Сутра годишњица Милоша Милојевића 177. година од рођења , великог србског историчара. понедељак , 16. октобар у 18:00, Удружење ‘’ Милутина Миланковића’’ - Београд

Сутра годишњица  Милоша  Милојевића

177.  година од рођења , великог србског историчара. понедељак  , 16. октобар у 18:00, Удружење ‘’ Милутина  Миланковића’’  - Београд

Васкрсење анатемисаног  Црнобарског Орла

(  Mилошу Милојевићу , поводом 177.  година од рођења  великог србског историчара )

Кидишу на тебе, подсмевачи и климоглавци,

злотвори Србије, они што су те анатемисали,

као да никад било те није…

Али, сто седамдесет седам белих пупољака израста ,

сто седамдесет седам звезда заблиста,

скованих од погледа предака упртих у будућност,

кроз временске интервале вечности , у тебе Милоше гледа.

Од анатеме безбожника, до Освита и Васкрсења,

Мачванског самораста, кад надлећу мачванску равницу,

путоказ ти зна и соко и ласта

и годови родословног дрвета и запис старог храста…

Вековна огњишта - Милоше самопожртвовани,

била су спаљена и срушена, Православна звона забрањена!

Кидишу на тебе стршљенови, крвопије,

а ниједан раван ти није , по родољубља  класју,

најрадије би Србију ућуткану,  покорену у безгласју,

ти бестидници без лица, са маскама џелата  ,

који би гиљотини заборава , принели и обичног житног свица…

Да трепнеш, рекли би - ено га жмури,

да чекаш, рекли би - некуда журиш,

да станеш рекли би- ено га пао ,

само што  Србију ниси продао.

Што си Србији остао Одан и кад ти за вратом дисао је Продан .

Кажу и муњу си укротити знао,

Чувару Србије и заветних књига,  Чувару Свевида,

ниси дозволио ни Живој  Сили , да Србију иситни

и да је покида, скидао си копрену са очињег вида,

песмама заветним умео душе да видаш.

маглу да растргнеш и да покидаш …

У твојим штампаријама родољубља,

птице кљуновима утискују слова,

твојим венама теку све реке света и океани,

од давнина од памтивека.

Са планинских литица Сазнања, долећу најмоћније птице,

храбро их Милоше, погледај у лице,

тебе Бранитељу србских корена,

не воле једино - србо-убице,

који би да затру твоје корене, злослутнице и сиктавице ,

братоубице, поробљивачи и потурице.

Милоше, Свештеников сине, твоји су рукописи твоја рођена деца,

освештана, пролазила уским брдским стазама , тунелом до светлости.

У твојим костима и твојим генима сведочења-

предака лучоноша,

жила ти куцавица- компас , а гушчије перо кормило…

Кидишу на тебе анатеме кроз простор и време,

не слутећи да су свете земље, некад поробљене,

бесмртне и безвремене …

И нек се чује са брда и дола, данас је Освит Црнобарског Орла

и можда ће по њему  име понети црнобарска школа,

његовом песмом зазорити зора,

не вадите пиштољ из својих футрола,

ко је још испалио хитац у историју и надмоћног  црнобарског орла?

Плодоносна Србија њима је само самлевено пшенично зрно,

из које неће изнићи клица,

прах и пепео би да проспу дуж планинских литица,

Србију уситнили ко иверје за потпалу да послужи,

да изгоре сва завештања и да покољење душманине служи

и зато Србији век продужи делима својим .

Кидишу на тебе родољуба, Стефановог и Софијиног сина,

да је Србија најстарији народ на Балкану,

открили смо из твојих књига.

Забрањиваше авети и анатеме и твоја осећања родољубива,

најрадије би да сасеку корениште, извориште Срба.

Чудотворац, Истраживач, Путописац ,

над србским мраком свитац , казивач песникових рима .

А ти коракну…., од заборава - до незаборава.

Од анатеме до аманета ти остави  ратниче,

своје кћери и синове, своја дела ,

заљуљане колевке потомака белих орлова,

мапе и путоказе , непролазе и богазе,

научницима, истраживачима, родољубима, печалбарима.

Овде се завет ћутања прекида.

Враћа се Милош, отргнут од заборава

и још… , харизмом правдољубља очарава.

Од злонамерника анатемисан, историјом Срба инспирисан.

Свака му књига, аманет - икона,

Иконостас од манастирских звона.

Коракну Милош олујним ветром

и Васкрсну пред окамењеним светом.

Он се усуди, да не прећути,

Србију вековну, вековима слути,

над његовом мапом правиће гримасе,

само изроди, одавно - зна се ,

пијавице што подижу олује, буне и ужасе,

само да се Срби не огласе.

Веран си своме родослову  свештеников сине,

Курћелима и тако редом,све до Белог орла

и зато ти радо променићу име,

Србиславе, Милоше  Милојевићу,

Ти одавно надлећеш, небеске висине,

трагајући сазвежђима  Вижњег до истине ,

до које досегле нису, ни Маје ни Инке ,

ни све цивилизације Васељене,

куд је разасуто прокријало семе - Србије !

То семе није свачије, то семе није ничије,

То је завет претка , скривен у гнезду птичијем !

Славица Јовановић новинар и књижевник

https://www.facebook.com/groups/125419337529305/