту одлуке владе о предложеном тексту „споразума о имплементацији Бриселског споразума” рекао да би Срби са севера Косова требало да учествују на предвиђеним локалним изборима по приштинским законима а ако не учествују онда ће власт у србским општинама чинити ,,Тачијеви Срби”. Шта нам ова неспретна и помало претећа изјава премијера говори? Прво, да Београд не контролише Србе „на северу” а да се истовремено налази и између чекића Запада и отпора србског наковња. Друго, да влада нема јасну идеју како ће убедити или „убедити” вође локалних Срба да споразум није „продаја Косова за датум” већ „најбоље могуће решење у овом моменту”. Треће, показује се да и поред страначке подељености на терену, косовски Срби, ипак, и барем за сада, функционишу као јединствен ентитет. Четврто – сада је јасно да тамошњи Срби не прихватају споразум и његову примену, а да је главни тест тога у Бриселу договорени избори за локалну власт на Косову. Тако се дошло до пат позиције у којој влада не може а ни не жели да одустане од примене споразума, а опет на њега не пристају људи „српске аутономне области” на северу КиМ. Све ово нам говори да и досадашње владе нису имале не само контролу над Приштином, већ ни над северном Митровицом. Исто тако је свима јасно да власт у Београду не сме превише ни да притиска или уцењује косовске Србе јер ризикује отпор и у самој Србији. Показало се да је активни отпор у Београду ,,патриотских странака и организација” био расцепкан и слаб, те недовољан да угрози рејтинг владајућих странака. Но даљи и активнији притисак на косовске Србе, уцене престанком финансирања или претње хапшењима „криминалаца се севера“ београдској влади би се вратио као бумеранг. Исто тако, играње на раскол међу представницима српске заједнице је веома ризично, јер би то могло да њих тамо опасно ослаби, а да доведе и до поларизације у србској јавности. Оваква ситуација би додатно ескалирала одлуком да ће активно бојкотовати изборе и активирати план проглашења Скупштине покрајине КиМ. Такви потези би удаљили Србе са севера Косова и Владу Србије и довели до тачке када је договор мало вероватан. Тамошњи Срби с правом верују да је споразум лош, да основано сумњају у гаранције НАТО-а за њихову безбедност и прибојавају се шта ће бити с неким радним местима. Стога су они за сада и поред страначких разлика и ставова београдских централа јединствени у отпору споразуму. Тако да је једва прикривена претња да би севером могли управљати ,,Тачијеви Срби” коју је изговорио премијер заправо и изјава којом се потврђује да Влада Србије нема контролу, већ само одређен утицај, над ,,севером на југу”. Исто тако је јасно да Запад очигледно верује да је тај утицај већи но што јесте и да врши притисак на Београд да ,,одради договорено”, док аргумент као што је да ,,Београд не контролише север” третира као алиби за одлагање примене споразума. Све ово заједно показује да су се током ових преговора чиниле озбиљне и стратешке грешке: од самог прихватања формата у коме ,,Приштина” равноправно преговара с ,,Београдом”, што је прихватање Тачија као представника независног Косова, па преко неукључивања представника Срба са севера КиМ, отезања доношења одлуке Уставног суда о уставности досадашњих договара о Косову па до избегавања референдума којим би се грађани Србије изјаснили о споразуму и непостојања озбиљног предлога уставног закона. Он је изузетно значајан не само зато што би то био покушај ,,пеглања” односа Устава и ,,споразума” већ и зато што би се Србија са ивице понора признања независности Косова вратила корак-два уназад у неку врсту ,,замрзнутог конфликта” или би барем могла да то себи и другима представи тако. То што се у последње време мало говори о потреби доношења Уставног закона је лоше јер шаљемо поруку да смо спремни да од тог прописа и одустанемо (или да он буде сувише касно донесен и сувише непрецизан), што би било равно признању историјског пораза на Косову. Стога и Влада Србије и косовски Срби много ризикују, ако се не постигне одређени обострано прихватљив договор који се за сада не назире. Власт може некако да „испегла”, у јавности и међу својим бирачима, гафове попут препуцавања с представницима СПЦ, ,,сарајевско извињавање” или слање перјаница ,,другосрбијанштине” у дипломатију, али не и озбиљан конфликт са ,,Србима са севера” који би дошао као последица притисака на њих. То би довело до ситуације да ,,Тачијеви Срби” постану и ,,Дачићеви Срби”. Извор: Политика