Домени и хостинг
Почетна страница > Новости

Мендељејев није измислио формулу за вотку

Мендељејев није измислио формулу за вотку
13.03.2020. год.
То сам сазнао на Универзитету у Санкт Петербургу гдје се овај чувени научник спавао и будио. У другом руском граду по величини, који је за вријеме царева био столица Мале, Велике и Бијеле Русије Самодршца.


На пријему у руској амбасади у Сарајеву, а баш је то давно било, питао сам питање које ме дуго мучило. Како се прави вотка? Чуо сам негдје да то може и од кромпира. Али бунило ме истовремено.

Вјероватно може и других шкробних врста, али ме занимала сама технологија када се то чини од кромпира. Да ли га гуле, па онда изрендају и ставе у воду? Да ли га кухају? Колико и на који начин ускисне? Треба ли се усмрдити и колико? 

 

 

 

Ми жестоко пиће арапског имена (ал рак – зној) производимо најчешће од воћа. Не од поврћа. Мада на Мањачи, по Гламочу и Невесињу има опасно доброг кромпира. И има га баш. Зато нико, никад, није знао са сигурноћу то да ми каже.

КО ЈОШ ПРАВИ ВОТКУ ОД КРОМПИРА?

Незнање свих присутних како се прави руска ракија од плодова земље (и Руса, и Срба) прекинуо дописник чијег се имена нажалост не сјећам:

– Ма ко прави вотку од јечма? – Ја питам за кромпир? – Свеједно. Нико више не прави вотку тако. Вотка се прави у лабораторији. Мендељејев је написао формулу и мијеша се одређени ниво етанола и воде. Тако настаје вотка.

 

 

 

 

Кад боље размислим, и код нас већина пића из серијске производње долазе из дестилерија. Имају толику производњу и продају, да се статистички не може стићи укиселити ни воће, ни поврће, ни житарице.

Уједно, помињање Мендељејева као апсолутног биофизиохемијског мага, апсолутно је затворило ту причу за мене.

У РУСИЈУ ПО ЗНАЊЕ

Да то није тако, сазнао сам при обилажењу Музеја Димитрија Ивановића Мендељејева на Државном Универзитету у Санкт Петербургу. И то од кустоса који је видио да фотографишем кроз стакло експонат његовог научног рада, те то назвао митом.

 

 

 

 

Вотка је, како је он нагласио, заправо дошла као пиће из Италије у Русију, да би касније заиста Мендељев свијету, осим периодног система елемената, подарио и тај научни рад. Мијешање алкохола са водом. Ипак, то никакве везе нема са тим да је он написао формулу за вотку.

 

 

 

 

 

Народне масе воле весело. Ко ће читати нешто паметно, што те може завадити са предрасудом? Но, наука управо то ради.

 

 

 

 

 

Мендељејев је у то доба живио у оквиру универзитета, па смо били у прилици и да видимо музејски подешене одаје у којима је боравио. Но да бих развргнуо тај мит, требало ми је поћи за Росију. Звезду на истоку.

НЕ ТРЕБА НАМ ВИЗА

Мени је посебно задовољство отићи у Русију, те вазда цитирати Исаковиче из Црњанскових Сеоба, који слиједе бескрајни плави круг и у њему звезду. У овом случају петокраку.

Ови књижевни јунаци славе исту славу као и ја, Светога Стефана Дечанског, а одселили су се да чувају границе императрице Јекатарине Велике. И у стварности, и у роману.

 

 

 

 

Но, као и када сам ишао у Чеченију, дошло је до неспоразума у времену и простору. Назовимо то, умјесто губљењем у преводу, губљењем у временским зонама. Тако сам до првог авиона (јер из БЛ има лет само три пута седмично за Београд), опет ишао чувеним ноћним аутобус-експресом Бања Лука –Сингидунум на води.

 

 

 

 

 

У Русију морах дакле преко привремено окупираних Окучана. На том путешествију се улази у Евросојуз земаља које су увеле санкције ка Русији, јер је прихватила изјашњавање руске етничке већине и осталих на референдуму у Криму и ујединила се са аутономном регијом Бивше Совјетске Републике Украјине.

 

 

 

 

 

Зачудо, на излазу из Еуропске уније први пут у историји мог путовања нас не игзоне на зиму из аутобуса, већ гранична полицајка улази унутра и узима пасоше. Онда опет граница која сијече Аутопут Братства и Јединства. На Бајакову се опет враћам у земљу у којој захваљујући још увијек србској већини на попису становништва и изборима, Русија нема санкције. Зато се у исту, може путовати без визе.

БЕОГРАД НА ВОДИ, МОСКВА НА СНИЈЕГУ

Прва је, дакако Республика Серпскаја, част Боснии и Герцеговини, а друга је Велика Србија. Нама не треба виза. Нијесмо у војном савезу који врши агресије мимо Савбеза УН. НАТО се зове. Бар нијесмо још увијек, и ја уживам у томе.

 

 

 

 

У главном граду Србије са привремено окупираним Косовом и Метохијом, што Русија не признаје као и доста слободољубивог свијета, ја сам као код куће. Заправо стварно сам код куће, да се не лажемо. Дођем до Сурчина очас. Не треба ми водич.

 

 

 

 

 

Са запрепаштењем гледам, како се мијења тај присавски, некад тешко запуштени дио града. Толико пута сам ту изашао у Београду, али сада је долазна станица иза улаза у Басову и иза шина Жељезничке станице.

 

 

 

 

 

Са једне стране је још увијек крш и лом који туристи одмах могу да виде и одушеве се, а са друге стране стаклено-челично-бетонски небодери.

