Папа Фрања ће вратити црвки патријархалност

Први пут у историји Римокатоличке цркве понтифик је изабран из редова језуита. Постоји мишљење да је Ватикан предузео такав корак са јасно дефинисаним циљем, у нади да ће са искуством овог црквеног реда повратити ауторитет, који пољуљан у данашњем свету.

Данашњи папа Фрањо је ступио у ред језуита 1958. године. Стекао образовање у лиценциатури језуитског колеџа у Сан Мигелу у околини Буенос Ајреса, након чега је у звању професора предавао теологију. Другим речима у језуитском реду он није случајна фигура. На ову чињеницу скрећу посебну пажњу неки посматрачи, који памте историјску мисију језуитског реда, којем је својствена ватрена тежња према прозелитизму у глобалним размерама.

Реч има експерт за вероучења Руског државног хуманитарног универзитета Ивар Максутов.

- Разуме се да је то један од утицајнијих црквених редова унутар католичке цркве. Он је био активан у мисионарској делатности. И у томе је био успешнији од других. Уколико се ради о неком мисионарству, онда је то мисионарство унутар Европе, покушај повраћаја католичкој цркви њене раније величине. Риму је потребна пре свега јевангелизација.

Дружба Исусова (Societas Iesu), односно језуитски ред је основан 1534. године. Занимљиво, али тадашња европска социјално-политичка ситуација доста подсећа на данашњу. Реформација и сељачки ратови уздрмавали су католичку цркву. Она је, као и данас, рапидно губила свој ауторитет. Верски фактор је губио значај и имао све мању улогу у европској политици. Становништво је одлучно одбацивало црквене дажбине и отимачине, исмејавало је раскошан и скупоцен култ и безбројне празнике. Многима се тада чинило, да су избројани дани католичке цркве.

Разуме се да црква није могла да не осећа претњу. И она је нашла савезника за успостављање статус кво. То је био шпански племић Ињиго Лопез де Рекалде де Онас и де Лојла. Као осми син, он није могао рачунати на очево наслеђе. Историчари пишу, да је он, као и његови вршњаци, био разметљив, стидио се сиромаштва и са презиром гледао на рад. Маштао је о јунаштву и одликовањима, о ратној слави, био побожан у молитвама у време празника и редовно грешио у остале дане. Тај човек је постао оснивач Црквеног реда језуита.

Приликом одобравања новог реда, папа Павле III је прогласио, да му је циљ - враћање изгубљених маса под окриље цркве. Основни принципи изградње језуитског реда били су чврста дисциплина, строга централизација, потпуна покорност млађих по статусу старијим, апсолутни ауторитет поглавара, који се звао „Отац поглавар“ и био биран доживотно (он је прозван „црни Папа“), који је непосредно подређен римском папи. Историчари наводе, да су систем морала, који су разрадили језуити, они сами називали „прилагодљивим“, јер је давао широке могућности, према околностима, - да се слободно тумаче основни верско-морални захтеви. Велике привилегије (међу њима ослобађање од бројних верских норми и забрана) допринеле су стварању изузетно флексибилне и чврсте организације, која је за кратко време проширила своју делатност на бројне државе.

Према мишљењу историчара, језуити су активно користили казуистику, а такође су примењивали разне начине за тумачење ствари са аспекта, који је њима био повољан, посебно бројне „услове“ итд. Због морала ове врсте у свакодневном језику реч „језуит“ је постала синоним за лукавог, дволичног човека. Многе тезе језуитског морала осудио је папа Иноћентије XI, Александар VII и други. Са језуитима је полемисао Паскал. Године 1773., цркевени ред језуита ликвидирао је папа Климент XIV (булла Dominus ас Redemptor). Године 1814. језуитзски ред је обновљен, наводно ради борбе против револуционарних кретања у друштву.

Упркос томе што се данашњи језуити много не издвајају својом филозофијом од других католичких црквених редова, део критичара сматра, да они нису потпуно одбацили раније прихваћени морал, чија је квинтесенција изражена у изреци „циљ оправдава средство“, која наводно припада Лојоли. Уколико настивимо размишљања у овом правцу, можемо доћи до закључка, да је Ватикан данас поново позвао језуите да би они Римокатоличкој цркви пружили још једну шансу, у сваком случају у Европи.

Уосталом нису сви експерти присталице „теорије завера“. Реч има доцент Светотихоновског богословског факултета Владислав Петрушко.

