BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Чету сам волео сто пута више него болницу

Чету сам волео сто пута више него болницу
07.02.2018. год.
Шљис! Једно зрно поцепа ми копоран. Осврнем се ја – шљис! – друго удари посред руке. Ух, славу му његову, ухватих се за руку кад треће звизну у нос и експлодира, и око ми одмах исцури, сведочио је о својим ранама Михаило Ирижанин из Прељине код Чачка


Рат бејаше минуо али је ожиљак на лицу Михаила Ирижанина остао да навек сведочи о страшноме боју, кад му је куршум избио око. Остави плуг и волове начас, и у ораници родне Прељине стаде да сведочи о свом страдању намернику Милану Шантићу. А овај то 1838. у Београду одштампа у свом ратном зборнику „Витези слободе”...

На сам Лучиндан, 1915. посели смо село Кукавицу – приповедао је сељак у долини Чемернице која се кроз Прељину спушта ка Западној Морави. То беше рано 18. октобра, па смо читавог дана водили борбу. Предвече удари киша и стиже ноћ, тешка, хладна. У рововима ужас, нема одбране од поводња, те одем у неку кућицу. Са мном још неколико другова, волео сам карте и увек их носио у џепу.

Кад, пред зору, нападоше Бугари и трефик се у неком усеку. На мој вод удари цео батаљон а ја сам мењао водника, разболелог. Око не отварамо под ватром, зато пошаљем свог сељака Алексу Стојковића да јави командиру шта нас је снашло. Још му додах, био је некако слабуњав а јединац у мајке, па сам га волео као дете:

– Иди, склони се, сви ћемо изгинути.

Кад то чу један војник из Соколића окрену се и викну на ме:

– А ви и овде, у рововима, радите партијски? Ти шаљеш свог самосталца, а нећеш ниједног радикалца. Лепо, поднаредниче, чуће се...

– Шта ће се чути, оца ти мангупског, хоћеш ли ти да идеш? – питам га, дрхтим од беса.

– Хоћу – одговори он.

– Алекса, иди ти на своје место, а нека он иде кад хоће.

Тај војник звао се Радован Дамјановић. Али, несрећник, крену у зао час. Таман што је изашао и одмакао двадесетину корака, однекуд потеже брђанин па право у њега. Поломи му ртеницу. Није се више дигао. Жао ми јадника, у војсци ти сваки човек драг.

Пошаљем опет Алексу да иде командиру али помоћи нема, муниција нестала а Бугари нас само засипају. Тврдо, да тврђе не може. Онда ја, важан, устанем, хоћу да охрабрим и утешим војнике, мало.

Шљис! Једно зрно поцепа ми копоран. Осврнем се ја – шљис! – друго удари посред руке. Ух, славу му његову, ухватих се за руку кад треће звизну у нос и експлодира, и око ми одмах исцури.

Предам вод каплару и пођем, нећу ли како измаћи до превијалишта. Нисам учинио ни десет корака, а војници у гомили за мном. Многи су изгинули, падали ко клас под косом. После нас срете мајор па пита:

– Шта је то с тобом, Ирижанине?

– Ранише ме на три места, оца му његовог.

– Били могао да пијеш?

– Најволео бих воде.

Он ми даде чутурицу, натегох. Коњак. И баш добар, све мирише. Извели ме онда и посадили на коња. Седнем на кљусе и терам путем. Дошло ми да кукам из свег гласа, али видеће ме неко, па ће после причати. Задужио сам људе, све сам им се подругивао и смејао кад су плакали у мукама, па не би баш ни они мене штедели. И мом сину Средоју опет ће казати да му је отац плакао као жена кад га је зрно мало окрзнуло. Велим, ово дошао ред и на мене да плачем, грдна је рана била. Пржи, пече, сав сам горео, глава да прсне.

Докопах се некако пуковских кола те ме однесоше у болницу у Лесковац. Тамо сам био само дан, јер наста гужва и одступање. Спремио сам се и ја да кренем са војском, сто пута сам више волео чету него болницу. Онамо си лепо са друговима, па шта Бог да. А овамо људи умиру око тебе па ти се туга сави око срца. Али, не дадоше ми из болнице. Наиђе тада мој шурак, турих му у шаку сто динара и он продужи пут за Албанију. Нас рањенике заробили су 26. октобра 1915. и боље да вам не причам како су са нама поступали у ропству.

Гвозден Оташевић,
Политика



  • Извор
  • фото: Михаило Ирижанин, слика са надгробњака (Фото Светлана Ненадић) / Политика/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

„Супарнички однос“ Вашингтона са Русијом спречио је потпуно обелодањивање онога што је знао, рекли су извори листу


Али упркос невиђеним војним мерама које су колективно предузеле западне земље, ништа им није пошло за руком! Јер тврда вера србског народа, његова непоколебљива верност Христу и Цркви, као...

Нападачима на Цроцус Цити Халл из Украјине су пребачене велике суме новца, саопштио је руски истражни комитет.


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне


Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА