Слике из Нежидера

Упор­ни ис­тра­жи­вач Иси­дор Ђу­ко­вић, аутор ви­ше исто­риј­ских књи­га о оба свет­ска ра­та, обе­ле­жио је свој 90. ро­ђен­дан пред­ста­вља­њем но­ве књи­ге „Не­жи­дер – аустро­у­гар­ски ло­гор за Ср­бе, 1914–1918” (из­да­вач Исто­риј­ски ар­хив Бе­о­гра­да). Ово­га пу­та му се у ко­а­у­тор­ству при­дру­жио 44 го­ди­не мла­ђи исто­ри­чар Не­над Лу­кић.

– Иси­дор Ђу­ко­вић је по­себ­но за­слу­жан за ра­све­тља­ва­ње исто­ри­је руд­нич­ко-та­ков­ског кра­ја, а књи­гу „Руд­ни­ча­ни и Та­ков­ци у осло­бо­ди­лач­ким ра­то­ви­ма 1912–1918” мо­же­мо сма­тра­ти ње­го­вим жи­вот­ним де­лом. Осим то­га, у ви­ше на­вра­та ба­вио се и ло­го­ри­ма у ко­ји­ма су Ср­би стра­да­ли, па су та­ко на­ста­ле књи­ге „Нађ­ме­ђер”, „Пе­га­ви ти­фус”, а ево и ова нај­но­ви­ја – ка­же Алек­сан­дар Ма­ру­шић, ди­рек­тор Му­зе­ја руд­нич­ко-та­ков­ског кра­ја.

Где је ра­та, ту је и ло­го­ра. Ку­да би се, ина­че, от­пре­ма­ли за­ро­бље­ни не­при­ја­тељ­ски вој­ни­ци, по­хап­ше­ни не­у­ни­фор­ми­са­ни му­шкар­ци, же­не и де­ца. Не­жи­дер, ме­сто у се­вер­ном де­лу аустриј­ске по­кра­ји­не Бур­ге­ланд (не тре­ба га ме­ша­ти са исто­вре­ме­ним ло­го­ром Нађ­ме­ђер у Сло­вач­кој, о ко­јем је Ђу­ко­вић ра­ни­је пи­сао – „Про­ме­теј”, Но­ви Сад, 2003), био је је­дан од мно­го­број­них ло­го­ра цр­но-жу­тог цар­ства у Ве­ли­ком ра­ту. Осно­ван је у сеп­тем­бру 1914. го­ди­не у ста­рој ка­сар­ни ху­сар­ског пу­ка и згра­да­ма ко­њу­шни­це и тра­јао све до ок­то­бра 1918. го­ди­не. Углав­ном су у ње­га до­во­ђе­ни љу­ди из свих срп­ских кра­је­ва, у ма­њем бро­ју и дру­ги Сло­ве­ни.

За­ро­бље­ни­ци су ко­ри­шће­ни за по­сло­ве у руд­ни­ци­ма, фа­бри­ка­ма, на по­љо­при­вред­ним има­њи­ма, се­чи др­ва, че­сто на ме­сти­ма опа­сним по здра­вље и жи­вот, „чак и у зо­ни ар­ти­ље­риј­ске ва­тре, што је би­ло за­бра­ње­но по Ха­шкој кон­вен­ци­ји из 1907. го­ди­не”. Же­не су пле­ле, пра­ле веш и по­сте­љи­ну, ра­ди­ле у ку­хи­њи. И кад смо код ку­хи­ње, ауто­ри књи­ге на­во­де да је у по­чет­ку је­лов­ник обез­бе­ђи­вао 2.500 ка­ло­ри­ја днев­но (де­ца су до­би­ја­ла и по че­тврт ли­тра мле­ка), да би, ка­ко је вре­ме од­ми­ца­ло, „укуп­на хран­љи­вост днев­них обро­ка па­ла на ис­под хи­ља­ду ка­ло­ри­ја”.