- Ми се оријентишемо на нека сведочанства о језуитима XVII – XVIII векова. У та времена они су заиста веома активно били укључени у политику и у Европи, и у Новом свету, и у Азији. Можда су чак поједини језуити били умешани у поједине интриге, чак атентате (и то се приписује некима од њих). Док се мени чини, да је то све прошлост. Ред језуита није више „гарда Ватикана“, какав је он био XVI-XVII веку, убрзо након оснивања. То је прво. Друго, мени се чини, да сада међу самим језуитима нема неког јединства што се тиче политичких погледа, неке јединствене линије. Они су веома разнолики. А латинскоамерички језуити издвајају се у у овом црквеном реду тиме, што су упућени на активну социјалну активност. Делимично се то трансформисало у такозвану теологију ослобађања, коју Ватикан не сматра пожељном. То је покушај повезивања марксизма и католичке идеје. И управо су по томе препознатљиви латиноскоамерички језуити. То се не може рећи о папи Фрањи. Он се управо придржава доста конзервативних убеђења. Тако да не мислим да избор језуита о нечему треба говори.

Како год то било, будући Фрањо је увек тежио да заступа јединство језуитског покрета. Током војне диктатуре 1976-1983. године у Аргентини, Бергољо је наглашавао аполичност цркве. И критичари му то замерају. Они називају позицију будућег папе „сарадњом са хунтом“, јер се није отворено изјаснио против режима, чије су жртве - хиљаде Аргентинаца. Иако се црква недавно извинила за то, што 70.-их и 80.-их година није могла да заштити своју паству, многи сматрају да то није довољно.

Као пример често се наводи догађај са два свештеника, у којем је Бергољо имао двосмислену улогу. Ова два језуита су киднаповани 1976. године из сиротињских крајева. Један од њих (сада покојни, Орландо Јорио) је наводно оптужио Бергољо, да је предао браћу војним властима, а други (Франсиско Жаликс) посредно је то потврдио у једној од својих књига. У исто време на основу различитих извора долази се до јединствене оцене, да је Бергољо много учинио за ослобађање ова два језуита.

Лично Бергољо се правда на тај начин, да је упозоравао ова два свештеника на опасност и чак је нудио склониште у кући једног језуита. Међутим према његовим речима, они то нису прихватили. Уопште, истраживачи наглашавају, да је будући папа заиста помагао опозиционарима да се сакрију од власти. Али цркву критикују, што је позвала паству да докажу „љубав према домовини“ у околностима терора који је владао на улицама.

Доцент Светотихоновског богословског факултета Владислав Петрушко каже тим поводом.

- Оптужбе за сарадњу са властима, које се често износе према појединим високим свештеницима често немају никакав основ. Потребно је разматрати сваки поједини случај, каква је то сарадња, да ли нанела штету некој цркви или је та сарадња служила за добробит цркве и верника. Нама су са једне стране познати случајеви, када је постојао отворен колаборационизам са режимом, који је без дискусија неприхватљив са хуманитарних позиција. Али када се ради о државно-црквеним односима, треба имати у виду да се црква не налази у безваздушном простору. Са државом је потребно изграђивати неке односе. Некоме се ти односи свиђају, некоме – не. Не мислим да је кардинал Бергољо нечим окаљао себе тиме што је успостављао односе са властима Аргентине.

Уједно не треба оспоравати чињеницу, да је Фрањо спреман за бескомпромисну борбу у важним за цркву, и за њега, - питањима. Тако се он током низа година више пута и веома оштро супростављао влади, понекад је то имало карактер отворене опозиције према иницијативама, које су покретане из председничке палате. Он се 2010. године одлучно изјаснио против доношења закона о истополним браковима – првог, сличне врсте у Латинској Анерици, као и против закона „о идентичности пола“, који је омогућавао трансвеститима и трансексуалцима да себи бирају пол. Бивши председник Аргентине Нестор Киршнер је својевремено назвао бискупа „руководиоцем опозиције“, а односи Бергољо са данашњим шефом државе, Кристином Фернандез де Киршнер, су још више затегнути. Међутим по једном питању њихове позиције се поклапају – они су изразити противници абортуса.

Све у свему, различите оптужбе не кваре углед Хорхе Марио Бергољо, који је у среду постао папа Фрања. Разлог је у његовој изузетној скромности. Немногоречив, али увек спреман да притекне у помоћ; бескрајно далек од помпезности и хвалисања, према себи строг – тако карактеришу Бергољо они, који су по својој позицији у цркви или у световном животу налазили уз њега.

Експерти сматрају, да папа Фрањо враћа цркву у патријархална времена, када су католички предводници сматрани као покорни свештеници са тихим гласом, који живе са својом паством и своје учење преносе на свом примеру. Можда се у овим манирима понашања овог језуита налази кључ препорода ауторитета Ватикана.

Сергеј Дуз,