 

 

 

 

 

То сада нарушава ону стару панораму каква је оличена у иконичном логотипу данас покојне Беобанке. Недавно је продата и Комерцијална банка. Ријетка ликвидна банка у Срба, а која се опирала латиници. Поклекла је посљедња. Можда је због такве идеологије и продата?

СЛАДОЛЕД СЕ КАЖЕ МОРОЖЕНОЕ

У авиону крај мене сједи Кинез који кашље. Вирим му преко рамена у телефон, али ништа ми то не помаже у животу.

 

 

 

 

Ни њему вјероватно поглед на мој. Можда мисли да пишем руски, ако га не зна, јер сам један од посљедњих мохиканаца који читаби србским писмом у телефон. Колико пратим, аутокорект их уопште не нервира, већ им је неопходна алатка за писање палчевима.

 

 

 

 

У Москви снијег. Лед по крилима и након слијетања. Али није сладак.

Није ми само јасно, како сам се могао изненадити. Али искрено сам се изненадио. Угледавши ливаде око аеродрома обијељене снијегом, па онда зацрњене шумом, па опет снијег.

 

 

 

 

Зима је код нас сасвим подбацила. Без обзира што су јутро прије мог кретања врхови око Бање Луке били овлаш обијељени, мислио сам се уопште да ли да носим тешку зимску јакну. Ону скијашку.

ЧУЈ СНИЈЕГ У МОСКВИ У ФЕБРУАРУ…

Смијем се сам себи. Заборављајући да доживим, како ми се коначно испунила жеља да видим Русију зими. Ишао сам у Чеченију у новембру, али је снијега било само на Кавказу.

 

 

 

 

Сад идем у Санкт Петербург. Горе на сјеверу. Добро није Ојмјакон и -40, али је хладно. Тако, да се виде ребра на трупу авиона, већ гдје су се празнине одледиле на металном костуру, који уз мукло пиштање загријавају турбомлазни мотори.

 

 

 

 

Чекам још око два сата, али нема говора да стигнем до центра Москве. А и опет сам неиспаван, па ми се не да и да могу стићи. Већ сам био да се фотографишем испред Василја Блаженог. Требам за то вријеме наћи терминал Б, па ћу за Петроград. Тамо сам у 3:20, а већ у 9:00 почиње програм. Два сата је разлике у временској зони.

МАСКИРАНИ МИЛКО

Срећом, понио сам зимску јакну, али то ми не помаже јер она иде у пртљаг. Закопчан у вјетровку, стидљиво цвокоћем крај отворених врата аутобуса, чекајући развожење до авиона на унутрашњи лет. У Бањој Луци је било 19, у престоници Русије – 3. Разлика је. Мрзне.

Из облака на крају провирује Петроград. Пилот слијеће неосјетно, на излазу стајем и посматрам човјека који прилази и размотава моје и још једно име написано на парчету хартије.

 

 

 

 

Тек ту читам и видим Милка Живковића, из Бивше Југословенске Републике Македоније, која сад има сјеверноатланску оријентацију у имену. Летио је са мном у авиону и носи маску преко лица.

Управо сам га и примјетио као човјека који носи маску. До краја заједничког боравка зовем га Живко.

МЕНИ СЕ ВИШЕ СВИЂА ПЕТРОГРАД

Санкт Петербург је као да узмете Беч, помножите га три пута и додате Амстердам. Километри и километри раскошних, високих и широких здања, булевара и канала. Споменика и најновије технологије.

 

 

 

 

Један сам од оних, који сматра да је лоше што је овај град, симбол великих руских побједа, вратио име које му је дао Петар Велики Романов. Без обзира што га сматрам једним од кључних ликова руске историје, апсолутно није био у свему у праву. Поготово на пољу духа. Апсолутизам, чак и кад је просвећени, даје у неким областима непоправљиво лоше резултате.

 

 

 

 

Бург је замијењен градом, а Петер Петром 1914. године, када се први пут озбиљно заратило са Нијемцима у двадесетом вијеку. Након окончања грађанског рата израслог из свјетског, те побједе Црвених над Бијелима, Петра је наслиједио Лењин.

ЛЕЊИНГРАД – ГРАД ХЕРОЈ

Било је градова по имену Лењингорск, Лењинакан, Лењинабад, па чак и Лењинварош у Мађарској. Али један је Лењинград. Прославио преживљавајући мучну њемачку опсаду у Другом свјетском рату и пос


  • Извор
  • Танјуг
  • фото: © frontal.rs/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

  У Општу болницу у Ћуприји данас је стигао лекарски тим Руске Федерације да помогне овдашњим колегама у борби против коронавируса, и јединица војне технике која ће у наредна два...


 “Људи који не могу да присуствују богослужењима, због разних неприлика које наступе по људским слабостима, гдје год се налазили припадају Цркви и том сабрању и моле се живоме Господу...

Руски воjни сручњаци, коjи су стигли у Србиjу ради пружања помоћи у борби против коронавируса, почели су данас са активностима на дезинфекцији простора и посетили су здравствене установе у...


Активности западних друштвених мрежа морају бити подређене руским законима како би се спречило ширење дезинформацијa

Након што је Шпанија постала земља са највише заражених од коронавируса у Европи, премијер Педро Санчез је послао снажну поруку Бриселу, упозоравајући да ће Европска унија пропасти ако погрешно...


Око 60 припадника Прве бригаде Војске Србије, који су били ангажовани на пријему људи из који су дошли из иностранства у периоду од 13. до 16. марта, заражено је...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Дубаји, за дан државности Србије

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА