МИЛО КЕЊИЋ ЗА СЛОБОДУ И УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКОГ НАРОДА

 

Када се један малобројни народ налази на таквим географским координатама, као што је то случај са србским, разумљиве су геополитичке и историјске консеквенце које такав положај доноси: непрестана историјска борба за очување свог идентитета и опстанка, понављајуће насртање многобројних аспираната на његову слободу и независност, вековно подношење а непризнавање ропства, дуги периоди отпора, борби и ратова с једне и кратка раздобља мира и опоравка са друге стране, и безусловна неусахла потреба да се, због свега тога, породичним васпитањем и друштвеним образовањем стално одгаја препознатљива традиција припремања мушког потомка за једно од најважнијих и најцењенијих занимања, које се може постићи у животу – позив официра као браниоца рода и отачаства.

 

Упркос свести о тежини и ризицима, које овај позив доноси, људи из наших крајева нису се много двоумили око опредељења за војну службу, уколико би им психофизичке предиспозиције и умне способности давале изгледну прилику да се школују на војним училиштима. Након ''свршене школе'' сваки би официр, без обзира да ли је у служби царске, краљевске или републиканске војске, свакако био свестан и ''усуда свог позива'', који се испољавао у два аспекта: уколико би се ратни окршај окончао тријумфом, следи релативно уживање у друштвеним признањима и другим бенефитима, које сви режими нуде својим заслужним ратницима; ако би се пак доживео војнички пораз или се изгубила политичка битка, онда се ваљало стоички носити са последицма промењене друштвене стварности. У оба ова случаја високоморалним и достојанственим појединцима преостајала је примена исконске народне мудрости: ''У слави се не понеси, у злу се не понизи''. Такав однос према превртљивој војничкој судбини имао је и официр Мило Кењић. У интервалима, када је добијао прегршт високих војних домаћих и иностраних одликовања, показивао је понос, али и скромност и мирноћу, којом је носио славу и друштвена признања, избегавајући пренаглашени сјај церемонија и јавног оглашавања. На другој страни, када је као интернирац у логору Болдогасон у Првом светском рату или као становник суровог немачког логора Оснабрик у Другом светском рату спознао грозоте, стоички је подносио нељудски живот, остављајући частан и светао пример млађим поколењима свога народа, како се треба понашати у тренуцима највећих људских искушења, која стављају и сâм живот на коцку. 

 

Уз све ово, посматрано са становишта личног присуства у историјском догађању, официри Милове генерације су били дубоко свесни да су ратне операције у Балканским ратовима, и посебно у Првом светском рату, она историјска прекретница од чијег исхода зависи остварење вековних народних тежњи за слободом и коначним уједињењем окупираних територија србског народа у једну државну заједницу. Из те свести је проистекла потреба да млади, изванредни и школовани официр одлучи да, упркос многобројним обавезама у сударима са непријатељима, пристиглих са разних страна на крваво балканско бојиште, мора да нађе времена (обично ноћу и у ретким приликама, када није било походâ, акцијâ и окршајâ), како би им гледано из фокуса будућих нараштаја  оставио драгоцено, истинито и аутентично сведочење о националноослободилачкој епопеји једног дела србског народа, коме је непосредно припадао. Ка достизању тог узвишеног циља његов лични, као и допринос јединице којом је командовао, био је значајан, историјски видљив и адекватно вреднован од многих домаћих и страних учесника тог величанственог историјског подухвата једног малобројног али витешког, измученог али истрајног народа, каквим се несумњиво показао србски народ на светској историјској позорници.

 

Читајући његов ратни Дневник у Војно-историјском институту у Београду, за моје потребе и много пре него што ће у овој књизи, коначно, бити први пут јавно публикован у интегралном обиму, уверио сам се са колико је скромности, личног поштења, али и аналитичности, у складу са постулатима свестраног образовања, којег је стекао у војним школама, исписивао његове странице. За оне, којима ова тематика није страна и који је унапред не одбацују због ''превазиђености'', допашће се прецизност у набрајању чињеница, којима се на крају постиже ''увиђај положаја'' у ком се налази командант са својом борбеном јединицом: исписани датуми, тачне сатнице, уношење карактеристичних података од интереса за будуће правилно разматрање предузетих акција, набрајање и најситнијих топонима из географије простора у ком се креће, билансирање материјалних и људских ресурса пре и после борбених окршаја, и много тога још. Упознавајући се ближе и подробније са таквом стручном анализом, лакше се и уверљивије могу прихватати од многих релевантних војних експерата и историчара изречене оцене, да је позитиван исход ратних операција по мање бројне борбене групације, упркос екстремној несразмери и у људству и у опскрбљености наоружањем и војном техником, објашњив пресудном улогом појединаца, који су имали и снаге, и знања, и талента да, правовременим и правилно изведеним борбеним акцијама у оптималним околностима, изнуде повољан исход.

