...''БЛАГО ТОМЕ КО ДОВИЈЕК ЖИВИ, ИМАО СЕ РАШТА И РОДИТИ''...

 

    На прослави стоте годишњице рођења свог стрица Петра II Петровића Његоша, по својим романтичарски ирационалним заносима познати црногорски краљ Никола, на Цетињу 20. августа 1913. године, у тренутку славодобитног предаха након балканских ратова, милостивог осмеха грубе историје, на равном Цетињу je клицао: „Један духом велики народ није се могао љепше одужити духу највећега генија. Слава србском народу! Слава господару Црне Горе, владици Раду!“ 

Стари краљ, не без поноса, поменуо је и да се „добри србски народ дивно одазвао и Косово, рану његовог (Његошевог) великог срца, му је излијечио, јер у дане стогодишњице од његова рођења тај му је народ Косово осветио“. 

Убрзо потом, учитељица живота поново је зашкрипала зубима. У налету аустроугарских трупа које су узвишену посмртну капелу владикe Рада данима засипале топовским хицима не би ли је са врха одрониле, славне кости Његошеве просуте су низ ловћенске стране. Тиме је започето велико демантовање тријумфалног говора краља Николе над прахом Петра II Петровића, геостратешка мимикрија која са понижавајућих речи лако прелази на неопростива дела.

Још за живота Његош је био пустињак цетињски и екстравагантни митрополит, невиђена фигура у једноставном и суровом контексту, а духовне силе које је потицао својом појавом, акцијом и писмом нису се смириле ни данас. Ко је нама, данас, двеста година после рођења, тај геније са Његуша и шта значе његове речи модерном читаоцу? Да ли је ово година врхунског јубилеја у србској књижевности и култури или нова невоља којој треба приступити што дискретније? Укратко: Су чим ћемо изаћ` пред Његоша и пред друге српске витезове, који живе докле сунце грије?

„У целој нашој књижевности постоји само један горостас – и то је Његош“ – констатовао је Слободан Јовановић још 1925. године, маркирајући топографију српске културе коју наша интелектуална елита, током свог проблематичног настајања између прве и друге стогодишњице Његошевог рођења, оберучке прихвата. Његошево дело, међутим, и даље представља необјашњени инцидент, који нема достојних тумача и настављача, ни антитетички ослонац. Његова усамљеност на ловћенским врховима постаје сабласна и трагична, како је и слутио предајући своје врхунско стваралаштво на старање неписменим наследницима.

додуше, време ће показати да су ови неписмени, али и те како усмени следбеници, Његошу били и најоданији. Они нису имали потребу да га кривотворе. „Ниједан наш песник није у приснијој вези са својом ужом средином од Његоша. То је познато из многобројних примера: ја сам наилазио по планинама Црне Горе на старије чобане који су знали напамет целе одељке Горског вијенца“ – записао је Јован Цвијић. 

 

  Његошева Црна Гора је земља исконског сиромаштва у којој се живело само од наде да ће слобода једнога дана бити освојена. Али владика Раде није дозвољавао да му беда ограничи радозналост, нити да му пролазност сузи видик. Са тог аспекта, данас оспоравани „Горски вијенац“ може се разумети са много више самообјашњавајућих консеквенци него ако се овај драмски спев узима као идеолошки неподобно и верски нетолерантно штиво, како се повремено чује у књижевним вештинама не баш вичној јавности. Покушавајући да замисли одговор на питање које пред њега није постављено, Његош је „историческо збитије“ саставио фиктивно одмеравајући колико душе стаје победа, колику жртву тражи повлачење онога што долази као несавладива сила, а одлази као незаштићена цивилна колона, у оном будућем тренутку који се очекује вековима. Колико кошта слободе и да ли за њу треба платити било коју, ма колико високу, цену? Заиста, постоје питања на која се може само погрешно одговорити. 

Високо морално питање о паду победника и греху тријумфа Његош разлаже у широко референтно поље којим се данас, и даље, писмени саплићемо, за разлику од чобана из претходне стогодишњице рођења великог песника. Гледајући кроз идеолошку кључаоницу, нећемо видети много, али хоћемо погрешно, јер има стихова који, издвојени из контекста, боду затворене очи и парају несензибилне уши.

Обликотворна и подстицајна реч владике Рада преносила се са генерације на генерацију, као чврсти темељ и ослонац, у најширим народним и највишим интелектуалним круговима –  што сведочи и мишљење које су о Његошевом делу оставили великани попут Иве Андрића или Исидоре Секулић.

Колико је живо и репрезентативно дело Петра II Петровића сведочи и чињеница да је "Горски вијенац" преведен на многе стране језике – руски, енглески, немачки, француски, италијански, пољски, албански, чак и јапански – и да се проучава на многим славистичким катедрама широм света. Без Његоша разумевање српске историје и културе готово је немогуће замислити ни у удаљеним и нама страним земљама, а посебно је непотпуно и недовољно у нашој.

Историчари српске књижевности јединствени су у оцени да Његошево дело представља недостижни врхунац поетског израза у целокупном стваралаштву на србском језику, наткриљујући својом снагом и утицајношћу традицију из које је настало, али и све појединачне опусе у пост-његошевском времену.

Стога је двестота годишњица Његошевог рођења, јубилеј који обележавамо у  2013. години, већи испит за нашу националну културну и песничку свест него за Његоша самог. За почетак, можда, треба одложите „Горски вијенац“, па се прихватити „Лажног цара Шћепана Малог“, читанке грађанског васпитања за Србе у 21. веку. Насмејаћете се до суза. А шта нам је од суза у овом трену потребније? 

                            

 

Историја још није дала одговоре ни на једноставна питања о Његошевом рођењу и породици. Рођен је на Његушима, у скромном дому Тома и Иване Петровић, али дан, месец и година нису забележени, па је датум који се узима као званични, у ствари, реконструисан на основу разних сведочења Његошевих савременика. Тако се утврдило да је владика морао бити рођен између 1811. и 1813, те је дуго 1812. година узимана као средње решење. Међутим, Вук Врчевић је, позивајући се на изјаве сенатора Стевана Перова Вукотића, забележио да се Његош родио још 1803, док је један пољски лист из 1851. као годину рођења владике Рада навео чак 1818, како пише Ристо Драгићевић у својим „Чланцима о Његошу“. На крају је прихваћен датум из записа Његошевог пријатеља Јегора Петровића Коваљевског, руског рударског инжењера, који је долазио у Црну Гору од 1838. године: „Владика Петар II родио се 1813. године, 1. новембра, на дан Светих врача“.

                                                                                                  

 

Новосадски писац Емил Чакра био је гост у кући Његошевог оца 1858. године. „С њиме (тј. Његошевим оцем) одох његовој каменој шпиљи; станиште му беше саграђено од тесана камена, ниско и мрачно, јер светлост је само кроз врата допирала, но пред овом је дашчаром настрешница, под којом је на среди низак столац око којег је без млогог околишања старина, ја и још неколицина од његове родбине почучасмо, те живо по читаво печеном овну ударисмо, најприје и ракијом поткрепивши се...“ Пар енглеских авантуриста оставио је још ранији опис куће Његошевих родитеља из 1843. године: „Дуга уџерица сазидана од неравно наслаганог камена, без прозора и без горњег боја...“ Претпоставља се да је Томо Марков поседовао две куће, а да је ову од „тесаног камена“ саградио уз Његошеву помоћ. У сваком случају, ни једна од ових грађевина не подсећа на родну кућу Његошеву која данас краси Његуше.

                                                             
ЉУТ НА ВУКА

 

Након што је објавио своје студију „О Црној Гори и Црногорцима“, Вук Стефановић Караџић начуо је да „Његош није врло задовољан“, па је замолио Орешковића, аустријског официра из Котора, да испита разлоге те љутње. „Једина ствар која му у вашој књизи није била по вољи јест ваше описивање Сенаторске куће, у којој кажете да на једна врата сенатори, а на друга магарад улазе“, отписао је Орешковић забринутом Вуку. Постоји уверење да је баш овај детаљ из Вукове студије навео владику да изгради Биљарду, ексклузивну резиденцију за стидне госте из Европе.