Уз опис рад­них оба­ве­за, ис­хра­не, здрав­стве­не за­шти­те, по­штан­ске ко­ре­спон­ден­ци­је, ка­жња­ва­ња „не­по­слу­шних” ло­го­ра­ша, чак и ор­га­ни­зо­ва­ној шко­ли за де­ча­ке и де­вој­чи­це од се­дам до 15 го­ди­на, ауто­ри да­ју и пре­глед кул­тур­но-за­бав­ног жи­во­та у ло­го­ру. Ка­ко је ме­ђу ло­го­ра­ши­ма би­ло глу­ма­ца и сту­де­на­та, од­мах су ор­га­ни­зо­ва­не по­зо­ри­шне пред­ста­ве; играо се „Ђи­до”, „Ми­лош Оби­лић”, „Ка­ра­ђор­ђе”, Иго­ов „Зво­нар Бо­го­ро­ди­чи­не цр­кве”, „Зи­да­ње Ска­дра на Бо­ја­ни”. Ра­дио је ор­ке­стар Ци­га­на из Шап­ца и Ба­ра­је­ва, на при­ред­ба­ма се ре­ци­то­вао Змај, Во­ји­слав Илић Мла­ђи, Пан­ду­ро­вић, Ра­кић, Шан­тић. Све­ште­ни­ци за­ро­бље­ни­ци су осно­ва­ли хор и при­ре­ђи­ва­ли кон­цер­те ду­хов­не му­зи­ке...

Кроз ло­гор Не­жи­дер је, то­ком тра­ја­ња Ве­ли­ког ра­та, про­шло нај­ма­ње 17.000 за­ро­бље­ни­ка, углав­ном срп­ских ци­ви­ла. Сва­ка­ко нај­по­зна­ти­ји ло­го­раш је био Ми­лу­тин Ми­лан­ко­вић, на­уч­ник свет­ског гла­са (по­сле пет ме­се­ци, осло­бо­ђен је на ин­тер­вен­ци­ју јед­ног ко­ле­ге из Бе­ча). Ухап­шен је у род­ном Да­љу, а ка­сни­је је за­пи­сао: „Па­дох, на свом има­њу у Сла­во­ни­ји, у рат­но роп­ство. Те­шка гво­зде­на вра­та за­тво­ри­ше се иза мо­јих ле­ђа. Ве­ли­ка бра­ва шкљоц­ну, а по­сле ње ло­кот...

То је би­ла со­ба за от­ме­не сам­це. Имао сам, сем по­сте­ље, сто, сто­ли­цу и пе­тро­леј­ску лам­пу... Ду­го сам та­ко ча­мио. Та­да ми по­глед па­де на мој руч­ни ко­фер. У ње­му су ста­ја­ле мо­је већ штам­па­не или тек за­по­че­те рад­ње о мо­ме ко­смич­ком про­бле­му. Ту је би­ло и чи­сте хар­ти­је. Ја по­чех да пре­ли­ста­вам спи­се. Узех у ру­ку мо­је вер­но пе­ро и ста­дох да пи­шем и ра­чу­нам.”

Пре­ма аустро­у­гар­ској ста­ти­сти­ци, у Не­жи­де­ру је то­ком ње­го­вог по­сто­ја­ња умр­ло 4.750 осо­ба. На 220 од око 300 стра­на књи­ге је по­пис умр­лих по­да­ни­ка Кра­ље­ви­не Ср­би­је, а њих је без­ма­ло че­ти­ри хи­ља­де. Ме­ђу њи­ма има и де­це, чак и по­све ма­ле, ро­ђе­не у са­мом ло­го­ру. Ту­бер­ку­ло­за, пе­га­ви ти­фус и ди­зен­те­ри­ја су че­сти узроч­ни­ци, али је у ру­бри­ци „узрок смр­ти” нај­че­шће упи­са­но „не­по­зна­то”.

Књи­га Иси­до­ра Ђу­ко­ви­ћа и Не­на­да Лу­ки­ћа је вре­дан при­лог све­ко­ли­кој до­ку­мен­та­ци­ји и ли­те­ра­ту­ри о по­губ­но­сти ра­то­ва, у кон­крет­ном слу­ча­ју по срп­ски на­род. Она је и опо­ме­на ко­ја, на жа­лост, као и то­ли­ке дру­ге, ни­ка­ко да људ­ски род при­зо­ве па­ме­ти. Па је она Кр­ле­жи­на ка­ко је „исто­ри­ја учи­те­љи­ца жи­во­та ко­ја ни­ко­га ни­шта ни­је на­у­чи­ла”, са­свим на ме­сту.

Бошко Лоновић,
Политика