 

Признатим и много хваљеним војсковођама из тог историјског периода, који су били на челу неупоредиво већих војних формација или штабова српске војске, придружује се  свакако и официр Мило Кењић, знаменити командант Шекуларско-трепачког батаљона, који је својим херојским држањем у борби и умешним руковођењем и командовањем својом, иако малом, борбеном јединицом постизао успехе и за хвалу и за чуђење. За хвалу  због изразите ефикасности њених борбених удара, јуришâ, контранапада, заседâ и других тактичких облика наношења губитака непријатељу. За чуђење јер ни много веће војне формације, гледано ''објективно'' и ''књишки'', нису могле рачунати на успех у ширим и опсежнијим операцијама, а баш је то полазило за руком његовој ''малој, али одабраној'' јединици. Тиме се поуздано објашњава и друга чињеница, да је оваj батаљон имао релативно дугачак борбени ход. Од завичаја (Шекулар, Мокра, Сјекирица, Ваганица) и ближе околине (Чакор, Плав, Гусиње, Андријевица, Беране, Рожаје) па све до далеких дестинација у разним правцима (Богићевица, Дечани, Пећ, Ђаковица, Пљевља, Метаљка, Чајниче, Горажде, Вишеград, Сува гора, Врановина, Паштан брдо, Варда, Вихра, Соколовићи, Рудо, Увац, Прибој, Нова Варош, Сјеница, Нови Пазар), чиме се могу похвалити само бројно веће, па тиме и снажније војне формације. То је најубедљивији доказ о врлинама јединице и њеног команданта, који су на свим тим фронтовима водили озбиљне и честе борбе и успевали да се, и упркос неизбежним губицима у људству и наоружању, увек изнова ''регенеришу'' и припреме за даље војевање, ношени најузвишенијим идеалом своје генерације – борбом за слободу свог народа.

 

Свако од нас, ко макар ''школски'' познаје своју националну историју, знаће како да оцени чињеницу да је легендарни сердар Јанко Вукотић свог официра Мила Кењића назвао ''другим Обилићем'', па постаје несувисло да било ко од нас износи своје ставове о Миловом етичком кодексу и изванредним професионалним способностима. Ипак, додаћемо само то, да је његово војничко држање и опхођење са људима, на чијем је челу био непрестано дан и ноћ, створило лик, који се стопио у оне ретке, али узбудљиве историјске легенде, које сведоче ''о спремности сваког борца да погине, ако треба'', да би сачували свог команданта. Обично би оваква опаска, изречена у нормалним мирнодопским временима, изазивала вероватно подозрење и подсмех, али се у овом случају збиља може узети као најубедљивија потврда добровољног фанатизма људи, међусобно срођених истим идеалима и вредностима, за које живе и за које се боре.

 

И ако данас, са пристојне историјске дистанце, посебно млађима, оваква штива могу изгледати ''неактуелна'', проучавање завичајне живе историјске архиве и издвајање и истицање оних, које је грех заборавити, има и данас своје присталице и следбенике. Несумњиво је да су се умногоме променили и ратови и ратне вештине, и то до јасних граница неупоредивости у односу на прошлост, па ипак се још може рећи, уз сав опрез око разумевања какав пријем овакви примери могу имати у свести данашњих младих нараштаја, да ''светлих примера никад није доста''.

 

Сарађујући интензивно са ауторима ове драгоцене историјске монографије био сам у прилици да осетим пожртвовану преданост, којом су руковођени у прикупљању аутентичне, расположиве и писане грађе, како би се, превасходно Милу Кењићу као достојном официру српске војске, али и свим знаним и незнаним људима из свог ширег завичаја, који су по свом историјском бићу следбеници његове парадигме, одужили на трајан начин, бар у литератури.

Утисак је да су тај свој циљ досегли.

 

                                                                                                            Зоран Вулевић